Категорија: Jovica Đorđević

Ogorčen životom ostadoh bez glasa
dok čestit čovek u blatu tiho trune
gde laž se kruniše krunom zlatnog klasa
pa istina slepa čestitoga kune

Poštenje gladuje pod senkama vlasti
gde zlurada moć se bahato uzdiže
um poslušno kleči pod naletom strasti
pravda sklapa oči dok muljem gamiže

Znanje služi glupom bez stida i časti
gola laž se ceni,kao zakon piše
dok čista vrlina mora mučki pasti
pod senkama crnim zanavek se briše

Snaga tiho slabi,pod jarmom se koči
vera nemo kleči pred mračnim idolom
nova svetlost dana u tamu se toči
dok mrak krsti ljude lažnim oreolom.

autor
Jovica N. Ðorđeviċ
27.12.2025g.

Gde bejaše ljubav, gde smo srećni bili
sad ugarak crni pred večnošću gasne
suzom često kvašen ne gori već cvili
usamljeno tinja u večeri kasne

Još šapće mi vetar kroz grane što vije
da pamti tvoj osmeh i poljupce blage
al’ srce se stidi dok zaborav pije
sećanje na tebe, tvoje oči drage

I senka što lebdi nad nama bez sjaja
u kapima jutra bez slika i boja
tad duša se seti tvojih zagrljaja
jer zna da si negde, al’ ne više moja

Tu na mestu starom gde smo nekad bili
tamo gde smo sebe jedno drugom dali
nek kamen od tuge sad bolno zacvili
nek ugarak mali niko ne zapali.

autor
Jovica N. Ðorđević
20.12.2025g.

Što mi vetar granu ruži zalomio
da joj cvetak nežni sad prekriva inje
zašto zračak sunca nije kraj nje bio
pa ga cvetna svila sad nemo proklinje

Što mi zoru sakri teški oblak sivi
kano žedna neman rasu se po duši
kao katran crni prosu se po njivi
da mi ružin koren bezdušno isuši

Što u mome srcu tama se ne gubi
nit u tajnom vrtu cveta nada mila
što mi duša prazno mesto i sad ljubi
tamo gde je ruža moja nekad bila

Što u oku suze bistre više nema
da na suvi koren ko molitva kane
dal se moja ruža na dalek put sprema
dal korenu behu odveć teške rane.

autor
Jovica N Ðorđeviċ
13.12. 2025g

Što ti vrela suza belo lice kvasi
ko biserna reka niz obraz se sliva
da li ima nešto što može da spasi
našu grešnu ljubav, što davno počiva

Što imasmo sve smo jedno drugom dali
gledasmo se nemo,zaljubljeno,milo,
opijeni čežnjom tada nismo znali
da je to za sreću tako malo bilo

U bolu sam mlade provodio dane
želeo sam samo da se tebi javim
vidao sam vinom svoje teške rane
molio sam zore da te zaboravim

Nek se duša tvoja sad ka sreći njiše
ne daj suzi da se niz obraze sliva
pusti neka vreme sećanja izbriše
neka naša ljubav zanavek počiva.

autor
Jovica N. Ðorđeviċ
06.12.2025g.

Svirajte mi noćas ovu pesmu tiše
pustite da žica mijuje mi ranu
neka struna njenim imenom se njiše
svirajte mi noćas pesmu za Ljiljanu

Još samo večeras svirajte mi milo
ja sam zbog nje često svoju mladost kleo
osmesima njenim jutro me budilo
nek me pesma seti da sam je voleo

Pesmo reci tiho da je nemam više
otišla je tužna jednog sivog dana
da kraj drugog srećna u zanosu diše
otišla je drugom voljena Ljiljana.

Sad u čaši pijan uzalud je tražim
zalud pijan želim da zalečim ranu
nemam čime noćas ja tugu da blažim
ostala mi tužna pesma za Ljiljanu.

autor
Jovica N. Ðorđeviċ
29.11.2025g.

Tog dana davne osamdeset i neke
sa umornog neba kiša je neprestano lila,
činilo se ,kao da celi grad diše i miriše
zlatnim pupoljcima tek ocvalih lipa.
A ti, ti si stajala pod kišobranom
kao pod svodom male katedrale
i sve je u meni utihnulo kad si se okrenula
i nehotice bacila svoj prelepi osmeh
u plavetnilu moga oka.
Prišla si tiho korakom snenom
sa strahom da kaldrma ne pročita i izgovori
svaku tvoju sakrivenu slutnju.

A ja, ukočen,rasut,tražio sam
u džepovima duše sve neizgovorene reči
koje su bežale sa kapima kiše daleko
u beskrajnu prazninu tog dana.

A kiša, kiša se skupljala kao sitni cvetovi
na tvojim trepavicama,
kao nežne misli bez razloga i imena.
I sve što dam znao o sebi
rasilo se u jedan tihi čas
dok je grad nastavljao da bruji
i dok su lipovi pupoljci klizili niz naša ramena
kao blagi znak naše dudbine
koja se ne izgovara već živi.

A danas, pod jednim kišobranom
šetamo ulicom Srpskih Vladara
dok celi grad diše i miriše
opojnim mirisom procvalih lipa
i prvi put je baš sve kako treba.

autor
Jovica N. Ðorđeviċ
21.11.2025g.

Uspavana soba na plesan miriše
još kazaljka sata remeti tišinu
pijana mi duša jedva čujno diše
jer je davno kleta ogrezla u vinu

Na prozoru svila od magle se vije
dok sen tame luta po zidini snenoj
još u duši vrišti što umrlo nije
prah ljubavi u čežnji davno izgubljenoj

Na dnu čaše drema kao da me čeka
zla istina kleta puna divljih čara
kao da još traži u meni čoveka
milo ljudsko biće što život ne vara

A u čaši vina gde se senke roje
gde ranjena duša u spokoju leži
gde se slatke laži istine ne boje
tamo gde još duša od stvarnosti beži.

autor
Jovica N. Ðorđeviċ
15.11.2025g.

Tuga što zbori iz devojačkog oka
zbog htenja u trenu što nade joj smrvi
kao mutna voda hladna i duboka
orošena čežnjom devičanske krvi

Pijanim okom virnuh ispod kože
kroz pregustu maglu jeftinog duvana
ranjena je bila jer reći ne može
da je mlada duša grehom okovana

I sećanje svako zamagli joj oko
pa niz obraz nežni potekoše suze
što je zlotvor rani mrsko i duboko
slaga da je voli pa joj čednost uze

Konobaru brate sipaj nam po piće
nek za grešnu mladost noćas gori sveća
a ti cigo sviraj zori koja sviće
da se mlada duša zlotvora ne seća.

autor
Jovica N.Ðorđeviċ
08.11.2025g.

.
O jeseni kleta sumorna i ledna
što tišina u te moje vreme briše
kao stara slika večna a već bledna
u svakom se dahu ka ponoru njiše

Na usahloj grani prošlost mirno sedi
u senama davno izgubljenih dana
rastače se grubo,počinje da bledi
ova siva jesen pesmom ispevana

U oku se sene zgaslih dana roje
ko jesenji plamen što u grud’ma gori
u tišini duše porazi se broje
dok sećanje staro kroz maglu žubori

Sad jesen u meni tužne boje plete
dok slika u oku pod ledom se slama
i da male laste ka jugu ne lete
bez mene jeseni bićeš večno sama.

autor
Jovica N. Ðorđeviċ
31.10.2025g.

Još sakupljam srcem darove sa neba
dok manastirska zvona molitvom zvone
pa posolim dušu na koricu hleba
da nahranim alave,gladne demone

I potrčim stazom gde hodaju slabi
da pronađem duše,ostavljene,same
kao kada pastir svoje stado vabi
da im grešne duše odvrati od tame

Na tamjanu pleše nevidljivo pero
i piše mi spise duhovnoga mira
kroz mene se pretače nebesko jezero

sen anđela trepti na velu svemira.
U tišini svetla svetoga predanja
u duši mi šapću reči pokajanja.

autor
Jovica N. Ðorđeviċ
25.10.2025g.