POEZIJA
(KUTIJA ČUDESA)
Poezija-iskona sjaj, kristalna aura svesti
Što kao pehar, blista, na polici pisanih reči
Nju ćete kao sirenu, u moru tišine sresti
Gde rimom, telo i dušu, od malodušnosti leči.
A nastala je odavno, u vreme nesavršenstva
Sa prvim gubitkom Raja, kad čovek poče da pati
Ponestade mu lepote i izgubi sva blaženstva
Te rečju reši, punoću, spoznaje sreće da vrati.
U umu su nicale reči, nove, čudne i teške
Nadimala su se pluća, i oticale su nepce
Vremena ne beše mnogo, da se naprave greške
Prve su pesme ličile, na sasušene vence.
Nekazano, kao teret, pesnike poče da mori
Kao bremenite žene, nosiše usude svoje
O, da li će jurnuti lava, grotlo kad se otvori
I dal’ će nebom da sinu, najlepše svemirske boje.
Poezija je sve ono, što iz čoveka iskipi
Plačljivo, voljeno čedo, sačuvano da poraste
Pa kad se kao takva, izvuče iz kožnatih niti
Poleti ljudima sličnim, kao što polete laste…
Osuđenica na prezir, obučena u metafore
Uvek skrajnuta s putanje, na marginama slave
Usipana kao vino u čitalačke amfore
Naiskap ispijena, kad dođe vreme za zabave.
Ona je zvuk i tišina, ritam, boja i osećaj
Sa nagonima stvarana, često mešana s bolom
Nekad je medeno vino, a nekad pelina gutljaj
Počne valcerom divnim, a postane ples sa đavolom.
Poezija sama po sebi, jedan je oblik magije
S Božjom promisli dođe, pesnika za ruku vuče
Da piše pesme radosti, il plače uz elegije
Nekoga da ozdravi, a nekoga da dotuče.
Iz te kutije čudesa, izvuče svako, baš ono
Nitima ranjene duše, za sebe što će da veže
I kao da stihovi nose, neko magično zvono
Neko im se zadivi, dok drugi sumanuto beže.
Ljiljana Tamburić
