Категорија: Željko Poštić

Мостове градисмо саздане од Речи,
трошне и као живот пролазне
Звезде се гасе на плитком дну реке,
док сенке тела плес Речи прате, занесене
Исписивасмо кајања за неизречено,
за све прећутано, у одразу нашег страха
на блиставој површини усталасане воде,
грлећи дрхтаво слепу страну наде

Прогнајмо време, и садашње и прошло
Окренимо се у непомичност и тишину
Можда нам се онда отворе небеса,
док осенчене слутњама, остареле очи,
склапамо у молитву успомена на губитак

Једном сам видео срце без речи и осмеха
Док љубих ти руке, Ти на моје стави окове
Када загрлим самоћу Ти си велика туга
што враћа ми сећања
Теби се, само, све моје радује

Никад се више нећу вратити у твоје очи
Ти не разумеш страх. Дубоко сам у њему.
Никада дубље. Нећеш знати
ни да постао сам танка нит тишине
што ћути крај твоје руке

Открих те у себи, а тражих свуда
У мом си срцу као мач у камену
И када одеш, ја ћу остати уз тебе,
у ћутању свих простора стварности,
у безмерној немости без одзива.

Док поноћно небо звездама бехара,
месечином ти милујем уснуло лице
Луд сам од љубави, срце из недара
на груди ти спустих, моја Несанице

А у косу сплетох венац пољубаца
Опијен росом наздрављам за срећу
Из прошлости сенке све ћу да побацам
Ти не слутиш да си заспала у цвећу

И да си ме тихог умирања спасла
клонулог на прагу срамног посрнућа
Док су ти крила анђеоска расла
повела си ме путем васкрснућа

На длану се твоме кријем од немира
Знам да сам био колевка беспућа
Открила си ме на рубу свемира
и вратила брижно у нежна сванућа

Испраћам самоћу, и гледам у очи
веру да препознам жене која воли
Повела ме путем којим редак крочи
и дала ми снаге ране да преболим

Драга и мила децо и Милице,
Остави` вас и преко воље моје
и преко нарицања мога
Тешки су дани прохујали преко наших глава

У туђем свету претоварен сам тугом,
што нисам са вама да вас грлим
Дубоко у себи осећам бол и жалост,
далеко од нашег огњишта

Хвала ти што си ми пратила слику,
децу нисам могао да препознам
Како су само лепи,
како су нам порасли, ко из воде
Ту сам слику чекао као два ока,
кад ме мине жеља ја је погледам
Од велика јада сузе потеку саме
То сузе радости груну на очи

Чувај их Милице, не брини за мене
сувише је што ја бринем
Нека бар нешто вредно остане од мене
ако се не вратим, чувај их

Милану реци да има да расте,
учи се и да слуша мајку,
а мене нека се сећа
А Јелена нема чега ни да се сећа
мала је одвише била када отидо у ову муку

И ти ме не заборављај, надај се и чекај ме
Та твоја нада ми је можда једини спас

Децу љуби, тебе грли твој…

Дивне очи моје, очи моје драге
у вама су умирали дани
и ово небо од бола занемело
Ко ли вас је урекао тако?
Згледане у душу и у срце ово,
где згажено лежи надање свако

У крви што тече и снове односи,
јауци су што ти стопе прате
Сад ко ехо луташ по мојим венама
Од прошлости се заборавом браним
и под стражом чувам умрла сећања

Као заклетва, свечана тишина
У погледу се песма о теби сама пише,
искрени одјек једног живота
Док пољупци слећу на твоју руку
са усана се у дрхтај претварам

Као судбина, коса ти пала на моје груди,
и тад је требало да умрем, спокојан
Хоће ли расковник са срца твог
окове расковати и са душе скинути чини?
Можеш ли ми опростити љубав?

Од уздаха је, мила, име твоје,
Узалудних жеља, страсти и обмана,
Сад све је опроштено и нада се поново буди
и куле у песку живота гради и изнова руши,
али сећања не умиру као људи
Оплакало је срце мрак у мојој тужној души

Залуд се надам, узалуд лажем
да среће сам се одрекао давно
У јаду се увек путеви стари траже
и све личи на звезду и исто небо тамно
Залуд дрхтим, узалуд чекам
јер биће дана, али времена више нема
и вратиће се само стари бол као јека

Никада те не бих оставио саму
јер радост ме прстом једном такла,
а сламка спасења ми изгоре на длану
и уместо среће, спаљен сам у огњу пакла
Занавек плаче сенка сред пепелишта
То сам ја себе дозвао у самоћу,
а у пепелу ни искре, ни жара, само ништа
када сна нема
претварам се у тајну што самотна лута ноћу.

Драга и мила децо и Милице,
Остави` вас и преко воље моје
и преко нарицања мога
Тешки су дани прохујали преко наших глава

У туђем свету претоварен сам тугом,
што нисам са вама да вас грлим
Дубоко у себи осећам бол и жалост,
далеко од нашег огњишта

Хвала ти што си ми пратила слику,
децу нисам могао да препознам
Како су само лепи,
како су нам порасли, ко из воде
Ту сам слику чекао као два ока,
кад ме мине жеља ја је погледам
Од велика јада сузе потеку саме
То сузе радости груну на очи

Чувај их Милице, не брини за мене
сувише је што ја бринем
Нека бар нешто вредно остане од мене
ако се не вратим, чувај их

Милану реци да има да расте,
учи се и да слуша мајку,
а мене нека се сећа
А Јелена нема чега ни да се сећа
мала је одвише била када отидо у ову муку

И ти ме не заборављај, надај се и чекај ме
Та твоја нада ми је можда једини спас

Децу љуби, тебе грли твој…

Хоће ли ме, драга, наћи твоје очи
У прошлости нашој, где лутам к`о авет
У име нежности ти ме у ноћ врати,
у ноћ пољубаца, кад дадосмо завет

Певале су наде песме твоме телу
што ти усне поји вину оном благо
А сад гошћа буди на моме опелу
по болу ме нађи, само пођи трагом

И пијан, ја памтим све наше поразе
док ти ветар нежно целива образе
јер из чаше исте, наздрављасмо дану
Пићем увек једним, росом на твом длану

А ја сам хтео да под старе дане,
када се крошње пресвлаче у боје јесење
успомене уснама бројим, живе ране
загледан у очи твоје као у кестење

О љубави твојој нећу знати ништа
Благослов још тражим, милост у погледу
Желео сам само крај хладног огњишта
прстима да мрсим косу твоју седу

Бачене, истине и лажи, у исти кош
исклијаше у безумље бича сумње
Кап по кап – скапавамо,
а пркос расцветао у невид,
лед поноса
Кушам горке плодове гнева
Из заклетве,
на уснама клетва дозрева
Окови за будућност, од загрљаја
и задњим зраком разум слути
да нас још само прошлост спаја

И ту где си уплела, своје пророчне
прсте у вртлог живљења – дави се нада
Где почињу, престају крици и умире,
рађа се тишина (мала ноћна музика)
– незаборав
На ничијој земљи сећања,
на рубу понора јаве
и бескраја сновиђења,
Kрајпуташ линије длана
Клечи за молитву узалудну,
ил` невери верна
Буди срамно чиста суза, издајица
спуштена на пола копља трепавице,
Далеко негде за мојим леђима.

Не видимо се,
а за истом смо трпезом
Не чујемо…
Не осећамо,
а у једној смо постељи
Далеки и неми…

Горде планине твојих рамена
ланцима мука загрљене
плача и ћутања зид
Е, да сам ти као некад стена
да таласе чежње разбијаш о мене
као што море грли и љуби хрид

Згасли су снови и звезде
за две самоће у кревету
У заборављене руке за столом
дрхтаји нежности се гнезде
И последња кап љубави на свету
отрова срца сузама и болом

Не видимо се,
не чујемо
далеки и неми,
осећамо крај.

Мили сине мој,

Узданице моја, надо

Мој велики мучениче

Велико ти хвала на извешћу

да си нам здраво и живо


Свој  родитељски крст изнећу до краја,

као што ти носиш крст овог проклетог века

Мајци не могу, не смем, ни у очи да погледам

све мислим да ме погледом оптужује што нисам уз тебе


Ми од вајкада тако: плуг, рат, смрт

Еј, судбино!

Деца су ми проходала између ровова и гробова

А потом свадбе, весеља, синови

Држимо се за земљу чвршће од пиревине


Лелек је прво што памтим,

лелек жена, мајки и сестара

И испод земље ове одјекују вапаји

Кад су звона лупала

И црне мараме ко црне заставе

и мирис тамјана


Велим ја тако, ко за себе,

На земљи свако почиње,

под земљом век завршава

Бори се синко часно да имаш,

да би и другоме могао помоћи

Ако си поштен, велики си као Бог

Ако си непоштен сићушан си као црв


Стога никако не смеш да клонеш

Уздај се у Бога,

Бодри се надом, па да нам се вратиш

и да ти нејач одраста у родитељском крилу

Да из њега излете к`о из гнезда

у бољи живот од овог


Како би српство стресло ланце окова

Осветниче Косовских јунака

За свету Славу у Бој!

Боже здравља да се сретнемо

и пуним срцем погледамо

очи у очи у нашој мајци Србији