Категорија: Jovica Đorđević

Sinoćke mi sanak dolete na grudi,
pa me kano dete pomiluva nežno;
slavuj tiho peva zoru da zarudi,
da pesmom ugreje novo jutro snežno.

Pa mi još u tami bolnu dušu mami,
kao cvetak pčelu mladu i veselu;
da mi srce ludo bez drage ne čami,
da uberem krušku lepu i dozrelu.

Što me laže sanak, što mi zapoveda,
da bolan otidem ja u njene dvore;
kada bolest pusta u meni se ne da,
da u zimske zore stanem pod prozore.

Zašto mori zašto sanak mi se smeje,
kada bolan ležim tri godine dana;
neko drugo sunce dragu sada greje,
drugome je ona davno darivanja.

autor
Jovica N. Đorđević

Šezdeset sveća trepere na torti,
zgaženi dukati od suvog zlata;
lagano prilazim nebeskoj porti,
sebičnom svetu da zatvorim vrata.

Nade mi istrebi bezdušnost ljudska,
zlom krvlju poprska nevinost moju;
i zalud mi beše želja nadljudska ,
kada zlo satre htenje u povoju.

Sad hoću da bistra bude mi glava,
kad stanem pred crnog đavoljeg gosta;
dok božje slike krvlju oslikava,
isturim grudi i kažem mu dosta.

Nek nebesku portu nebo otvori,
da prigrlim sunce, oblake sive;
dok anđeo sveti nežno mi zbori,
kako da poorem nebeske njive.

autor
Jovica N. Đorđević
04.11.2023g.

Kap po kap ne prestaje da pada,
jesenja kiša hladna i tužna;
nebo se duri, nestaje nada,
da kiša spere sećanja Tužna.

Sećam se tada mladi smo bili,
zalud zakletvu meni si dala;
da čuvaš gnezdo koje smo svili,
lagala si, nisi izdržala.

Bila si samo besna i kivna,
vetar slomi našoj ruži grane;
previše mlada, malo naivna,
pokloni njemu noći i dane.

I htedoh tada tačku da stavim,
još uvek bol mi dušu prožima;
još i sada naivan se pravim,
da te u meni još uvek ima.

Znam da vreme sećanja ne briše,
moje nebo nema sjajnu dugu;
nit prolećne Bogom dane kiše,
Neće moći da mi speru tugu.

Ne krivim te to je kazna moja,
da svoj život provodim u laži”;
sudbina je moja lažnog kroja,
samo ćuti, ništa mi ne kaži.

Za neverstvo neću da te pitam,
i što život moj je tužni geto;
iz tvog oka mogu da pročitam,
da ti samnom ništa nije lepo.

Kada kiša niz odluke krene,
kao mokro pokunjen stado;
lagala si al’ zašto si mene,
kad sve svoje samo tebi dado’.

autor
Jovica N. Đorđević

Okovan grehom osta bez glasa,
beskrajna patnja gnezdo je svila;
sad uzalud traži slamku spasa,
anđeo pali sprženih krila.

Sa lica gordog nestade sjaja,
mostovi spasa pred njim se ruše;
zanavek prognan iz božjeg raja,
svetom tumara proklete duše.

Sad traži svako nejako janje,
neznabožca koji mrakom brodi;
oštrim ga srpom ko žito žanje,
ka paklu dušu zauvek vodi.

Pevajte ljudi o božijoj slavi,
čistim srcem trebamo voleti;
nedajte da nam so obljutavi,
čime ćemo hranu posoliti.

Nek dobra dela svetle pred nama,
da mis’o bude iskrena, čista;
nek deca svetog oca Avrama,
zanavek slave Isusa Hrista.

autor
Jovica N. Đorđević

Hej sudbino, kurvo, izdajice,
što mi dobre karte ne podeli;
zašto mrsko pljuješ mi u lice,
kad na kocku stavljam život celi.

Zašto tugu u me osokoli,
satra sreću iz grešnih nedara;
pa udari gde najviše boli,
odra kožu sa nežnih rebara.

Što skrnaviš nabujalu mladost,
te zalomi cvetak u povoju;
što povredi jedinu mi radost,
belu ružu najmiliju moju.

Sa nebesa Bog nam ruke pruža,
milost sveta skinu teški jaram;
te zaceli jedina mi ruža,
verom sudbo i ja tebe varam.

autor
Jovica N. Đorđević

Lelek krotkih nebesa ne čuju,
pritisla tmina drevnih demona;
još uvek jadne duše nam truju,
zadahom raspalih faraona.

Satanske zveri nude nam guju,
duše nam smradom vekovnim gnječe;
i niko neće da satre oluju,
nevina krvca poljima teče.

Podigni glavu tlačeni rode,
da svete duše grehom ne blate;
učmali zadah nek sobom vode,
đavoljem grotlu neka se vrate.

Spasi nas Bože demonske bede,
nek svetom teku prozirne vode;
da pastir svoje stado povede,
stazom časti, pravde i slobode.

autor
Jovica. N. Đorđević

Ponoćne senke pred suncem beže,
bezumno hodam trnjakom gustim;
i dokle god mi pogled doseže,
nigde oaze koren da pustim.

Utvare noći svuda me prate,
još uvek strepi u meni dete;
tuđin me grli, zove me brate,
rođeni moji ni da se sete.

I sve me tišti, grebe u duši,
iščezle stope kako da pratim;
koren od jada da se ne suši,
rođenom selu ja da se vratim.

Da božja milost obasja veče,
nek vaskrsne opet žila svaka;
korenom mojim neka poteče,
presveta voda mojih predaka.

autor
Jovica N. Đorđević

Nariče bolno ranjena ptica,
kroz suze peva tužnu romansu;
ulicom brode senke bez lica,
hodaju nemo kao u transu.

Vode ih smelo nakaze ljudske,
bezbožne horde bez ideala;
lupaju grubo moralne pljuske,
rukama bestidnih generala.

Htede da rečju satre oluju,
od ambisa crnog da se vrate;
kako da ljudi bez lica čuju,
da vražje stope više ne prate.

Podigni Bože svoj presvetli glas,
nek blagost tvoja pute nam zlati;
da milost tvoja uvek prati nas,
ljudima bezgrešno lice vrati.

autor
Jovica N. Đorđević

U oku je tvome mesec osmeh skrio,
na dlanu mi pčela nežno gnezdo svila;
poverovah pčeli, naivan sam bio,
pod plaštom lepote žaoku je krila.

Lagala me lepo, reče da bi htela,
toplinom mog srca da ugreje krila;
oko mene vešto zlu je mrežu plela,
svojim slatkim medom me je prevarila.

Žaokom mi snažno iskasapi grudi,
otrovima teškim zatrova mi telo;
da se nikad dobro u me ne probudi,
da razum ne pamti šta je srce htelo.

Dok mi gusti korov humku obavija,
na maleni cvetak ti mi nežno sleti;
neka na tren oko opet ti zasija,
na predivni mesec da me pčelo seti.

autor
Jovica N. Đorđević

Još tražim zoru bez bola i jada,
gde jutro miluje lice kosaču;
presvetlu iskru gde rađa se nada,
mesto gde ikone nikad ne plaču.

Još uvek tražim svoj pupoljak sreće,
prolećnu kišu da okupa granje;
još uvek za oproštaj palim sveće,
tražeći od Boga pomilovanje.

Još uvek dušu ne želim da trujem,
da verujem ljud’ma svojski se trudim;
hoću čoveku ljubav da darujem,
da usnula srca svima probudim.

Još uvek mi pogled miluje svode,
u nadi da presvetli čuće se glas;
od anđela svetih što nebom brode,
pomozi nam Bože i pomiluj nas.

autor
Jovica N. Đorđević
09.09.2023g.