Категорија: Jovica Đorđević

Htedoh tebi reći oprosti,izvini
al duša je davno ogrezla u vinu
u čaši se topim ko sneg u tišini
i zalud te tražim u pesmi,u dimu

Na ivici jave snom ranjenim stojim
dok prošlost mi šapće bat tvojih koraka
ispijene flaše više i ne brojim
pijan ruke pružam zagrljaju mraka

Ne traži mi suze,presuhle su davno
srce već se kruni pod teretom greha
u duši mi ljubav sad vene polako

bez svetla,bez zvuka,bez tvojega smeha.
Jad u duši gori ko plam u tišini
što ne rekoh tebi oprosti, izvini.

autor
Jovica N. Ðorđeviċ
18.10.2025g

Oprosti mi Boże,za grehe ne sudi
zažari se srce upali mi telo
kad mi oko pade na te bujne grudi
greh mi posta sladak,uzdrhta mi telo

Pa pogled odluta niz obline vrele
ko grešnik kraj odra od požude stenjem
i sve njene draži nežne,tople,smele
čine da se topim pod sopstvenim htenjem

Ja joj pružih ruku,ona ruku dade
u dodiru kože večnost kao plima
druga ruka sama na grudi joj pade
zar od tvoje Bože milost veće ima

Dodir njezin beše mekan kao svila
oprosti mi Bože,zbog nje mi ne sudi
jutro je odnese,u san mi se skrila
da joj zračak sunca obraz ne zarudi.

autor
Jovica N. Ðorđeviċ
11.10.2025g.

Ako se sve plaća,što me život vraća
na izvoru iskonskog, istočnog greha
dok crtica na ploči biva sve kraća
Bog šapće istinu kroz slojeve smeha

Zar krivnja se rađa s prvom iskrom svesti
il svest samo čita što večnost joj piše
dal moramo sudbu kudeljicom presti
dok nas vreme kruni,tragove nam briše

Zlo nije u činu već u smislu čina
u svrsi što luta bez svetla u sebi
put istine uvek večna je strmina

greh što niko sebi oprostio ne bi.
Upitaš se setno dok se bližiš kraju
da l’ uzdah u bolu skriven je u raju?

autor
Jovica N. Đorđević
04.10.2025g.

Pogledaj slepca bez očinjeg vida
u grudima grešnim gordost mu bije
kako je jadan bez časti i stida
dušom mu gamižu đavolje zmije

Korača stazom što grehom se blista
dok kazaljke sata nemilo klize
telo mu hromo al duša mu čista
jer oholost ljudska dušu mu grize

Kanuše suze iz očiju slepih
podiže glavu pun vere i nade
potekoše reči molitva lepih
oprosti Bože,ne znaju šta rade

I zabluda svaka srce mu slomi
ne nađe nigde ni svetla nit spasa
ucveljen prorok sa nogama hromim
svom Bogu se vraća ranjen bez glasa.

autor
Jovica N. Ðorđeviċ
27.09.2025g.

Ponekad se čovek umori od svega
pa mu duša sklizne,isčezne iz tela
ko ranjena srna uplašeno bega
ko molitva tiha kroz vrleti sela

Uzdiže se senka bezimenog straha
zapljusnu ga studen pa mu krvcu ledi
skameni se na tren grešna duša plaha
pa sve što je lepo počinje da bledi

U zenitu bola kad misao stane
i uzdasi gase poslednju mu želju
još sećanja lepa na minule dane
skamenjeno srce počinju da melju

I kad vetar šušne kroz lišće u tminu
tad šapat mu vraća izgubljene dane
skamenjene želje ka nebu se vinu
anđeoskom pesmom da zaleče rane.

autor
Jovica N. Đorđević
20.09.2025g.

O čeljadi slepa,srca skamenjena
što žrtvenik sveti srebrom okaljaste
u duši vam senka od Boga skrivena
na jeziku trnje što od kletve raste

Pohlepa vam hrani koren podlog sveta
rukama držite ključeve od kraha
a svaka je tajna pred oltarom kleta
jer od tamjan beži sen iskonskog straha

Zbog greha vas zemlja pred Bogom kleveta
a vetar u kosti donosi glas jada
u grudima klija zloba što ne cveta

u hramu bez svetla vam nestaje nada.
Još u mraku tinja plamen što nas budi
ne hranimo mržnju,budimo svi ljudi.

autor
Jovica N. Ðorđeviċ
10.09.2025g.

Kada odem Bogu ne žalite mene
nek isčezne crta što godine spaja
da se nemo prospu grešne uspomene
na kamenu hladnom što čuči bez sjaja

Ne vijte mi vence, ni reči iz knjiga
bez lažljivih suza i crkvenog poja
bez povorke crne,bez starih intriga
nek mirno putuje grešna duša moja

Sve tuge i reči nek vetar odnese
uspomene drage ja nosim sa sobom
da se lakše duša ka Bogu vaznese
dok telo se spaja sa zemaljskim grobom

Nek oprost mi daju nebesa visoka
što zaorah grehe u nebeske njive
nek me primi milost večnoga proroka
a dušu mi prospe podno rodne šljive.

autor
Jovica N. Ðorđeviċ
13.09.2025g.

Poneka zabluda zamagli mi oko
dok životna čeljust telo mi mrcvari
pa zarije kandže ali ne duboko
da rana na srcu što duže krvari

Iz tame me nada ponekad doziva
al glas joj je tanan, ko da vene,gine
tražim joj obrise dok zora izbiva
da se mojoj duši kao dašak vine

Ne tražim oproštaj,ni ruku ni rime
jer ni Bog više ne silazi u blato
zapita se oko kuda i sa kime
zar mi od života više nije dato

Zaborav me grli bez mržnje i straha
kao raj i oganj što žive u meni
rasuće se poljem moja duša plaha
ko majušni zračak u hrastovoj seni.

autor
Jovica N.Đorđević
06 09.2025g.

Kad izčezne sunce u smiraju dana
ko ubogo,staro,iznemoglo biće
pa duša ranjiva sva od porcelana
naprsne na male krhke komadiće

U tišini noći sen razlama tugu
svetlost beži tiho niz obraze slane
tad mi nemoć pruža ruku kao drugu
briše uspomene na minule dane

Bez traga i glasa utihnuće vreme
u grudima tutnji oluja bez reči
a duša u sebi privija svo breme
kao stari hram što u tišini leči

I zorom kad nebom novi danak svane
kao tiho,milo,razdragano biće
u hramu pod suncem lečićemo rane
spajaćemo naše grešne komadiće.

autor
Jovica N.Đorđević
30.08.2025g.

Što me život tako podlo kuša
dal’ još srce treba nad njim bdeti
kad je grešna iskopnila duša
vreme joj je na jesen umreti

Opet sedim gde me pamte čaše
u kafani gde se prošlost ruši
konobar me gleda milo maše
vino toči mojoj grešnoj duši

Puna čaša oči pune suza
noć me voli al’ jutro me briše
u krilu mi seda grešna muza
bokovima zavodljivo njiše

Peva pesmu što mi srce ćuti
glas joj puca ko čaša na stolu
svaka reč mi podlo dušu ljuti
jer ja ćutim spokojan u bolu

Idi muzo ja te neću hteti
ka oblaku putuje mi duša
vreme mi je na jesen umreti
neka drugi tvoju ljubav kuša.

autor
Jovica N.Đorđević
23.08.2025g.