Категорија: Marina Adamović

na pesnikovom grobu ne na grobu –  – u lpbanji ničeg nema osim glista koje razvlače ugažene ideale . predvečernje kapi ispisuju epigram od blata

Šta bih više rekla stvarno se ne se ćam ćutnja odbrojava da ne i podvlači izgublje nu Pes (usukane sveće upalih obraza gladuju u savršenom miru) mu

Željna sam vode shvatate li život je presušio te noći iznenada željna sam sebe ne čujete usred zemlje peva smaragdni cvet samo meni samo meni kao da se ništa nije dogodilo i nije reče prošlost sebi za sutra

dani su bestidni i tužni razlistavam stranice dnevnika savijam ih i dostavljam poštom tebi sebi i nikome poderana mladost bleda melanholija kao sada kao nikada   tuga se pretvorila u sasušenu travu o samotna ne   – stvarnosti

Zaustih jednom da vam kažem najlepše reći od borovog inja trenutna smrt potpis u senci zauze mesto mome glasu zalazak sunca mesečevev sjaj ljubazno rasu nebesku odu

Kada se iznenada u ponoć začuje kako prolazi grimizna povorka pouzdano predstavlja akt stvarnosti Mesec i Ikar u Mocartovom D- Molu

Čeznem za domom Pored mora . Pogled bih vezala Za osenčenu palmu Da ne odleti Galebima . Sluh bih prišila Za stenu u vodi Da zapisuje što talas izgovori Na Žutoj obali Na Žutoj Žutoj . E To bi mi bilo sasvim dovoljno . Zašto bih išta Više radila …………….Kada bih bila najzad to što … Настави са читањем “Grob — Marina Adamović”

u osvit zore moje srce doziva svest . ne budi ga neka sanja ne ka sa nja

Kišne kapi polaze jedna drugoj u susret . Ponoćna elegija u Ah-molu

Nikada neću biti …… Ono…….. Što sam Optuživala sam  tebe za to Ali Priznajem – Olujom raznosim utrobu Svojih htenja i sočnih arterija Mazohizam me je navodio Da bežim od slatkih izazova A svi su mi bili  na dlanu Kô jednom poklonjeni Rasula sam ih bez žaljenja kô moćnica što vlada ………….rezonom postojanja U stvari………… … Настави са читањем “Upoznati sebe — Marina Adamović”