Категорија: Sandra Miladinović

OPET SI LJUBAV PROBUDILA

Ruka u ruci, bez reči, ćuti,
ponekada to govori sve!
Pogled što gori, korak u boji,
fluid što pali sve lampice!
Taj dar bez cene, srcu što bije,
daje ritmove nepoznate,
duša se bori, ko’ da se ljuti,
a, raduje se kao nikada pre!
Nije li rano, treba li tiše?
Ne da se, ko da se olenjila,
ili se boji te letnje kiše,
što bi sve naglavice promenila!
Predaj se dušo, ko’ potok reci,
ne snebivaj se slutnjama,
otvori prozore i slobodno priznaj –
opet si ljubav probudila!

© Miladinović Sandra

NE, TO NISAM JA….

Godine prodjoše kao brza reka,
u čekanju nada me prati poput seni,
kada li će neko ovu dugu kosu,
s’ ljubavlju da mrsi osećajnoj ženi!?

Samoća me iskreno još drži za ruku,
već lako naslutim neiskrene reči,
bore oko očiju, strah ne poznaju,
i glumca bez stila, prebrzo odaju!

Koliko dobijaš i ako pristaneš,
na čekanje, suze, neiskrenost lenju?
Koliko ostavljaš svojoj duši mira,
posle bura kad osetiš kao vatra želju?!

Talas iza talasa, povrh njega školjke,
a, duša bi htela bisere do neba,
osećanja jača su od svih želja tela,
a, jedno sa drugim da se sklopi treba!

Da, život prolazi, a kockaš se smelo,
i baš nisi svestan da to davno jesi,
ali, gde je drhtaj, ono vlažno čelo,
i dlan što se sklopi kad more pobesni!?

Koliko dobijaš što ledena santa…
postaješ lagano i već ne znaš broja,
ni mesta susreta, ni strasnih dodira,
i usred vodvilja sruši se i Troja!?

NE, TO NISAM JA……!!!!

© Miladinović Sandra

NAVEK SREĆNA

Znam ostaću sama jer ne pristajem na laži,
jer neću trule kompromise,
ja samo pravu ljubav tražim,
i voleću kao vetar u proleće!
Otvorenih očiju sve mi je jasno,
Bog čuje moje korake,
a, ovo što u grudima nosim,
pleniće kao nebo oblake!
Prosuću stazom kojom hodim,
latice crvenih mirisnih ruža,
pevaću ciganske pesme o ljubavi,
i navodiću igrom duše na čuda!
Uz zvuk violine ili gitare,
rane ću teške zaceljivati,
a, kada konačno jutro osvane,
ljubav će se ulicama veseliti!

(c) Miladinović Sandra

ПОЕЗИЈА ПРОЛЕЋА

Живот се рађа и пупи радост,
бајка настаје ниоткуда,
и сан давно записан надом,
постаје стварност – изнова чуда!

Река жубори, а јавор шуми,
јелен лагано промаља рог,
све као да први пут буја и расте,
и ноћ постаје дража због тог!

Кајсија процвала, а вредне пчеле..
око ње брује баш весело!
Ласте с’ поправком журе смело,
пролеће баш јури кроз моје село!

Јутарња роса, дах што снажи,
небо све чешће, магично, чулно,
па и која кап кише када се промоли,
ко’ да се слива, само вино рујно!

Једном сам себи обећала,
први дан пролећа увек ћу славити,
бело ћу обући и косу пустити,
тако ми душа неће старити!!!!

Живот се рађа и пупи радост,
прелив крај језера се пенуша,
дугонога девојчица ми приђе лагано,
слатка ко’ анђео, та невина душа!

Откуд се створи и чија ли је…?
Нисам успела ни да је питам…
у косу ми је љубичице уплела,
и нестала, као прах звезда ситан!

Граја на пољу, тако на брегу,
и нове бразде само ничу,
земља као да невино руке шири,
за још једну незаборавну причу!

Старица на путу испуцалих руку,
прошлост јој читам на старом челу,
из очију чистота што ретко се среће,
и у том погледу видим поезију!

© Миладиновић Сандра

MOLILA BIH…

Molila bih pravdu kada se naspava, neka se probudi kada nikne trava!

Zapevaće slavuj tu na grobu mome, miris jorgovana orosiće zore!

Skupiće se vile kraj onoga mesta, gde se često nekada čula moja pesma!

Svaku moju stopu nek zalije kiša, moliću se tamo za naša ognjišta!

Za Srbiju moju i srce ću dati, pa svu decu njenu da Sunce pozlati!

Ta crvena ruža od nikud ce nići, gde se zbori srpski, svud’ ce ljubav stići!

(c) Miladinović Sandra

TIŠINA

Volela bih da izdahnem u tišini i
da niko zamnom ne tuguje,
ne, nikako suze, hoću smeh,
želim da oko mene radost luduje!

Zabranite mi da živim i da cvetam,
i dajem sve od sebe, da dišem u proleće…
Ali, ovu dušu da voli, posle svega?!
Dok god se voli, voleće !

To što mojim venama teče i
pored suza, uvek ce carovati i nebom…
Mudrija od svakog jutra zauvek ostaće,
a, navek sita biću, jer gladan nisi
kada se hraniš ovim hlebom!

Volela bih da izdahnem u tišini i
da nikom ne zadajem bol,
jer ko to kaže da prestajem da živim!?
Telo što poznajte i duša, su samo spoj!

© Miladinović Sandra

IGRAJMO NA KISI

Igraj samnom na kisi beli andjele,
rasiri krila svoja i oci blazene,
ponesi me u visine kada resis da poletis,
ne zaboravi na moju spretnost piruetom kada sletis!

Rodjeni moj….

Nisam ja tebi ravna, ni vlasi tvoje kose,
zasluzna nisam da ti dodirnem ruku,
ali, se trudim svojski, trudim se moj zivote,
i bas mi godi kisa, ovaj ples dok kapi tuku!

Moj zivote….

Igraj samnom na kisi beli andjele,
nek tvoje haljine duge didirnu sve oko nas,
u ovoj igri nasoj pojavice se i duga,
i preko nje cu s tobom pronaci put za spas!

Moje sunce…

Igraj i seti me detinjstva,
toga trena, sto sija, a bese poodavno,
majcine oci tada centar sveta mi behu,
a, sada shvatam to bese tvoje ogledalo!

Moj andjele….

© Miladinovic Sandra

IMATE LI SRCE?

Imate li srce u nedrima?!
Dajte da opipam ja,
ili je tamo kamen gde treba,
da igra život – dar neba!?

Imate li zvezdu na čelu,
sijaju li vam ruke u mraku,
poželite li nekada dobro,
onom starom bez nogu prosjaku!?

Zaboravljate da ste niko i ništa,
prolaznici što trag ne ostavljaju!
Vaša su bojišta krvlju zalivena,
onih što u ledja zadobiše ranu!

Imate li srce u nedrima?!
Dajte da opipam ja,
ili je tamo kamen gde treba,
ljubav da čini sve što zna!?

© Miladinović Sandra

OPROSTI MI BOŽE

Smrt bi mi tako prijala,
ali, znam da sam grešna pred Bogom i sobom,
što spominjem nju, jer imam andjela,
i ogroman dar što zovu životom!!!

Kamen me guši, ne mogu više,
da trpim nemar ljudskog roda,
kao da spomen mi podigoše,
i guraju me u jamu zbog toga!

I borim se borim kao lavica,
da odigram svoj tango do kraja,
da volim i praštam sebi i drugima,
ali, sebičnost ohola na sve zaboravlja!

I da u ritama kleknem pred sudbinom,
pomilovala bi mi nežno čelo,
sa usana krv brižno izbrisala,
i prekrila me belim velom!

I da mi zvezda sa neba sidje,
a, na čelu nastani se zauvek,
za svaki moj stih ili korak,
ljudske dobrote ni za lek !

Da postoji ulica beskrajno duga,
pošla bih njome ovoga časa,
neka je po meni nazovu sluga,
što za druge traži ruku spasa!

Moj brat jedini sada je daleko,
za njega srce bih svoje dala,
o, kako mi fali taj zagrljaj,
što majka rodjena mi je izabrala!

Na grudi njegove glavu bih spustila,
i ridala da čuje cela vasiona,
o, brate voljeni spasi me nepravde,
hoću da čujem da zvone zvona!

Bog za ljubav i istinu zna,
on je moj put, a ja ga vredjam,
Isus je razapet na krstu bio,
jer su mu ljudi okrenuli ledja!

Smrt bi mi tako prijala Bože,
oprosti sto me skrhanu vidiš…
Glavu gore – tiho mi kazeš,
a, ja se zbog suza pred tobom stidim!

Kada bih znala da moja žrtva
biće pouka za ljudski rod,
lakše bih sav ovaj bol podnela,
jer znam zaplovio bi ljubavi brod!

© Miladinović Sandra