КОВИД 19. и друге песме – Ђорђе Петковић

Rating: 10.00/10. From 1 vote.
Please wait…


Ђорђе Петковић

Ђорђе Петковић

СА КОРОНОМ БИТКА УСКРШЊА ЧЕСТИТКА
ИЛИ: КОВИД УЗА ЗИД!

Деконструисани сонети с репом
и са обостраним акростихом у огледалу
и у седам графичких формација.

МОТО(РОЛА):
У четири зида зујим као муха,
Са све мање вида и слабијег слуха.
Признајем без стида: товим се ко буха!

1. КОВИД 19.

Корона вируси, минијатурни шљам:
Освојиће ми рам пандемијски дуси.
Виртуелни наум није обичан штос,
Истрчаћу тај крос ма колики зулум.
Доживети стоту, ниси моја мето;
Дочекати лето у жељеном споту!
Емитовати зез заумној пошасти,
Видети у власти светоотачки кез!
Ето, и то је фол, као нешто лепо!
Том игром на слепо избећи карамбол.
Није више куц-куц за улазна врата,
Алку са шах-мата смењује врбопуц!
Електронски вапај остварен интими
Сложен је у рими да освежи бескрај.
То нису фолови; у тој се суштини
Тражимо у глини као пустолови!
Слушајући вести, опомињући рој,
Ерекциони пој преображава пести.
Ахилова пета: божанско глоц и гуц,
Нагоне ме на пљуц са свог интернета.
То је оно право, у овом трену кул;
Е, некад беше ђул, сад вирусни ђаво!
Видим се у роли, уз победнички газ;
Емитован је сказ, ко ту кога воли?!
Достојна си песмо, у свом интегралу,
Да зауздаш шалу, вирусно повесмо!
Истрчаћу тај крос, ма колики зулум,
Виртуелни наум није обичан штос!
Освојили ми рам пандемијски дуси:
Корона вируси, минијатурни шљам!

Параћин, 23-24.03.2020.

2. ХЕРОЈ

Божанско клепало – опомињући знак,
Уклети распарњак сни духовно зјало:
Деконструишем звук сонорно слабовид
И акростисни зид постаје (ч)умни смук.
Х овде тражи ћ, да у коло уђу,
Етеричном смуђу понуди се послић:
Растрзајна маса речје амигдале
Ослонац за хвале с кривуље хаоса,
Јаство да је пример, одговор на баук,
Оспорити јаук уз свећу и фењер!
Свет је заумна глад, води у расуло:
Теоретска нуло, како пронаћи склад,
Ако се јави знак с божанске терасе:
Набацам украсе да употпуним фрак!
Из огледала стрес, обезличени штос:

Исходај се бос па исповрати бес!
Нису маскараде само за водом крик,
Антејски црни бик зар немоћан паде?
Ту си болна јаво, казну изриче суд,
Сним казнени блуд; избегне је ђаво!
Овај божански знак као коронин хир:
Јуришамо у смир, доживећемо свлак!
Остани код куће, пут је за хероја:
Ритуална проја – знак за умируће!
Емотивном сјају упућен јесте пућ,
Херојски скарабућ доноси промају!
Имитирам нерад на неодређен рок,
Да се доживи скок а избегне зверад!
Уклети распарњак сни духовно зјало:
Божанско клепало – опомињући знак!

Параћин, 27.03.2020.

3. ЖРТВА

Искри сићушна звер незајажљиву кап;
Врашки невидљив слап посетио нам сквер.
Акростисно слово за умрлицу шав,
Нек’ је остатак здрав, име докторово.
Као мужеван лук, отац и син за пој,
Он је духовни слој грабио као смук.
Волео свој је кров и оружје старо,
И по том изгар’о: из прошлости лов!
Ћирилични народ издашан у смрти
Гради од папрти будућност за свој род.
Он је коронин жир примио као пуж,
Распростирао дуж, околовратни пир.
Астрални пев кроз цев у рајски носи врт,
Нека његова смрт оснажи нас пред зев.

У братској љубави у сну и на јави;

У посмртној слави трају заборави.

Ни бубамарин лет, нити заумни плов,
А ни библијски Јов, не желе у сонет.
Римаријски ситнеж зажели други смер,
Осни се стихомер свија у буба-јеж.
Где год сада јеси у сећањима вид,
Ћаскаће овај брид у хроничарској преси.
И то историјско, уз уролошки слив,
Вредећеш као жив, отишло а блиско.
Опелу тражих сјај а распрснут је плик:
Корона нема лик али ће имати крај.
Нек’ је остатак задрав, име докторово;
Акростисно слово, за умрлицу шав.
Врашки невидљив слап посетио нам сквер,
Искри сићушна звер незајажљиву кап.

Параћин, 29.03.2020.

4. НАДПЛАН

Александров Надплан: Помоћи жар птици,
Лудој аждајчици разбуцати елан;
Емитоваће се као ударна вест,
Када се стеже пест из пластичне кесе!
Сићушан тај је сев да се сажеже звер,
Али остварен смер испуниће јој зев.
Нек’ за њену врећу буде што мањи кљуј,
Да нам се разреди пљуј за маглу претећу.

Апокалипсаста испуниће свој кљун,
Раниће је харпун испод нашег храста.
Већ аплаузни хор преусмерава т(р)оп,
Ублажиће укоп, под грлом ће јој чвор.
Чума ће још мало бити и стрв и јав,
Изешћемо пилав: чека огледало!

Ћућориће њен труј за статистички број,

Ћућориће њен пој – нашег сећања бруј.

Изменићемо крв, осмислити слово,
Чуће се тек зово, национални дрв.
У овај акротрап слажем зауман жир,
Верујући у смир, за овај трен је кнап.
Раскалашна је сен иза паравана,
А ми смо јој храна, осећам поглед њен.

Домишљавамо спреј по људскоме уму,
Нападамо чуму а сами смо њен сеј.
Ако домаћи жар не стигне под сам кров,
Стасаће живот ков, свој потражиће чар!
Какав год да је пут са те резонанце,
Екуменске вранце гониће ветар љут.
Лудој аждајчици разбуцати елан:
Александров Надплан помоћи жар-птици!

Параћин, 30.03.2020.

5. ДЕД

Емитује се дед: Кићена буклијо,
Луцкаста ракијо, уз коронин сте след!
Гмижући јеси пуж у светском метежу,
Распростиреш мрежу као заљубљен муж.

Али јеси и виц, програм реалити
Нека се закити чим запева штиглиц.
Дражи херојски след: заслужена слава,
Ерективна глава за препун недоглед!

Може смислити ум свакојако чудо,
И бистро и лудо, да развесели друм!
Лако је бити бос, уз паметно чело,

Оставити дело да се задиви кос.
Врхунећи се црв добија свежи зрак,
Ако је живот млак, освежава се крв.

Нека са те тачке никну санчопансе,

Настану романсе за бабине врачке.

Астрални милозвук зазвучи као нов,
Винуће се на кров уз громогласни хук.
Остварује се то, уз корона вирус,

Лепоту ружи гнус уз име проклето.
И опет ево га о, тражи да пар му дам,
Мистериозан рам и овде сам дао.

Естетичка шала – трагикомичан склад,
Дистисни камард као амигдала.
Немушти сигнали, ужички штуц по штуц,
А белосветски смуц са собом се шали.

Распрострео мрежу као заљубљен муж,
Гмижући јесте пуж у светском метежу.
Луцкаста ракијо, коронин јеси след!
Емитује се дед, кићена буклијо!

Параћин, 2.04.2020.

6. ЗАХВАЛНИЦА

Захвалница је то док силазим у трап,
Акростихован слап као нешто свето.

Кренуло се у зјап: Ковид деветнаест;
Одмах ударна вест: Сваки канап и штап

На невидљиви лик! Узети дистанцу,
Дисати у ланцу, чим се осети клик!

Расејемо ли мрв, све што је расуто,
Плаво или жуто, смртоносни је црв.

Ризикују стари да поремете дан,
Емитујмо им сан да их мало жари.

Дисаће на плућа, док их не свлада рак,
Редан чекаће свлак, злодух својих снућа.

А алтернатива: овлада ли Ковид,
Грејаће нас Свевид и мртва и жива.

Ако завлада хир, певаће молитве хор!
Ако стегнемо чвор, биће сачуван жир!

Где год да јесте склад, иза паравана
Антејска нирвана, најмањи биће јад!

Реторски испљувак заштићеног старца:
Дрхтим без ударца свој чекајући смак!

Ево је, стигла сен, у пуној је снази,
Редом би да гази, сламамо чен по чен.

Поетска приново, из карантина јав,
Римујем да сам здрав, колико за слово.

Дижем му здравицу уз официрски знак,
Нек’ му је терет лак док гњечи злу клицу.

Очекујући вест, да напустимо трап,
Када све буде кнап, заборавимо пест.

Акростихован слап као нешто свето;
Захвалница је то док напуштамо трап.

Параћин, 14.04.2020.

7. ЧЕСТИТКА

У уоквирено, у акростисни зјап,
Све мора да је кнап, уз чобанско звоно.
Ковид деветнаест – карантинске дане

Римујем чим сване, уз духовни протест.
Шта у ком фазону, шта на чија врата,
Њушка моја схвата послато по дрону.

Антејска та борба уз стрелу тражи лук,
Чека на млеко смук а мени клин-чорба
Еколошки чиста: пева црквени хор,

Свија се зелен бор заумног Мефиста.
Тражећи Арарат, наилазим на сплин,
Имитира се Син а превиђа шах-мат.

Трајем: за даном дан, по кожи ми мили,
Ковид бих да цвили јер има сулуд план.
Алхемијски чисту, алгоритам јаву,

Аритмијску славу спуштају на писту.
Ко се како роји кад покрије екран,
То с длана на длан мора да се броји.

Иритира ме т(р)он кад кулминира спот,
Тражи се Саваот, не каже доктор Кон.
Стављен ми је улар са безброј украса,

Ерективног гласа нема за такав смар.
Честитка као лек иза паравана,
Акростих јој брана да не угледа чек.

Њива засејана по разумном знаку,
Шта за чију жваку, биће за то дана.
Реторске медљике – ни жеља, ни инат,

Кад нам прети шах-мат са крвне реплике.
Сложио јесам кнап, уз чобанско звоно,
У уоквирено, у акростисни зјап.

Параћин, 15.04.2020.

© Ђорђе Петковић

(Прочитано: 91 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 692.401 пута)

Аутор: Ljubodrag

Љубодраг Обрадовић је рођен 17.09.1954. године у Треботину, општина Крушевац. Завршио је Економски факултет у Нишу. Живи у Треботину. Радио је у ТП Крушевац, Пореској управи Србије и Културном центру Крушевац, где је био директор и главни и одговорни уредник ове установе. Сада је члан Управног одбора Удружења песника Србије - ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу и уредник издавачке делатности и сајта www.poezija.rs . Детаљну биографију прочитајте на: www.poezija.in . . .

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_bye.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_good.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_negative.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_scratch.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_wacko.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_yahoo.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_cool.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_heart.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_rose.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_smile.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_whistle3.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_yes.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_cry.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_mail.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_sad.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_unsure.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_wink.gif