Категорија: Sandra Miladinović

SRCE ANDJELA

Čuj, reći cu ti svoju tajnu!
Videh da krila krše andjelu,
uz grohot i bezočni smeh,
teraše i mene tako u greh,
jer ni prstom nisam makla,
bez tela ostadoh nema i bela kao smrt,
tu na litici bezumlja, skrivena!
A, njima behu krila ta čudna,
jame iz očiju su im strašne zjapile,
a, blud na licu im je šarala…
dok krv je potekla kao reka…!

Bez glasa i suza, bez savesti,
počeše srce dok mu čupaju,
u njihove grešne grudi da trpaju,
a, ono je odmah kopnilo i nestajalo,
da kuca odmah je prestajalo..

Znam da mi ne veruješ,
i da se čudiš, da me u ludilo
guraš u trenu,a sigurna sam
zbog neverice tama pohadja ti
zenu po zenu….
Ali ništa zato!

Neverica i neznanje i lakoumlje
se skupo plaćaju!

© Miladinović Sandra

NEVINOST

Ala je lepa reka što teče,
planine gorde oko nje,
dok ona buja niz korito,
grle je obala i kamenje!

Rado je slušaju jelove šume,
vrbaci gusti, ali nadasve,
nove mladike što krase polja,
i trošne grane što lome se!

Od izvorišta vole je baš svi,
i utroba što daruje,
sva ta prostranstva što ona mije,
i nebo joj se raduje….!!!

Ponekada grmi, lomi i seva,
kao da zemlja valja se,
ali, ona svemu odoleva,
žubori, trpi, ne umara se!

Putnik kroz vekove, svedok verni,
ljubavlju protkane joj varnice,
devojački virovi mirišu cvetni,
i momci sto glume alase!

Tu iza grana sakriveni,
dive se raspletenim kikama,
rumenim obrazima i nevinosti,
a, reka sve to odslikava!

I kada sednem u predvečerje,
tu na njenoj magičnoj obali,
čujem šaptanje i čudne glasove,
kraj nje mi se duša odmori!

© Miladinović Sandra

SUZA SRECE

Vec odavno ne brojim minute ni dane,
prolaze necujno i godisnja doba,
ko da padne vece, a za tren vec svane,
ali, trenutke smeha i srece, e to da…!

Njima se radujem kao dete majci,
ko prolece suncu kad priroda buja,
pupoljci polako raduju se bajci,
s’ njima izvor boja, kao izvor kulja!

Vec odavno ne osecam ni uzdah, ni izdah,
kao da sama sebi vise nisam bitna,
desi se lagano nekad izuzetno,
da pozelim strasno tog zivota ritam!!!

Izadjem na balkon tada kad je vedro,
zagledana u mesec stojim tako nema,
cini mi se da tamo negde u daljini,
u susret mi pada suza srece verna!

Kikoce se glasno, ja je jasno cujem,
i nebo dobija neku cudnu boju,
vatrometom hoce bas da me opcini,
ta luda od srece, pruza ruku svoju!

Vec odavno ne brojim minute ni dane,
prolaze necujno i godisnja doba,
ali, ova me suza iz takta istera,
hvala joj zbog toga, hoce da me proba!?

Ne, nisam imuna na vilinsku srecu,
na praporce dobra sto zvone nad nama,
a, zadivljen pogled jedne ciste duse,
e, za to bi znajte i svoj zivot dala!

© Miladinovic Sandra

POGODI

Pogodi kako mi sjaje one vragolaste staze detinjstva,
kad sam se radovala slobodi bez znanja,
i treperila na vetru kao list breze,
preskakala vrbake i bistre potoke,
kao da umesto nogu imam krila poput lepeze!!!

A, snovi, pusti snovi – i danju i nocu,
kraja im nema dok ruke beru uzrele sljive,
i ja rastem u zenskog boema…
Priznaj da nije to lako, na ovim poljima mesta nema,
za dusu zeljne sokolice,
sa tvrdjavom oko nje za nemirne ptice!!!

A, nebo je veliko…zar ne?
Ima mesta za sve!?

Pogodi kako mi sjaje one vragolaste staze detinjstva,
iz perspektive zrele zene, koja za ljubav jos ne zna,
sem za onu sto pruza bez cenjkanja…
Ta tajna bi te sigurno prepala,
jer to sam ja – zagonetna,
a, cini se da ko otvorena knjiga se citam,
pa cutim i samu sebe pitam…
Kuda hitam…..!?
Beskraj me zove kroz prozore…
prilazim mu cuteci…
i kao balerina vrteci se na pozornici!
Tabani su vruci, ali neka….

© Miladinovic Sandra

(c) Miladinovic Sandra

PRIZNAJ MI….

Priznaj mi dok nije kasno,
ja znam da ostacu sama,
odavno sve mi je jasno…
Ja zaljubljena u vecnost
uvek cu verovati u ljubav,
i cinicu cu cuda u njenu cast…
S’ tamburasima u crvenoj haljini
proci kroz grad kao boginja,
i prenecu njen polen u ljudske duse,
jer ljubav je crvena ruza
cije bodlje i najtvrdje zidove ruse!
Priznaj mi dok nije kasno,
o, Boze zasto mi to radis?!
Sve si mi dao i puste snove,
ali, dusu mi niko otkljucao nije,
i nece…a, ti kao da se sladis?!
A, prolece buja mojim telom,
dok bore polako i tiho bore se…
Priznaj mi dok nije kasno,
lakse u ljubav pretvoricu se!

© Miladinovic Sandra

MIRIS TRESNJE

Miris tresnje, a nije im vreme,
crvene, socne, ukusne,
kao prvi put ljubljene usne devojacke….
Tu kraj stare vodenice, nije im cas,
ali, osecaj ne vara glad i njen glas!
Pogled drzak, a pun srama – da zavara!!!?
Moze li, ko ce znati? Mozda ce?!
I suze ce prve pasti, kada shvati da
nista nije kao pre…..Ne….
U ovom vrtogu vlada oskudica osecanja,
i Milice cobanice nestale su sred orkana!

Kada zamisljeno nasloni lice uz koru oraha,
cuce klik orla sa neba, a suza iz njegovog oka,
pasce joj na dlan….!
Kameleon ce mozda ostvariti
svoj san……ali, bosonoga nece sresti Eminu,
niti Zonu Zamfirovu u aprilu u odeci nalik na likove
iz bajki…..nek sto pre shvati!

Naucice puteve i precice do svojih snova,
jos je snazna i mlada!!!
Hej, planine ime mi je Nada!!!
Volim vas!!!!
Cuje se zvonki glas! DALEKO….

© Miladinovic Sandra

KOPIJA

U sesiru cini mi se mnogo lepse izgledam,
stavicu ga krisom sebi, mama da ne ugleda….
Slaze mi se sa ocima, pogled mi je lepsi sa njim,
poludece svi derani, moram da se uredim…

Ali, avaj Misa opet gleda onu Mariju,
sta li samo na njoj vidi, sem tu kosu tamniju!?
Moja plava bas se sija na suncu ko zlatna da je,
glas mi zvonki svud odzvanja, ali sta vredi – tu je sta je!

E, sutra cu onaj parfem, opet krisom staviti,
mirisacu kao ruza, bas da vidim sta ce s’ tim!?
Zanecu ga svom lepotom, sto priroda podari,
i stikle cu tad obuti, nek mi bride tabani!

Ne vidim ga, ne postoji, ja sam dama nema sta,
sada gledam u Nikolu, nek se malo izjeda…
Ali, kada mama ugleda me, razgoraci oci jako:
“Nasta Tina ti to licis, sta cu s’ tobom moje zlato!”

Ne brini se mila majko, zagrli me samo ti,
sve je dobro islo jako, ja se ucim ljubavi!
Nije lako kada volis, a to ti ne uzvrate,
zato cesto dok ti sanjam, cujes moje uzdahe!

Ali, zato kada porastem, a Misa me zavoli,
znacu kako da zavodim, bas ko’ sada tatu ti!
Okrenucu novi list, pogledom sto opija,
poludece zamnom on, bicu tvoja kopija!!!!

© Miladinovic Sandra

TU GDE POČIVAM

Volela bih da počivam ispod onog hrasta,
gde se nebo prelama kao mesečina po moru,
grane se njišu i šume tihom prolazniku,
da je sreća doživeti svaku zoru novu!

Volela bih da sednu dvoje zaljubljenih,
i prvi put priznaju ljubav koju kriju,
da od sreće suza prolije se čista,
a, ja od svega smišljala bih divnu poeziju!

Kada nekog tajna boli ili strašno peče,
kada bi mir hteo bar samo tog trena,
volela bih da ispriča nada mnom to veče,
i isceljen ode – koliko bih to htela….!

Ne, sulude nisu želje, niti nade,
u večnost da odem, tišinu i mir…
tudja bol i sreća, da mi se prikradu,
tu gde počivam i gde večno spim!!!!

JA BIH TAKO HTELA SVE DA “PROBUDIM”!

© Miladinović Sandra

BALKAN

Topim se kao sveca od vreline nabujalih reka
koje teku mnome, a ne postoji svetlost
koja bi mi ukazala put uskorog ulivanja…
mozda cu se direktno uliti u more?!
Topim se kao sveca jer nema magije dodira….
Dusa da kune slabost, ne ume, ne zeli,
jer zivot jeste i ono sto ne kontolisemo,
a, da volimo trebamo da zelimo i znamo…
Prvi koraci nas uce bezanju od tame…
Predrasude, crno-belo nebo, raspece same istine…
Topim se kao sveca od vreline nabujalih reka,
koje teku mnome i obraze mi raspaljuju,
dok srce ubrzano kuca…
Mirim se, a opet beskrajno nadam,
na Balkanu jednom velikom srcu,
jer on je mesto grubog dodira,
a, ne neznosti ogoljene na krstu!

Topim se….

© Miladinovic Sandra