Категорија: Vladislav Petković

Оставићу за се
да од, зе мене, најлепших речи
хтео сам саставити бајку
о твојим коленима
и областима испод њих,
петама, ногама ти прикрајку,
јер, на њима, гледах твог талента дела,
док ти се (на лицу)
кретао пар усни – дружина весела,
недајући пажњи да затури их.
То (што остављам за се),
с жељом да је снаге дела,
хтедох да бајка буде
но шта ћу ако, од тог хтења,
начини се само стих?

Долазих однекуд, одакле не знам. Била је зима…
Нишава беше овако подељена:
од моста плава, до моста зелена.
Текла је неометано, без знања да, на себи, две боје има…

Та дивота, по трајању, беше безмерно краћа
од оне што је Црни Дрим својим током чини,
кад као водич околној му, прелепој, даљини,
јача кршну жељу да се сва та чар мом народу враћа…

Кад дођем, тада, иза мене, стоји Тврђава.
Неколико пута, док прелазих (пред њом) мостом он задрхта
и, тад, мењах корак у ко да јурим хрта
али Нишава не беше до моста зелена а, од моста, плава…

Да трагања није нашло би се друго
да помути разум даха пољског, чистог.
Нашли би га, као некад исто,
тек на крају места (ходајући пругом)…

Иза куће трешња… Видео је нисам…
А кажу да дивно успава, са кишом.
С њом долази замор, као хајдук, кришом.
И тад можеш знати колко спаваш сам…

Неко ми спомену благи процват свега
што кити се зеленим  (ко паша).
Посутог, ко из руку неког великаша
што баца из бисага, па захвати и њега…

Спомену ми неко свој одлазак двору,
опседнутом милим јоргованом, бујним.
И прожетом песмом, славујима чујним.
Спомену ми неко ко испуни зору…

Не бих сада зору такву, упамћену.
Склопљену од безброј заклапања кратких…
Пронађем ли другу, лепих трешања слатких,
роју, заувек запамтићу њену…

Кад би наше баште, припросте за свет,
прихвативши негу изглађених руку,
кренуле ке небу, незнавши за муку,
као да би пошле у Икаров лет…

Јутросе се будим ближи теби,
мрви твоје мирне собе, топле.
И, као лане, зажмурићеш у мом оку,
лагано, док до драге ноћи допреш…

Јутрос су била ту и тешка звона
да све нове сне отпрате
а, ноћима, ја их враћам
да те у мој сан, тихо, врате…

Јутрос се будим ближе теби
али би и да се не будим…
можда кад прође све ово…
Кад неко мало среће понуди…
Кад машта, полако, небом крене…
Будио бих се да знам да си ту
и колико још бићеш поред мене…

 

Покушаћу да замислим твоје мисли,
и да насликам нешто што би ти могао сањати,
а тешко је да ти то можеш…
По подрумима, у окованим сандуцима, кријеш дукате…
Твоје су штале пуне лепих, здравих дората…
Никад ти нећеш помислити
да је овде више несрећника него твојих
дуката из ковчега, и да се многи боре
као што се борио
сваки твој полудивљи парип…
Ти ћеш остати миран… Бар до туђег времена.
Док на тебе не крене побеснела легија
и не рашчупа твоје, давно сањане снове…
И опет ћеш остати миран…
Можда са мањим сандуком и са мање коња…

Да сам те једном питао
да ли ме волиш… Ћутала би.
И тихо ставила прст
на моје усне, а шаптала речи,
чекајући да једна од њих
нешто друго преузме…
Казала би много тога,
а опет би испало као да си ћутала…

И ја опет нећу заборавити свако зрно твоје тајне љубави,
и сан…
Једино њим могла си ми опростити то
што нас Дунав никада није видео загрљене,
и што нисмо заједно застали
пред страшним коњаницима…
А сан је био обичан:
без цвећа, снегова, замкова, вила…
Сан који смо још само нас двоје сањали…

Да сам те икад питао
која ти је боја најдража…
Казала би… Али другу… То знам…

Грех ми доноси моћ да једном сањасмо под мирисом, ко сад (кад лишће пада лсно). И допушта да памтим шта претходно сневах (до сад лепше ништа ја не спазих): дуго ти миле увојке задевах и још, и ја теби, дланом образ мазих…

Замукла је беда, ко вином препуна,
ил смо то ми сретни, од љубави чисте?
И, уз сталну благост и мирис сапуна,
ја ти очи никад не насликах исте…

Опрости ми, мила, што ме Бог не истка
као вука хладног, нападнутог, спретног…
Ти ме нећеш нема и говора плитка.
Једино крај коња и крај тебе сретног…

А погледаш, ипак, кад одлазим некуд
где пречесто бивам и где свачег има.
Знаш да после зоре највећа је студ,
па полазиш тад. И кад цвета зима…

Не полазиш рано, јер се мене сетиш,
већ због новог лица и за часак нем.
Бираш праву њиву али не посетиш
ону малу цркву ураслу у багрем…

То најбоље знају духови за спав
(што савију ћебе, да утопли врат)
у заморно доба кад Јастребац сав
слије се у тегет, ко у душу брат…

Немам ја тог права ставити те саму
да замишљаш срећу као звекет чујну,
пред преоштар судар и страшну галаму
где платна (са знаком) узму њиху олујну…

Опрости ми, мила, што не пратим сете
набујале патње (изнете на глас).
Једном, кад их наши драгуљи се сете,
неће бити никог да опише нас…

Од сада верујем само ономе
ко ми обећа нешто што с њим не волим…
Да ће отићи… Снеговима…
Некад сам мислио лепше…
Смишљао чуда, иако целу годину, али и дремао…
А хоћу… Ипак, не успевам дати нове боје двориштима…

Мени само сан може казати колико ћу прећи…
Не уме сан никада слагати,
можда тек када скидаш кошуљу са трња дивљих купина…
Можда Нишава некад крене тећи
неким својим, сасвим непланираним токовима
и шта ако, ипак, боковима померим
пахуљу која се никада не топи?

Да ли сам тада у двориште довео сунце?

Можда, још увек, није саградило свој дом?

Па нека залутам, а и то ће бити на минут,
у крај с мирисом наранџи и кестен пиреа,
па нек се и врбе смире а,
у оном дворишту, то опет не би успело…

Последњи пут писано ми је
да су моје најдраже ствари сачуване
иза неких цигли…
И опет би послали димије,
далеке од моје хармонике, давно сневане…

А и ти затвараш капију
и тераш ме из кварта
с мирисом наранџи и кестен пиреа,
и сачекаћеш да се кораци смире а
онда, полако, отићи…

Можеш ме навести на грех…
Онако, из своје главе…
Па после тог греха
нека твоје мисли наставе
да се разливају по њој…

И опет ћеш мислити
на оног што често одлази из овог града,
врати се, и не потражи те…

Онда о досадним,
толико пута поновљеним речима,
па о центарфорима у азурно-плавом
како, задихани, јуре ка теби…

Замисли неко место. Крај мора.
Чекај да тамо дође пролеће,
наштимује се повољна клима,
и ради оно о чему већ дуго сањаш…

Прати галебове…