Postavio ljuba-trebotin. Pročitano: 967
NOĆAS… – Ljubodrag Obradović 2007-10-14 12:04:40

НОЋАС
Можда је она растанак хтела?
Лишће мртво пада на земљу.
Да ли ме је бар мало вoлeла,
или је само лажну зрачила жељу?
Сумња се у срцу таложи,
ко одсјај маште пијане.
Расејане мисли ко да сложи
и како бол да престане?
Ноћас сам пун илузија,
горим од жеља и наде,
а месец и кроз мој прозор сија,
исто као и оној, што сања баладе.
Одлазим низ улицу паметан и трезан.
Можда су ту судбине умешани прсти?
Презирем пијаног друга, бесан
на живот, који ме вара и конце мрси.
Можда то и није хтео нико.
Љубав наша била је ко ђон излизан.
Она ме лагала, ја на лаж навико,
књига у којој ни наслов није исписан.
Да, она је растанак хтела,
човек сам себе, лако завара.
Ноћас је алкохол утеха,
мада то мозак од бола не одмара.
Ноћас сам, чини се пијан.
Ланце да кидам могу.
То што чаше разбијам,
знак је, заборавити је не могу.
Ноћас је све, само илузија…
Рањени клошар низ улицу клима,
а месец звездама хладно сија:
у животу и нових љубави има.
(C) Љубодраг Обрадовић