Категорија: Ljiljana Tamburić

ODA ŽENI

Sva sunca svemira obasjaše Boga
A on među njima zapazi Danicu
Ništa lepše do tad ne vide od toga..
Čoveka već beše stvorio od sebe
I telo i lice dade mu od svoga
Ali tada reši… da mu stvori ženu…

Izvadi čoveku prvo meko rebro
Zajedno sa mesom i krvlju crvenom
Ostavi mu ranu večno otvorenu…
A od kosti sklesa malo divno telo
Lepotu što ume snazi da prkosi
Požudu i želju medom prelivenu.

Ostavi je bezimenu i golu u raju
Da krasotom seni drveće i ptice
Ženi od početka ne svide se tamo
U njoj se probudiše mnoge pitalice
Htede da postane kakvu je sad znamo
Da caruje umom i snagom lavice

Gde si pošla ženo, čovekovo rebro?
Mesto ti je bilo – polovina puta
između muškosti i junačkog srca.
Postaješ Dalila kojoj se grob ne zna
U tebi još bilo od Adama kuca
Za tobom se zatvorila od Edena reza.

Настави са читањем “ODA ŽENI – Ljiljana Tamburić”

Inspiracija

Nekome se beznačajnim
čine stvari tek primetne
zamagljene kao sene
pred očima što se viju…
Ne vide se ni na svetlu
Ni u tmini nemoj, gluvoj,
Pod vodenom prostirkom se
i pod zemljom teškom kriju…

A u svemu…
Sred sivila,
lepota se šćućurila,
Otud zrači…
Samo čeka da je neko
s’ okom sjajnim,
S’ srcem zlatnim
Ugleda… Pa od nje satka
Ono što će razaznati
Nerođeni naraštaji…

Настави са читањем “INSPIRACIJA – LJILJANA TAMBURIĆ”

Sećanje na Barselonu

Dotakao si me, a ni prišao mi nisi…

Dok su se uzane ulice slivale u kockaste četvrti i pravile lavirinte,
Dok smo vekovima stare zidove dodirivali raširenih ruku
I pravili selfije sa polusmeškom…
Ugledala sam te među svetom na drugom kraju ulice…
Naslonjenog na visok kameni zid…

Fenjeri su nadamnom širili svoje crvenkaste prigušene svetlosti,
Lice mi je gorelo od neke vrućine,
Te večeri na šetalištu…
U ulici La Rambla…

Kažu da je Herkules stvorio Barselonu…
U pravu su…
Ja sam ga videla…
Ponovo na Katalonskom trgu…
To si bio ti… Onaj iz ulice…
Stajao si dok su te golubovi ljubili
Po rukama i ramenima…

U ovom gradu vetar miriše na Gaudijeve mozaike…
Na lepak, malter i šarena stakla…
Oči se rascvetaju od zelenila drvoreda
I od plavetnila neba…
U svakoj betonskoj kocki na trotoaru tražim tvoju stopu…
Lutam besciljno Guelj parkom…
Možda te vidim zamišljenog na nekoj terasi…
Šetam pristaništem bojeći se da ne otploviš…
Možda si… Samo posetilac iz prošlosti…
Kolumbo, koji se priseća svojih luka…

Dotakao si me, a ni prišao mi nisi…
Ovde u Barseloni…
Gde se još vije duh Pikasa i Mira
Gde Gaudi još gradi Svetu Familiju…
Gde… Ne znam…
Gde se možda kriješ ispod šešira
U nekom noćnom klubu i igraš flamenko…
Što nisam crnka sa spuštenom punđom i crvenim cvetom u kosi…

Gde da te tražim, na ovoj pozornici
Istorije i lepote…

Možda si bio samo privid ili neka senka iz moje mašte…
Ali… Videla sam te… Samo na tren…
Kroz moje si oči ušao u mene
I dodirnuo moje srce…
Ovde… U gradu sunca i umetnosti…

Dotakao si me… A ni prišao mi nisi…

Ljiljana Tamburić

Tuga zaključane kuće

Gvozdeni ključ od nečijeg života,
Ispod zemljane saksije se krije,
Ili u gomili sasušene trave…
Gvozdeni ključ od nečijeg života
Možda zakačen na pruću od plota,
Ili je paučinom negde obavijen…
Na raspalim se drvenim vratima
Koja su u plavo bila obojena
Kroz pukotine ognjište nazire…
Pred raspalim drvenim vratima
Možeš da stojiš i čekaš satima
Nema tu ničega, osim tišine…
Kad gvirneš kroz prozor, ako još postoji
Zeleni se paprat na zemljanom podu
Na gredi od krova staro gnezdo stoji
Kad gvirneš kroz prozor ikonu ugledaš
Pocepanu, davno ispalu iz rama
Na slomljenom stolu slavila se slava.
Zarđala brava na vreme miriše,
Okovana od čekanja da je neko pipne…
Od nedavne kiše da kapi obriše…
Zarđala brava na vreme miriše,
Na znojave ruke i kiselo grožđe,
Na vime od koze Il’ kravice riđe…
Katanac od bronze ne sija se više
Po njemu se crnilo razaznaje samo
Na dodir zaškripi, malo prigušeno
Na katancu poruka zabrljana piše
Šta je zaključano ne da da saznamo
Po njemu se crnilo razaznaje samo…
Nalepljene godine vrelina i zima
Čuva nešto čega unutra još ima…
A ima li nečeg, ako krova nema?
I zidova od prikovka, od ispranog blata?
Bez tavana i prozora bez ijednog stakla
Ima li tu nečeg, ako krova nema…?
Čemu brava i katanac, čemu stara vrata?
Jedino što još tu živi u vlatima trave
U ognjištu prašnjavome neka uspomena.
Ili suza skamenjena u tami pepela
Čemu brava i katanac kad odžaka nema?
Ruševina plače sama pokrivena zovom
Kaplju suze preko suvog požutelog lišća
Jaka žila starog hrasta temelje joj stisla
Ruševina plače sama, a rane sve veće…
Ostaće od uspomene samo pregršt zemlje
Dok se svuda uokolo rascvetava cveće.
Tu su nekad deca rasla, ljubav se vodila,
U sobičku ispred naćve majka je mesila,
Stara mačka kraj ognjišta umiljato prela,
Tu su nekad deca rasla i kačamak jela…
Kuću malu čuvalo je tek majušno kuče
A sad negde u blizini vučić zajauče…
Kad poslednji na put ode, zaključa i vrata
Čemu, kada nema više nikog da se vrati?
Šta da čuva hladna brava kad nema ni brata
Da ponekad u osami nešto progovori?
Kad poslednji na put ode, ključ u travu baci…
Izgubi se i nestaše svaki o njem’ znaci
A i šta će… I ne treba… Ko će da otvori…
Nema nikog krov da digne, da vatru razgori.
Kad poslednji na put ode, ključ u travu baci…

Ljiljana Tamburić

Ciganska idila

Za čergom se vuče mesec, obrazi mu medovina,
Obasjava put prašnjavi pun rupčaga i krivina
A u čergi sreća živi, žagor putem se razleže
Od smeha se noć uplaši, gladne zveri se razbeže.

Staro kljuse sneno hoda, labave mu uzde vise,
Samo nekad malo stane da noć
svežu omiriše.
Dok ciganin lulu puši i od dece
lice krije
duvanskim se dimom sladi, sluša dečje brbljarije.

Kad dosadi kloparanje zaprega se tad raspreže
Kljuse vode da popije, na livadi da se veže,
Stara ćebad se razvlače da se kuć
Mala pravi
A čupavci mali, crni, razbeže se tad po travi.

Raspali se vatra jaka, da plamen u nebo bije
Miris dima pored reke magiju i tajnu krije
Tad Ciganka na verige čaj od trava raznih meće
A u kosu i za pojas stavlja plavo
Poljsko cveće.

U haljini s karnerima, primadona tad postaje
Oko vatre ta luduje sve dok plamen ne potraje.
Violinu tad ostavi bradonja što
lulu puši
Sve utihne, čerga spava, dok na žbunu veš se suši.

Настави са читањем “Ciganska idila – Ljiljana Tamburić”