Категорија: Sandra Miladinović

О МОЈОЈ РАСИНИ….

О мојој реци певају птице
када јој пролеће угледа лице
и када лишће почне да пупи
тихо процвета маслачак жути…

О мојој реци шапуће Месец
док се заљубљено огледа у њој
сродна је душа навек јој био
а она њему кат-кад и бол….

О њој сањају још нерођени
несвесни свога постојања
она је лек који румени
заласком Сунца… тихо одзвања….

О мојој реци вољени ћуте
док чврсто грли најдубље тајне
кријући њене најлепше куте
жубори кротко док други слуте…

O мојој реци све бих вам рекла
када бих речи имала праве
сваки јој камен, нит, позлаћени,
обе јој обале надкриле гране…

И жури она негде далеко
колико жедних је напојила?
О њој шапућу сва топла лета
за њом вапије ледена зима…

Негде у шкољци недокучиве
попут бисера роје се тајне
тај дах и згоду да је заведу
па често навиру усне јој бајне!

(с) Миладиновић Сандра

БУДИ МИ СРЕЋАН АНЂЕЛЕ

Tи моја трећа звездо
таласу огромних моћи
ти моја бескрајна реко
бисеру среће у ноћи…

Ти моје вечно пролеће
дуњо мирисна и чедна
ти цвеће најлепшег мириса
трећи у низу спреда…

Ти моје око мило
ручице анђела имаш
дели нас океан али плавим небом
шаљем ти твога лептира….

Прву ћи птицу селицу послати
и први развигорац
теби на јастук срећо ће слетити
из завичаја твога оца…

Прву ћу ниску весника исплести
грлити бубамару
за тебе злато тетка ће љубити
и прву мирисну грану!

Док шетам стазама
твојих предака
суза кануће нека
за срећу твоју и твога брата
грануће стотине лета…

Чује се звоно твога срца
док шеташ мојим сновима
мајци и оцу шириш крила
свом брату једра док пловите морима!

(с) Миладиновић Сандра

посвећено братанцима Павлу и Кости Mиладиновић (Павле пуни месец дана)

ЉУБОМОРА
Понекада ми се чини
да светом владају љубомора и завист,
да људи немају ни грам савести
ни памети, ни трунку вере…
Да ходају као авети, без осећања,
да стреме неправди без размишљања…
Понекада ми се чини,
да су сви погледи лажни,
пријатељи никоме важни,
породица тек брилијант око врата,
лаж грађевина са стотину спрата…
И нико не види јаму без краја
у коју вуче будућност…
а подмукло затварају врата прошлости…
док преци нас гледају и чудом се чуде…
Они би да нас пробуде,
да нас изљубе…..
Понекада ми се чини…
И то ме боли, толико боли…
А волела бих да грешим….

(с) Миладиновић Сандра

АНЂЕОСКА СУЗА

Tреба ми доброта више од хлеба,
од чистог ваздуха и питке воде,
треба ми пријатељ који ме гледа,
као човека од крви и коже…

Треба ми љубав без иједне маске,
и чиста као ведро небо,
да ову бол која ме сатре,
излечи глатко ко’ пчела медом…

Треба ми мудрост која куља,
опроштај који се улива у жељу,
треба ми хиљаду опасних бура,
да вољенима врате веру…

Бар једно огледало душе,
дан где ћутање узима престо,
и ветар да сваку паучину,
врати у прошлост где јој је место…

О мајко, моја ливадице,
и моје шуме око села,
све ваше гране,узданице,
а сви цвркути постеља бела…

И једна реч би глад утолила,
ко’ ехо звона наших светиња,
треба ми доброта више од хлеба,
ко’ чиста анђеоска суза детиња!

(с) Миладиновић Сандра

КАП СВЕМИРА

Ја сам кап,
и моји снови су дар са неба,
у свачијим очима назирем душу
и дрхтај срца уснулих зеба…

У перју што светлуца попут Месеца
крију се бисери јутарње росе
очи реке ко’ богиња лепе,
шапат поскока кошуте заносне…

Не, ја само видим,
бесане ноћи у срцима жељним љубави,
и тако тугу ко’ бибер требим,
из гнезда птића плачних и убогих!

И знам да је истина,
та која навире попут гејзера од памтивека,
и сија звезда чемерне барке,
док плови тихо издалека…

Ја сам кап,
и никада не судим,
ни руци што ми нож забија,
ни пријатељу што ме издаде,
душа ме заболи, али то је лакрдија!

Највећи непријатељ у нама спава,
у нама збори јаче од иког,
и зато нећу да заваравам,
ту кап свемира,
која сам притом!

(с) Миладиновић Сандра

ЈА БИХ ДА ДОТАКНЕМ НЕБО

Jа бих да рукама дотакнем небо,
да досегнем до оних најдаљих звезда,
истина у вину допушта ми све то,
љубави таласи за које цео свет не зна…

Рукама обгрлим најлепше висине,
толико страсно да престајем да дишем,
једна дан светлости добијам на поклон,
дан због кога волим и лудујем више…

Све мање пропланке из даљине гледам,
постају бисери што бљеште под Сунцем,
и плашт је на мени неки непознати
ко’ ли ми га даде са толиким срцем?!

Мерак је у мени да сазнам шта тражи,
да ли речи збори мени непознате,
ил’ на дивљем ату јури облацима,
док га трубадури свуд у стопу прате…!?

А горе на небу наизглед свеједно,
за истим чарима устајеш и падаш,
само то што летиш навика постаје,
већа крила ничу што се више надаш!

Ја бих да рукама помилујем траву,
заспим са узглављем од хладног белутка,
истина у вину допушта ми све то…
Да љубим и живим свакога тренутка!

(с) Миладиновић Сандра

НА СРЦУ ЧЕСМА

Ево већ ће лето, а тебе још нема
бојим се да више не мислиш на мене
да ме се не сетиш ни на старом месту
где смо некад често проводили време…

Не видиш ме чак ни у оној чаши
који стоји празна ту за истим столом
ни у звонком смеху иза твојих леђа
што загребе душу пробуђеним болом…

Одавно се играш слепо са животом
и из дана у дан не смета ти исто
а ја поред свега што носам у души
поново се рађам и умирем често…

Знам одавно већ ми ни име не памтиш
али не знам с’ чиме заслужујеш песму
зашто човек памти оно што не треба
кад на срцу има сазидану чесму…?!

Ех што нисам јака, јака као пре…
па да сем опроштаја, заборавим све!

(с) Милaдиновић Сандра

И ОПЕТ МИ ДУША СВЕ О ТЕБИ САЊА

И опет ми душа све о теби сања,
вапе нежне струне ове мандолине,
ко’ лахор лагана и полен мирисна,
сродну душу чека да је жеља мине…

Чини се да вапај одлази ка небу,
лагано постаје јецај тихе ноћи,
оне слатке речи што би хтела чути,
дал’ ће сан остати или ћеш ми доћи…?!

Знам постојиш негде испод овог свода,
сетан и занесен улицама ходаш,
чезнеш као и ја у друштву самоће
јер не желиш лажно ником да се подаш…

Уздахнеш дубоко да одагнаш стеге,
које знају често и чврсто да држе
насмејеш се друштву када чујеш име
и сетиш се једне расцветале руже…

Обоје нас боду ти оштри чувари,
што као бедеми сласт живота љубе,
кад се занесемо, себе обманемо,
бол је у грудима оно с’ чим нас буде…

И још негде тамо у цветној долини,
где ни птице нису свиле своја гнезда,
Чека један извор да река потече
Стоји једна суза сама испод звезда…

Ту сам за те увек, сваког часа, трена,
молим се за тебе, а име ти не знам,
дани беже само, а године лете,
знај до задњег часа нећу да се предам!

( с) Миладиновић Сандра

NAPRED…..
Ne želim ja da budem sama
ali dobro znam šta me čeka
vrata Raja obećana
a u paklu bi se pekla….
Ne želim ja da budem svetlo
pa od njega čista tama
zabranjeno svako mesto
nisam stvar …..bolje sama….
Ne želim ja ni lažna krila
prijatelja na par dana
prava ljubav je u knjigama
a po svetu luta sama…
Ne želim ja prazno nebo
jer na njemu sjaje zvezde
bez pesme i slatkog stiha
eto meni grča, jeze…
Ne tražim ja bistru vodu
da bih od nje stekla baru
ovo je vek bez ljubavi
i sveo se na reklamu…
Ne želim ja za svedoka
nikog osima samog Boga
koža mi je ova mila
a da volim imam koga!
Ne želim ja ni tu ”slobodu”
sve što novi svet nam nudi
kao žrtvuju se slavno
a svako svoj život vodi…
Gradovi su puni laži
ni na selu nije bolje
lažni moral svuda hara
svi se grle svi se vole….
Ne želim ja taj život trošan
bez srama -ni troške hleba,
Plava grobnica nas zove
Stara majka gleda s’ neba…
Krv se lila i čast bila
obraz je čist ko Krst je bio
A sad Kain je bez kazne
a brata je pogazio…
Ne pristajem na zidove
na neslogu što nas vodi
ova zemlja neće korov
hoće plodna da nam rodi…
Sveti Sava poručuje
Dositej i Vuk se čuju
i Tesla je iz pepela poleteo
kroz oluju…
Napred braćo naša draga
Setite se slavnog Stepe,
Il Vojvode Mišića
Složna braća su ko’ zvezde…
Napred sestre uzdanice
Naše kneginje Milice
Naše Mine, Isidore…
Srbi treba da se vole!!!
© Miladinović Sandra

ПУТ САМОХРАНЕ МАЈКЕ
У сам освит зоре
окрећем ти леђа
не питај ме зашто
јер спашавам душу
ти знаш добро да сам
окована дуго преживела таму
надјачала сушу….
И не желим више да ме кујеш ”златом”
јер оно је лажно као све што рече
а твоје су очи давно запалиле
сваку моју сумњу
у ватру што пече…
Жалосно је што сам
лудо помислила
да ће јањем свако милим ме назвати,
да ћу бити душа, миомирис цвасти,
сулудо бацила низ реку све части…

Будила сам некад успавани Месец
да ми чини друштво док му
тихо зборим о сну у коме сам
на грудима твојим сигурна и мирна,
срећна што постојим!
И сада после свега ти хладни дланови
и чемерно срце, не дају ми мира,
сећам се свих жеља једнога анђела
ни једна му није испуњена била…
На одласку рече нећу добро проћи
и нисам јер пси су одавно курјаци
а била сам Аска… сама се борила
ко’ да се на земљу спустише облаци..
Виртуозној игри верна сам остала
и невиној души што ми држи скуте
али људско коло жени не допушта
ни да буде сама, ни да кроји путе…
Ни да има речи, ни став испред сваког,
ни сузу да пусти када је заболи…
Ово српско коло не опрашта жени
ако све не трпи, не опрашта боли…
Сва сам понижења у клупко савила,
и све бесне чарке у амбис бацила,
све сам оне што су у јаму ме гурали,
крвљу залечила, у прошлост зашила….
И често се питам поред слатке душе
што ми даје снаге више него ико,
где су сви ти конци од Бога послати,
кад сам била сама… остављена ником?

(с) Миладиновић Сандра