Добродошли!
ЦРВЕНО ВИНО
Ако љубиш, љубав нек буде црвено вино,
опиј се и пусти страст да те води
и преузме власт у теби.
Нека вино буде молитва усана,
и тиха ватра што срце буди,
у свакој капи по једна рана
и једна радост да се опросте људи.
Нека вино памти шта ми ћутимо,
и каже ноћи оно што не смем,
да с њим се ломим, да с њим се мутим,
ал’ чисте душе ујутру да устанем.
Страх
спусти завесе.
Ја
их не померам.
Страх
позове ивицу.
Ја
останем.
Страх
љуља тишину.
Ја
дишем.
Страх
говори истину.
Ја
ћутим
и живим.
Како је лепо
имати исти крој срца
и веровати у љубав и срећу
што тихо светлуца у твом и мом оку.
Како је лепо
делити срце на двоје, троје и још више,
па из прикрајка учити да волиш,
да би ти срце порасло до самога неба.
Како је лепо
научити себе изнова
и разумети да није ништа лако
у животу који стално поставља замке.
Како је лепо
никад не одустати од себе
и снагом љубави и доброте
стати у одбрану човека.
Запис моје душе
мора да ћути,
да пребира по лажима
тражећи мрвицу истине
која ће се скрасити
крај мог срца.
Запис моје душе
разапет је
између онога што јесам
и онога што сам се бојала да признам.
Запис моје душе
лута, кривуда
не зна шта је теже
признати истину
или слагати
сопствени мир.
А ја тако сигурна
у част својих емоција,
да понекад осетим
како ми разум
клизне у бездан.
Има ли у твојој души
бар мало светла,
осим цинизма у речи
и вечите потребе
да поквариш све
што срцу припада?
Има ли још жеље
трептаја страха,
или тихог марша
истине што лаже
јер се боји
да прозбори?
Има ли нечег
што је у теби
криво никло,
па сада тихо
моли да се исправи?
Међу длановима
грејем самоћу,
покривам очи
и играм се жмурке.
Стежем тугу
да јој очи поплаве
берем љубичице
и стављам их у недра.
Летим по небу
и скупљам жеље,
цртам дугу
што ми се у рукама игра.
Међу длановима
чувам звечку
и правим се
да сам дете.
Моја си сласт
и мој уздах,
и моја песма,
и црвено вино,
што ме за
образе штипа,
и мој украс,
и моје богатство,
и све што,
ми треба.
Сакрила сам
се у тебе
да те чувам.
Упалићу фењер,
ако је мрак,
носићу воду
у свом грлу
да те напојим
ако си жедан.
И увек ћу бити
твој анђео чувар,
само ми реци
да ти требам
и да те моја
љубав чува.
Можда сам цвет
у камену што се крије
и чека кап јутарње зоре.
Можда сам нага песма,
којој не треба пехар и капа,
да би се поносила стихом и речју.
Можда сам сувише стара
и сувише сама
што још увек тебе чека.
И никад се кајати нећу,
што си ме вајао по својој мери
и што ми ниси дозволио да сањам.
Сутра ће сванути исто
пробудићеш се забринута,
уплашена, незадовољна.
Све своје проблеме
рећи ћеш једним пољупцем
и навуче се осмех на лице.
Поново ћеш тражити онај цитат
што ти је крао сан
у коме си видела себе
јасније него у огледалу.
А онда ћеш, полако
умирати од досаде
опседнута својим егоизмом
и истом оном сенком
у срцу и души.
Стави ме као печат на своје срце
И немој никад признати зловољу
И огрни се великим стрпљењем
Стави ме као печат на своје срце
И цртај по њему жеље и путоказе
И смеј се животу који је сумњичав
Стави ме као печат на своје срце
И љуби, сањај и маштај за обоје
И немој измишљати несугласице
Стави ме као печат на своје срце
И немој туговати без вере и истине
И молитве која ти отвара врата среће