Да трагања није нашло би се друго
да помути разум даха пољског, чистог.
Нашли би га, као некад исто,
тек на крају места (ходајући пругом)…
Иза куће трешња… Видео је нисам…
А кажу да дивно успава, са кишом.
С њом долази замор, као хајдук, кришом.
И тад можеш знати колко спаваш сам…
Неко ми спомену благи процват свега
што кити се зеленим (ко паша).
Посутог, ко из руку неког великаша
што баца из бисага, па захвати и њега…
Спомену ми неко свој одлазак двору,
опседнутом милим јоргованом, бујним.
И прожетом песмом, славујима чујним.
Спомену ми неко ко испуни зору…
Не бих сада зору такву, упамћену.
Склопљену од безброј заклапања кратких…
Пронађем ли другу, лепих трешања слатких,
роју, заувек запамтићу њену…
Кад би наше баште, припросте за свет,
прихвативши негу изглађених руку,
кренуле ке небу, незнавши за муку,
као да би пошле у Икаров лет…