Postoji noć nalik na dan

i reči ubačene u ikebanu

postoji žmarac nalik na grom

i pesma nikad napisana

postoji tren nalik na život

i on se sada okončava?

postoji

posto

ji

po

sto

ji

kraj

samo bludni košmar

                    zna

gde me možeš naći

                      ali

ne prilazi!

(sirene iz podzemlja)

ja sam subverzivni lešinar

koji čeka smrt

da bi ………..prohodao

Nosim beskrajno jato golubova

(nosim ga na plućnim krilima)

Slikam pesme

(pero umačem u uzburkane vene)

Ovo je  tajna koju nikom ne odajem.

(To je koren svih korena

i latica poljskih ruzmarina

i krošnja drveta zvanog život,

koje raste više od zenita

i dublje, no što razum može da zakopa…)

To je moja izrezana žeđ

koja održava zvezde rasutim.

Toplo letenje popodne. Prodorno 

svetli. Prazno kao rođendanski balon

koji čuva tajnu svoje šupljine. Golub nasrće

na senku u letu i potapa je u presahlu

reku. Nešto se bitno dešava,

recimo – sudbina. Toliko iznenađenja u

suši i žegi. Namiguju, uzdišu,

potpisuju se bez ijednog slova. Bljesak

upire u razbacane sitnice. Nešto se

stvarno, stvarno dešava. Zamoliću

maštu da se udalji, bar nadomak.

E, sada mi je jasnije! Sudbina zaudara,

prazna kao balon ili alhemija?

Ponekad ne čujem kišu u sebi

možda zbog

uzavrelog tela

ili slasti rastopljene duše

ili zbog

pronađenog opravdanja

da me odgurnu u drugi svet

.

možda su mislili da će me stvoriti

ali

čovek ne postoji

ni život nije izmišljen

.

Varaju nas

mi pijemo strah

tražimo svoje oči

verujemo da one

ipak

postoje

onda neko kaže

da u tebi nalazi čoveka

i ti izgubiš oko…

nemaš snage da iznova otkopaš zenice

da ponovo pišeš

pa

poželiš da izgubiš

razum i tu jesen što boli

rušeći granice u godinama

.

Mi

(u svetu ludaka)

vraćamo se opet

kroz rešetke časovnika

koji odbrojava

izmišljene dane

Ušla sam u sebe i

krenula sa razgledanjem

Znam da sam slabo osvetljena

ali prekidača nije bilo

Ipak

priznajem

sebi me je privukao  

pištac pažnje

Nikada nisam čula

tako ljupke zvuke

u gustom šipražju

tresetnih algi

Pažljivo sam pratila

gde otiče moja kiša

krivudala je

i spuštala se

nekud vani

Malo sam se zgrčila

da dotaknem ušće

Ali

Jaoooj

Tamo vode više nije bilo

Samo bletnjava humka

u kojoj je sedela

Cvetajeva

i

pružala mi

ruke

” Niz rub – pa ravno

U crnu zemlju, da poji trstik.

Nepovratno, nezaustavno,

Nepopravljivo šiklja stih ”      

Čestitam sajtu 6. rođendan !

Ars longa, vita brevis

nije više bilo

mačaka

ni igračaka

ni ičega

i

je se rodih

.

od tada

žalosne vrbe

pevaju u horu

sreća je

za jedan

osmeh

kupiti

prijatelja

sreća je

za kišni

pogled

naći

tugobran

sreća je

živeti

i

disati

jesti

voleti

sreća je

umreti

sa

toplim

svetlom

u

sebi