Категорија: Sandra Miladinović

MOJE PESME

Moje su pesme moje struje što nastaju iznenada,
ko izdani kroz izvor krenu, i reku stvore da se nada!
Moje su pesme moje tuge, kada se srce lomi ko od stakla,
i pretaču se ko crno vino, što me opija da nebih dno takla!
Moje su pesme moje muze, što me čuvaju od sebe same,
i kada me najdublja tama obuzme, one komediju čine od drame!
Moje su druge i mile seje, što me kore, vesele i grle,
samnom su gde god da krenem, pa baš kao gitari strune!
Sretneš li me da lutam zamišljena sa osmehom na licu,
a, prisutnost ne pokazujem sem pojavom,
ja sam nad oblacima moje sumnje u dvoboju sa munjama
ili nekom spodobom!
Tu su i sestre, društvo mi čine, šapću mi reči podrške,
kao da neke nove veštine, savladavam mudrošcu pozlate!
Moje su pesme Božje tajne, sa kojima kao da sam rodjena,
pod uzglavljem se roje ko pčele, čijim letom sam vodjena!
I dal sam pesnik ili nisam, da li sam maštalica, vizionar!?
Šta li sam, neka sam, samo da ne ostanem bez mojih druga,
kao zaboravljeni zvonar bez zvona!

EH, MOJE PESME I TE STRUJE U MENI, SAMO KAŽU – KRENI
I ETO EKSPLOZIJE ŠTO PLENI !

© Miladinović Sandra

OBEĆANA PESMA

Obećala sam sebi da cu umereno disati,
da ću iz sećanja krasti one nejlepse misli,
da ću toplinu tvojih ruku čuvati u nedrima,
uzburkane dodire u pozlaćenim vedrima,
a, poljupce i zagrljaje prepustiti vetru da mi ih
kroz vihor nekad vrati, kada svrati!

Obećala sam…

Obećala sam da lice neću skrivati,
sve nase najlepše reči u mislima prepisivati,
pesmaricu ću čuvati u bašti kraj reke,
dok ih čitam ona ce ih slušati,
i širiti kroz krajeve daleke za jedan tren,
dok žubori pa poskoči i zagleda mi se u oči!

Obećala sam….

Obećala sam sebi da žar naših stapanja,
ni po koju cenu neće odlutati i nestati,
vreme ga nece pregaziti, i da ce moja duša
uvek biti mlada kao sada!
Nek je bilo i bola i suza, ali ta ekstaza,
davno je vec zarobila sva moja čula,
nada se iz nje rodila i bila je prva!
Čista kao nevestin veo!

Obećala sam sebi za život ceo!

OBEĆANJE CU ISPUNITI!

TEBI MORE – MENI TALASI!

© Miladinović Sandra

ZVEZDE SU MOJE DRUGE

Moje su druge noću zvezde,
kada je nebo vedro i sjajno,
jer san da dodje nikako neće,
a, vuče nas nešto obostrano…

Ko’ da smo sestre oduvek bile,
na balkonu prizor opija me svu,
nemo u tišini sve dovoljno je,
pogled uz titraj i svod je tu!!

A, noć sve dublja i jasnija,
mudrija, sjajna, a voljena,
zrela ko’ grudi buduće majke,
po kome li je krojena!?

Da dar je meni poverujem,
a, svesna sam da preterujem,
i zato ću svakom sakriti,
jer znam da neće shavatiti…

Osećaj da pripadam daljinama,
tim mističinim visinama,
da pletem srebrne konce i krojim,
u kolu s’ njima i ja se brojim!!!

Moje su druge noću zvezde,
kada je nebo vedro i sjajno,
i kada ugledam padalicu,
zaboli me i srce samo…

Plava, žuta ili crvena bila,
sija ko magija srebrnih krila,
obraduje me ko’ dečji smeh,
a, to ne može biti greh…!!!!

© Miladinović Sandra

OČI BOGINJE

Takve oči ima samo boginja,
takvo telo puno strasti,
glas što i sirene krasi…
Dal’ postoji takvo biće
što prisustvom opija!?

Takve ruke samo su za bisere,
a, dodiri fine niti zlata,
kretnju kakvu ima samo
labudica bela smela…
Dal’ postoji takvo biće,
što i nebo inspiriše!

I kada bi htela, da li bi smela,
ta sto je lepša od sna?
I kada bi mogla, da li bi htela,
ta što zbori sa zvezdama?…
svoje lice da pokaže,
te divne oči što sve kažu,
slobodu nude i ljubav
vrelu poput vulkana,
Krije se….
To joj je “MANA”…
Daleko u sablasnoj pećini,
živi sama…
U mislima retkih sto veruju,
u neizmerne lepote požrtvovanja,
smiri se…a, i ona ljubav sanja…
Dokle!?

© Miladinović Sandra

HALJINE ISTINE

Samo da znam istinu sam htela,
i izmedju redova sada je citam,
ona ko vila prelepa zena,
a, za dusu niko je i ne pita!!!
Bela haljina od ciste svile,
naslucuje njene bujne obline,
a, kosa duga valovita,
ona sve prozre, nikada ne pita!!!
Ziveti za istinu nije lako,
ponekada od nje pogled prezriv,
korak unazad britak ko sablja
zaboli trzaj i uzdah jeziv!!!
Znam da greske uci pameti,
istinu tako pridobijas,
setas sa njom cvetnim stazama,
i zrake sunca primas i odbijas!!!

Samo da cujem istinu sam htela,
od srece da poletim i od cuda,
i da se sa njom sprijateljim,
pa budem mudrija od ljudskog suda!
A, ona sedi u zalivu,
oseka i mir vladaju svuda,
vazduh mirise kao tajna,
lavanda i ruzmarin govore kuda…
I nogom krocih da dotaknem nebo,
ona ustade brzo ko srna,
znam nisam spremna da odgovorim,
ali, zato tu su njena dva oka crna!!!
Spusti mi ruku nezno na rame,
pokaza tamo obale put,
kaze davno jednom na horizontu,
isprljala je haljine skut…
Tad shvatila je da mora poci,
mora prastati i kada boli,
rane je bolne cesto paraju,
ali, ljudske duse silno voli…

Rece mi…
ZATO SE BORI!!!

© Miladinovic Sandra

JA NE POSTOJIM

Znam nestacu veceras dok treperim,
sve radosti i tuge titraju u meni,
i nocni sviraci sviraju do zore,
umorni od pesme, a misli me more…

Uvek kralj si bio olujnih svanuca,
a, nisi znao sta je morska voda,
ni ljubav kada ti ispuni sva pluca,
zaboravljao si i ime svog broda…

Pomahnitalo si skupljao bisere,
koje si kidao svuda gde god odes,
reci kitnjaste ko guste cipke,
mirisi bordela svuda gde god prodjes….

I dal’ je istina da zivot je varka,
ako ga ne zivis pricajuci s’nebom?!
Dal’ toliko boli, kao mene sada,
to, kako me majka odhranila hlebom?!

Dal’ lazi da krpim, oprastam i cutim,
mudro gledam, nemo, radi bitisanja,
kanem tiho kapi suza i zamutim,
reku koja tece bez mog postojanja!?

Znam nestacu veceras dok treperim,
kao plamen svece dok molitvu zborim,
kada dahom ugasim taj trenutak srece,
prestacu i dane zivota da brojim!

JER JA NE POSTOJIM!!!!

© Miladinovic Sandra

MOJA PESMA

Sta ce tebi moja pesma,
otkucaji srca moga,
moje zebnje, moja ljubav,
uplasices se od toga….?!

Sta ce tebi magla jutra,
kojom doci ces do mene,
ta iskonska snaga duha,
to ne lici bas na tebe…?!

Sta ce tebi moje oci,
sto iskrenost ne skrivaju,
zavodjenje i ne uce,
rodjenjem ga otkrivaju…?!

Sta ce tebi moje ruke,
sto vape za milovanjem,
bar proveri ti do sutra,
snagu duha mirovanjem…?!

Sta ce tebi moje kose,
da ih mrsis ko poznate,
dal’ u tebi casti ima,
pa dah nek ti i pozlate…?!

Nije teska moja pesma,
ni koraci moji sneni,
i te moje puste zelje,
vec putevi izgubljeni!!!

Grad gde ljubav ne putuje,
ne postoji, nit ce ikad,
ali, ljudi ne slusaju,
ko da zivot nije bitan!!!

Zato zelja ovog jutra,
vodi me gde srce hoce,
vetrovi se tu susrecu,
ritam pesme, rajsko voce!

© Miladinovic Sandra

MILJENICA

Pitala je miljenica Sara svoju baku
dal je bila mama!
Pa, kako ne, odgovori baka,
ko je onda tvojoj majci majka?
A, kad si joj majka bako draga,
zašto si nam daleko beztraga,
nisi mlada i sede si kose,
od kada se tako majke nose?!
I ja sam ti srećo bila mlada,
duge kose i vitkoga stasa,
gazela mi ravna bila nije,
al, kad starost stupi sve to skrije!
Zato živi svaki dan ko zvezda,
sijaj jako iz majčinog gnezda,
sokoli se, širi krila svoja,
o životu uči mila moja!!!
Jer jednom ćes i ti na put poći,
tvojoj majci zasuziće oči,
ali, tako znaj da biti mora,
uz tebe je uvek majka tvoja!
Gleda Sara i beše joj jasno,
ali, pomisli- nikada nije kasno!
Moja bako ja ću ti pomoći,
tvoje stare podmladiću oči,
naći ću lek preko sedam gora,
i nestaće svaka tvoja bora,
ići ćemo u šetnju do grada,
bićes mlada bako moja draga!
Igraćemo žmurke u šumarku,
pretvoriću tvoj život u bajku!
E, u bajci to jedino može,
hvala kćeri i tebi moj Bože!
U zagrljaj pade baki Sara,
a, od toga nema lepšeg dara!!!

© Miladinović Sandra

VAZDUH KOJI DIŠEM

Vazduh koji dišem nekada ponestaje,
i ništa drugo mi tada ne preostaje,
nego da zažmurim i stisnem dlanove
uz staklo prozora što gleda napolje,
i polako suzbijem sve strahove duše,
i srušim sve brane što me silno guše…
Ali, taj tren, čini se, tako dugo traje,
i dok polako klizim dlanovima oknom,
spuštam se na pod i dišem duboko,
fali samo jedan stisak tople ruke,
jedna nežna reč za sve moje muke…
Znam da želja velika je poput okeana,
pa se zato patim i ustajem sama…
Kažem sebi, ništa zato, biće boljih dana…
ali, tako, kroz suze, preko svojih rana,
kristalno je jasno, sviće zora rana…
suncem obasjana…kad ću svoju dušu
otvoriti tebi, sve drugo su laži
to, nipošto nebih….

PUSTA NADA….

© Miladinović Sandra

MASKARADA

Pod maskama da prodje ovo zrno od života?!
Kako ću to izvesti, pitam se?!
Mučenje stravično kao golgota…
On kaže da tako je najispravnije!!
A, ja i dalje ne prihvatam,
istinu gorku paklenu,
pod maskom da hodam ostatak života,
kao zarobljeni heruvim u kamenu;
On zna!!!
Samoća i otudjenje bez kraja,
kao slep, a oči imaš i gledaš,
opipavaš zidove raznih duša,
i postepeno se stvarnosti predaš…?!
Stid te muči…
Kajanje…
On ćuti…
Ali, shvatiš, da ipak nije kraj,
tako jasno, ogoljeno, sve vidiš…
Maskarada – smešno,
sve je providno i lako,
ma daj, ja sam ja,
i ovako!
On se smeje…
Sve je znao…

© Miladinović Sandra