Категорија: Željko Poštić

Добри мој и мили оче,
еве да ви се јавим
да сам Богу `вала жив и здрав,
које исто и вама желим

Сећам се оцо, како палиш воштаницу
и молиш Господа за живот
и здравље својих најмилијих
Сада се моли за мене, за све нас у туђини.
Тешка судбина својом неминовношћу,
доделила нам је изгнанство

Кад је било преко Албаније
Око нас само лед и глад
Самоћа и тешка туга
ми легла на душу
Три дана и три ноћи нема леба, нема ники…
Један корен кукуруза трајао нам више дана,
један ред зрна – на један дан…
Воду смо пили из коњских стопа

Гледао сам како слажу лешеве на гомиле
и једна црна лађа долази те утоварују
Одвози их и као у раку
спушта у плаву гробницу
Да бар падоше на пољу части и славе!?
`Вако, ћутећи, али плачући без суза
помолисмо се Богу
за душе и да им грехе `прости
Мир пепелу њи`овом!

Господ Бог и свети Никола,
уздамо се, да нас превезу преко сиња мора
и да нас врате до наших долина и гора,
да пољубимо још једном у свом веку
шаку земље, мајчице Србије

А сад ми остајте здраво оцо
Са пуним срцем најтоплије благодарности
прими поздраве од сина,
који ти љуби руку.

Кроз монокл месеца свемир у ноћ зури
Суђаје прати што дочекаше рождество твоје,
а као да намигује, на друго око жмури,
плаши се дана што доноси проклетство боје
•
•
•
Без борбе судбину си у загрљај предала
путнику што ти уз линију живота коначио
У свет очију твојих, иза огледала,
ту земљу чудеса, као у сан сам закорачио.

Јастук од суза, зенице су извезле срмом
Морнар сам што постељом уздаха плови
Поведи ме као звезда јасна пучином црном
и када помислиш да нема наде, за нас се помоли

После олује, када лепа осванеш као зора,
мелем – зраком сунце милује страдала једра
Осмехом јутра у раму слике старог прозора,
кличи химну о љубави и буди бесрамно ведра

Души се прикрада стара жудња за покајем,
усном те поздрављам милостиви спасиоче
Tаласима у пркос бацам сидро и остајем
да браним срећи и болу да заједно кроче

У пепелу времена загрљаји једино зборе
Када сна и спокоја нема – нежности заспале
Венци победа, лицима нашим нека вијоре,
боре што збрасмо кроз живот, као заставе.

Онај што никада ослушнуо није ћутање твоје
не слути колико речи може да стане у тишину,
нити да стихова тма има одговор на неспокоје
и да могуће није избећи пут што води у Нигдину

Ни сузе, ни бол и молитве не зна, властан презрења
Онај што, као на праг храма, пред очи ти није клекaо,
Облацима док отирах страх са чела у ноћима бдења
уз тебе би у загрљају буђења, јутро дочекао.

Да осмехом сунца траг донесеш у дане сиве,
онај што никада чекао није, за радост рађања не зна.
ни да у твом оку тада давне успомене оживе,
ни да као зденац дубока може да буде чежња.

Онај што дотакао ти није дланове уснама жедним
да нежност неизречена живи у њима, не може да зна,
а ти би могла лек да будеш и само додиром једним
да васкрснеш ме из мртвих и вратиш у наду сна.

 

Молим ти се, Месече – иконо небесна,
и звезде ти палим, та тужна кандила
Уместо молитве нек походи те песма
у коју је травку очаја једна рука посадила

Среће је, у оку мом, угасло прегршт жеравица
Ко још у љубав верује, све су то пусте скаске?
Језера су срушила бране између трепавица
Не умем да сузе скупим и вратим одласке

Сам себи крив, мучењем новим тражим
душу с тајном вечном што и од себе кријем
Хоћу ли икада поново моћи да одважим
лице странца да горке боре радошћу умије?

Као зраке пуне срме у наше су очи,
у неверици, даљине светлост кануле
док умирала је нада у сунце, расле су ноћи
Истине боље да никада нису освануле

У мени су занемели бол и јауци многи
Срце ми у колевци сећања заспало
по трњу и ружама ходасмо босоноги
а небо је немире, као грехе, опраштало

Под њеном косом спи сумњама спутана
чежња, уснама пољупцем сам оклеветaо
чело, сенком је у молитву – песму залутала
и проклела погледом све што било је свето

Нема веће даљине од заборава
у теби умиру занемеле речи
ал` душа се ћутањем не спасава
и само се новом, стара љубав лечи

Боре ти драга населише лице
и док си сузе минуле среће
скривала под трепавице,
ја сам ти косу китио цвећем

У коло чежње се ухвати вило
до мене, да будем туга твоје самоће
уздрхтало ми срце помилуј крилом
У шаке за те скупљам звезде ко воће

Не бој се додира моје усне
љубим ти лице и врат и чело
Можда би могло да нам успе
склопиш ли очи једном смело

Ти вечност дугу можеш да ћутиш
знам да се од мог погледа скриваш
ал` ти си лепа и када се љутиш
за мене лепша све више биваш

У чвор ћу око струка да ти се вежем
црвеним концем ко против урока
о кад бих могао у срце да се урежем
и да те кроз живот брани моја рука

Молитвама дугим дозивасмо драга
Одбегла заувек сва наша пролећа
Лажи су их душо, однеле без трага
Изгубљена срећа, није више срећа
Тамница су груди за срце што јеца
Венце ће од туге сузе да исплету
Април, а у нама заљубљена деца

Загрљај је оков најслађи на свету
А знаш ли да увек исто сневам

Свадбену игру, Тебе усред кола
Неутешан, о љубави певам
Ехо првог бола, песму не пребола
Жељан сам остао свега што је било
Ал узалуд чежња у мојим очима
Немирном ми само слетеле у крило
Умрле звезде у пустим ноћима

Васионом успомене протичу као река
само сазвежђе пса уме да чека верно
У сјају звезда капи просутог млека
Небо облачи најбоље вечерње одело

Месец му на ревер као значка слетео.
док блиста из праћке испаљена комета
Мали принц је за ноћ од чежње оседео
и сећао се пољубаца као ватромета

Заљубљен је остао у мирисну Ружу ветра
као у шкољку што тајну му у ухо рекну
Не заклињи се никада као на верност Петра
Што усне кажу, лажљиве усне и порекну

Дукат Сунца златним зраком Зору купа
она нага у загрљај пада новом Дану
Трагом издаје и крста изнова срце ступа
венцем љубави и трња да вида стару рану

Знам да утехе нема вином без благослова
Сузама наздрављам ноћас минулој срећи
Ти заборав наточи у разбијене чаше снова
ја ћу да пијем и певам растанку пркосећи

Болу у загрљај падам до дна, без наде
да ћу имати снаге живота коб да разумем
и моћи вино Здравицом да не прокунем
док душом ми одјекује крик ове баладе

Зар Здравицом да назовем ту кап судбине
што ме од тебе дели ко понор плача
из пакла очаја би у рај небески да се винем
и изнова страдам од твог погледа као од мача

У време нежности кад пољупцима видасмо ране
Нема те Здравице која може да нас врати
Узалудне су молитве кад отров са усана кане
у срца лажи и као сенка настави да нас прати

Судбине коб ме на путу пресрела
док је срце тебе у заседи чекало
Руке у загрљај жеља ми завела
У пешчаном сату време је нестало

Не жалим себе док мртав лежим
већ мољење моје неуслишено
Спокојан сам, јер више не бежим
од погледа твојих, вољена жено

Својим ми сузама покров исплети
и мада, на никада више све мирише
у радостима твојим ја ћу оживети
и душа ће моја са тобом да дише

И када године мину ти ме се сети
У твом ћу осмеху ја поново рођен
мирисати миром као сви свети
сигурном руком кроз снове вођен

Мој глас кроз усне твоје нека буде
док песма недопевана у мени стасава
када те јутром пољупци пробуде
то љубав моја са сунцем васкрсава

 

Моја је младост давно већ минула
Старост ми сребром кроз косу прошла
и бора је многа болом синула
О љубави моја, добро дошла!

И када сам будан све о теби сањам
и никад ми на те` иста није мисао
Из твоје косе, ко пас, ветар ме прогања
Јесам ли пре тебе уопште дисао?

Пољубаца твојих жедан сам остао
Док ми се срце лажној срећи надало
Бојно поље сам у грудима постао
све што пожелех, све је пострадало

Узалуд чекам шум корака да ме пробуди
јер љубав твој осмех има у жудном сну
Молитвом ме дозови пре него полудим
Помози ми, помози сад кад сам на дну

Што ме прокле да надом снове бојим,
а месец је ноћ окитио драгим лицем
ја никога више немам под небом овим
Пусти ме, пусти из ока – тамнице

Да изнедри сузу ни душа не може
Ни твоје име да исплачем не умем,
Ти буди химна моје мисли побожне
Бездан стихова да могу да разумем