Категорија: Jovica Đorđević

Ne pitaj druže koliko boli,
jauk nedužnih u grotlu greha;
čestiti ljudi hodaju goli,
u njima nema radosti, smeha.

Ne pitaj sad da l’ želim, da l’ mogu,
molitvom krunim poslednje dane;
dušu sam davno predao Bogu,
davno mi grešnom spoznao mane.

Telo mi grešno molitvom posti,
za mržnju prosta duša ne znade;
krvniku mome Bože oprosti,
za pakosti Bože što mi dade.

Kad odem druže upali sveću,
nek plamen sveti grotlo sagori;
u pesmi svojoj večno živeću,
da plamen pravde zanavek gori.

autor
Jovica N. Đorđević

Opet nam rode krvare rane,
sablasne senke nad svetom lete;
mržnjom se našom k’o hlebom hrane,
stan’te ljudi, probudi se svete.

Stan’te krezube đavolje kćeri,
neveste smrti, bluda i stida;
zalud vas krase crni biseri,
u duši pravda grca i rida.

Nek vapaj budnih nebo rastoči,
da anđela svetih čuje se glas;
usnulo stado otvori oči,
u Svevišnjem Bogu potraži spas.

Dok mrtvo telo krune oluje,
nek zadnji vapaj duše mi klete;
zagrmi glasno da nebo čuje,
stan’te ljudi, probudi se svete.

autor
Jovica N. Đorđević

Neka me satru, nek večno stradam,
neka mi dušu odnese smiraj;
životom skrhan pred tobom padam,
molim te Bože, nju mi ne diraj.

Dok joj lice od greha crveni,
usliši Bože želju poslednju;
grehove njene Ti pripiši meni,
samo te molim ne diraj mi nju.

Neka mi telo rastrgnu mravi,
zanavek grešne istrule kosti;
dušu mi kletu u lance stavi,
samo njoj Bože grehe oprosti.

Nisam ja Bože ni prosjak ni car,
sem nje ja nemam radosti druge;
tebi je Bože sad dajem na dar,
Ti mi je Bože čuvaj od tuge.

Bože sveti Ti zatvori vrata,
bezbožnima što se lažno mole;
prodali bi i rođenog brata,
oni srcem ne znaju da vole.

Sitne duše a porivi snažni,
u paklu se gorde zveri roje;
i sav život za njih tren je lažni,
jer u laži jedino postoje.

Da pevaju velika im želja,
gordost snažna a malena duša;
nigde brata, nigde prijatelja,
podle laži njihove da sluša.

Bože sveti nek im prosto bude,
gnjide male crni usud prati;
bezbožnima zveri će da sude,
po njima se ništa neće zvati.

Ko poseče jabuku u cvatu,
pa joj spali mlado rodno granje;
ko to zakla umiljato janje,
da naudi meni i mom bratu?
Ko poseče jabuku u cvatu?

Ko skrnavi mladost mome sinu,
pa mu krvcu mesto vina toči;
ko mu mržnjom to zatvara oči,
da ne gleda svoju dedovinu?
Ko skrnavi mladost mome sinu?

Ko mi žito ote iz ambara,
da nahrani mrskog osvajača;
ko se igra oštricom brijača,
pa mi mladi zabran poobara?
Ko mi žito ote iz ambara?

Satri zveri i đavolje sluge,
svetlost Tvoja nek nas Bože vodi;
da se ljud’ma nova nada rodi,
milošću nas oslobodi tuge.
Satri zveri i đavolje sluge.

autor
Jovica N. Đorđević

Ima li išta od laži crnje,
napukle niti tanane časti;
zlobno pod noge bačeno trnje,
da nevinu dušu obesčasti.

Kolika mržnja srce rastoči,
da bude prazno, svo okameni;
kakav to otrov dušu natoči,
da mu se obraz ne zacrveni.

Da li mu zloba njedrima kulja,
ili je lice pod maskom krio;
da li je čovek postao hulja,
ili je zlotvor oduvek bio.

Molim te Bože ne diraj hulju,
pusti nek perjem tuđim se kiti;
neka pliva u vlastitom mulju,
on čovek nikad ne može biti.

autor
Jovica N. Đorđević.

Klonu glava međ’ umorne šake,
duša hrli Bogu da se preda;
da ne vidi bezbožne ludake,
da užase po svetu ne gleda.

Kako ludu krunišu za cara,
grubo sude poštenom čoveku;
kad lopovu daju brdo para,
izdajnici kliču na dočeku.

Slave svoje izgubljene bitke,
bombe šalju mesto ruže bele;
u krvave ruke meću britve,
da ljudima rane ne zacele.

Kad pahulje grobove orose,
ko biseri prospu se po cveću;
bele ruže neka meni nose,
jer se borih za pravdu i sreću.

autor
Jovica N. Đorđević
22 07.2023g.

Sedi starac skamenjen od bola,
duša mrtva a telo još živo;
tužnom kralju prosjačkog prestola,
zatvara se oko krmejljivo.

Hladne kiše mutne oči miju,
vetar seče iznemogle ruke;
crne noći tužnu priču kriju,
gorke patnje i sve teške muke.

Voleo je i voljen je bio,
živeo je sve što dvoje spaja:
srećno gnezdo sa ženom je svio,
al’ mu zvezda ostade bez sjaja.

Tuga satre sreću u povoju,
mutnom rekom sudba život vodi;
Bogu dade mladu dušu svoju,
tek što sina svome mužu rodi.

Deo srca nesta mu u trenu,
pola srca on za sina daje;
zbog izdaje sad mu oči venu,
muško čedo za njega ne haje.

Kad ga život lomi nemilice,
celim bićem on ka nebu hrli;
blagi osmeh zapljusnu mu lice,
jer će svoju ljubav da zagrli.

autor
Jovica N. Đorđević
15.07.2023g.

Sačekajte, aman stan’te ljudi,
gde nestade ono zrno časti;
ko devicu razvratniku nudi,
da prečistih dušu obesčasti.

Ko otima zemlju siromahu,
pa je meće međ’ tuđinske ruke;
čime satra sve u jednom dahu,
ne imao ništa osim muke.

Pogledajte zmije oko sveta,
vatru bljuju sve pred sobom ruše;
zbog nas samih sudba nam je kleta,
pa svo stado ostaje bez duše.

Što hrlite đavolovom blatu,
ne lomite drvo jabukovo;
ne dirajte grane koje cvatu,
sačuvajmo seme Avramovo.

autor
Jovica N. Đorđević

Ako je ikada sretneš druže,
posutu sjajem božje prašine;
stazom joj prospi latice ruže,
na njima će pisati moje ime.

Ako te mis’o prevari greškom,
nek reč pusta u trenu zanemi;
klimni joj glavom sa blagim smeškom,
moje joj ime ti ne pomeni.

Ako joj dušu prevari tuga,
i svetla iskra sklizne iz oka;
seti se patnje ranjenog druga,
koliko je rana mi duboka.

Tada joj reci da glasno čuje,
nek bljesne munja, nek udari grom;
sklonište od patnje i oluje,
sigurnost će naći u domu mom.

autor
Jovica N. Đorđević
01.07.2023g.