Категорија: Ljubodrag Obradović

ВРТЕШКА – Љубодраг Обрадовић

Postavio ljuba-trebotin. Pročitano: 798
VRTEŠKA – Ljubodrag Obradović 2007-12-09 00:01:04

 

ВРТЕШКА

Мислим о људима,
о птицама, о свету.
Мислим о земљи,
о звездама, космосу…
Како су ми данас
жеље мале…
Црв кад размишља,
велике мисли,
главобољу пале…

Мислим из досаде,
да прође време.
Мислим о себи,
шта ми све у животу раде,
о новом сутра,
мислим, ех, сањам ја …

Како сам, некад,
трчао ливадама
и лептире ловио…
Како сам,
да цело село зна,
одлазио пастирицама
и тело љубављу ломио.

Како сам занесен,
у поноћне шетње,
цуре изводио,
свакој похвалио усне, тен,
свакој нудио осмехе и…
и баш сваку,
до лудила доводио.
Настави са читањем “ВРТЕШКА – Љубодраг Обрадовић”

ЗАСТАНИ – Љубодраг Обрадовић

Postavio ljuba-trebotin. Pročitano: 788
ZASTANI – Ljubodrag Obradović Postavljeno – 19. October 2007. g. @ 11:11:26

ЗАСТАНИ

Застани,
у великим корацима,
крила израсла опусти
и гледај.
Успони и стрампутице,
пад, па звона.
Срећа по страни,
кључ у пробушеном џепу.

Не трчи. Застани.
Не стиже се увек,
куд се пође.
Не ради се увек,
што се жели.
Увек случајност постоји
и збрка мисли,
брдо могућности,
океан промашаја.

Настави са читањем “ЗАСТАНИ – Љубодраг Обрадовић”

NOĆAS… – Ljubodrag Obradović

Postavio ljuba-trebotin. Pročitano: 967
NOĆAS… – Ljubodrag Obradović 2007-10-14 12:04:40

НОЋАС

Можда је она растанак хтела?
Лишће мртво пада на земљу.
Да ли ме је бар мало вoлeла,
или је само лажну зрачила жељу?

Сумња се у срцу таложи,
ко одсјај маште пијане.
Расејане мисли ко да сложи
и како бол да престане?

Ноћас сам пун илузија,
горим од жеља и наде,
а месец и кроз мој прозор сија,
исто као и оној, што сања баладе.

Одлазим низ улицу паметан и трезан.
Можда су ту судбине умешани прсти?
Презирем пијаног друга, бесан
на живот, који ме вара и конце мрси.

Можда то и није хтео нико.
Љубав наша била је ко ђон излизан.
Она ме лагала, ја на лаж навико,
књига у којој ни наслов није исписан.

Настави са читањем “NOĆAS… – Ljubodrag Obradović”

СВЕТЛОСТ – Љубодраг Обрадовић

СВЕТЛОСТ

Промичу,
деца, жене и људи!
Исто их сунце пржи
и зноји довека…
Изглед вара,
беже, од својих мисли…
Губе разум, савест, живот…
То се увек зна!

Будућност чека, човека.
Нестају птице, певајући.
Мрави исконски
клизе дамарима.
Далеко је слобода…
Вир у матици,
камен неисклесан,
у машти.

Далеко је светлост.
Изглед вара,
разум бледи,
коса седи,
а срце се једи.
Настави са читањем “СВЕТЛОСТ – Љубодраг Обрадовић”

УЗ или НИЗ МОРАВУ? – Љубодраг Обрадовић (једна песма – четири спојена сонета)

УЗ или НИЗ МОРАВУ?

Куда и како пливати данас даље?
Уз или низ Мораву, питање је сад?
Судбини питање по голубу шаљем,
да успоставим давно нарушени склад.

Јер, одавно песму нисам написао,
која ће моћ’ срце спокојним да држи…
И кренуо да пронађем тај смисао,
који неће немиром ум да ми спржи.

Јер, поодавно нисам изнад Мораве,
летео ја на крилима својих снова…
  Тражио ону, што има очи плаве,
 
да јој стихом опет стварам свет изнова.
Јер, одавно ме љубав није понела.
Предуго не видим излаз из тунела.

::::: Настави са читањем “УЗ или НИЗ МОРАВУ? – Љубодраг Обрадовић (једна песма – четири спојена сонета)”

ПРОКЛЕТСТВО – Љубодраг Обрадовић

ПРОКЛЕТСТВО

Све што такнем, топи се ко на сунцу лед.
Проклетство носим и све на свету клетве.
Све што пипнем, свој природни изгуби ред.
Поглед парлоге коси, слабе ли жетве!

Хоћу свет да мењам, зло да не постоји.
Још чујем тај глас, тај ехо катаклизме,
Олуја се спрема, ничег се не бојим…
још чекам праву вест… Срећу да ме лизне.

Обмана прија сваком. Станем на камен.
па нестанем у брда, сасвим полако…
Сјај маште осваја ме. На камен станем,

а све што такнем, нестаје тако лако.
Ко пена на таласу… Баш ми је криво!
Све пролази, прође и једини живот.
Настави са читањем “ПРОКЛЕТСТВО – Љубодраг Обрадовић”

ЛАВИРИНТ – Љубодраг Обрадовић

ЛАВИРИНТ

Кад зором у снове крећеш, зашто ме ни у сну нећеш?
Зашто да се не надам? Ја те волим: у сну, на јави,
зими, у пролеће, лето, јесен… И док круг окрећем 
улицом, чекам сав занесен, да ме срећа избави. 

Ја те волим! Пратим те на улици, слици и речи,
магновењу. Моја си мисао, мој смисао, нада …
У откровењу. Ја те волим! Права љубав све лечи.
Ветар све жеље свемиром носи, а љубав пострада.

Настави са читањем “ЛАВИРИНТ – Љубодраг Обрадовић”

АКО – Љубодраг Обрадовић

АКО

Ако нестане струја,
имате лампу на зиду.

Ако нестане лампа,
имате зид.

Ако нестане зид,
имате вид,
разум и слух
за време које не чека.

Ако исцури време,
имаћете ноћ
и моћ
да носите бреме,
да тражите крај.

Настави са читањем “АКО – Љубодраг Обрадовић”

ТУ СМО – Љубодраг Обрадовић


Љубодраг Обрадовић

ТУ СМО

Ту смо да клијамо,
да редове збијамо
и да се не дамо.
Ту смо понос да  ширимо,
 њиве да риљамо
и да се не предамо.

Ту смо на ветру експлозија,
под громовима бомби,
под муњама неистине.
Ту смо разум да засија,
зора да сване,
неправда да се укине.

Ту смо све да издржимо.
И уједе и налете и бес.
И бомбе и челик и смрт.
Ту смо погледима да их пржимо
за проживљени стрес.
Ту смо да чекамо обрт.

Ту смо, ни бомбе нас избрисати неће.
Наши су корени широки и дубоки.
Наша крв је ову земљу натопила.
Ту смо. У Србији је сад пролеће.
Ништа нам не могу злотвори,
суза их наша све потопила.

Настави са читањем “ТУ СМО – Љубодраг Обрадовић”

POETRY – ПОЕЗИЈА – Љубодраг Обрадовић


ХВАЛА! Ево да се и ја захвалим Књижевном клубу “ЗЛАТНО ПЕРО” из Књажевца мојом песмом “ПОЕЗИЈА”. Сви који активно доприносе развоју поезију заслужују признања, јер до материјалне сатисфакције тешко да ће доћи. /Љубодраг Обрадовић – уредник сајта/.

     

© Љубодраг Обрадовић  – Prevod na Engleski Zora Mitrović

ПОЕЗИЈА

Поезија је опсена, илузија.
У њој истине нема, само снови
за живот неки нови, нестварни.
Лавиринт који у нама сија.

Поезија је наш мост
у свет без пакости,
у свет радости,
у свет где си увек гост,
кога угосте јагодама,
а остало воће
пролазност позоба.

Поезија је спас, за све нас!
И за оне друге, што само
у стварности љубе
и не знају за занос рима,
кад срце клима,
у заносу прељубе,
штиха и стиха!
Настави са читањем “POETRY – ПОЕЗИЈА – Љубодраг Обрадовић”