U životu sam dobro znala gde mi je mesto
i da mi je džabe želeti kraljičin presto.
Ne vredi zidati bez čvrste osnove,
gaiti nemoguće želje, negovati puste snove.
Raditi treba što nam priliči,
na vreme se upitati:”Dokle ovim stići?”
U svemu je važan oprez i prava mera.
Dobru nas vodi samo takva vera.
Racionalnost duha, razum mora da vlada,
inače se razboli i teško strada.
I baš nije trebala sva ova tuga.
Mrežu sam plela samo za druga
i želela da u srcu svome za me pronađeš mesta malo.
Samo toliko, a mnogo mi je stalo.
Nikada nisam poželela tu granicu preći,
nikada baciti kamen na put tvojoj sreći.
Ni sebi, ni tebi, drugu svom, bez dileme
nisam želela stvarati probleme.
Želela sam da put sreće što pre počneš da slediš,
život svoj da uspešno središ.
Želela sam da ti bude sve najbolje,
da uvek budeš vesela lica i dobre volje,
lepršav i lagan k’o leptir u letu
i uvek nasmejan osmehom svojim
najšarmantnijim i najšašavijim na svetu.