Категорија: Jovica Đorđević

Milije je ljud’ma tamnovati,
na dnu gliba trulo gnezdo sviti;
iz mulja se bolnom radovati,
pred raspuklom zorom obraz kriti.

Još je slađe vojnu vojevati,
kada drugi zbog njih zalud gine;
da l’ se mogu još ljudima zvati,
kada nikog i ne zovu sine.

Pa me boli dušu im alavu,
tuđe bitke tako gordo slave;
pa od marve ja okrenem glavu,
da mi obraz čist ne okaljave.

Draže mi je samom samovati,
nek na pragu duša odrveni;
nego kaljav ljud’ma gazdovati,
da mi obraz zbog njih pocrveni.

autor
Jovica N. Đorđević
23.12.2023g.

Otvori oči tlačeni rode,
nek pogled satre dušmansko seme;
kreni stazom časti i slobode,
sa pleća skini preteško breme.

Nek vapaj krotkih nebo rastoči,
da božja svetlost raspori tamu;
životni krčag srećom natoči,
mladu nejač ne ostavi samu.

Plači Evropo, stidi se svete,
zar ljudi pravdu treba da prose;
što svetim nebom utvare lete,
pa majke crne marame nose.

Kad zračak nade ozari lica,
strgnuće teško đavolje breme,
poteći će suza radosnica,
zaliće novo čistije seme.

autor
Jovica N. Đorđević
16.12.2023g.

Što mi noćas čaša nedri muke,
kad mi dušu tako dobro znade;
svako veče ljubila mi ruke,
uz cigane i stare balade.

Što mi dušu ne miluje vino,
kad u njemu vidim slamku spasa;
što mi noćas kao more sinjo,
u mislima tebe zatalasa.

Pa mi mesec sklizne na dnu čaše,
ne da vinu da mi dušu greje;
sa dna čaše podrugljivo maše,
bolu mome grohotno se smeje.

Beži čašo neću da te pijem,
ti ne znadeš istinu mi pravu;
kada mogu tebe da razbijem,
i ljubav ću dati zaboravu.

autor
Jovica N. Đorđević

Škrguću zubi u krajnjoj tami,
đavolje čeljusti da nahrane;
da ljudi brode slepi i sami,
videlo božije da sahrane.

Suknu vatra iz grotla demona,
vražiji okot pohrli svetom;
da satre kule svetog Siona,
da svetu zemlju učine kletom.

Iz kamena milost božija kroči,
zasija svetlost iznad Siona;
zanavek ljud’ma otvori oči,
satra podmukli okot demona.

Milošću Isus srca nam hrani,
nad Sionskom gorom svetlost sinu;
od mračnih sila duše nam brani,
za večnu slavu Ocu i Sinu.

autor
Jovica N. Đorđević

Prokleta misao razum mi mori,
u predvorju svetog blagovališta;
može li sasvim srce da sagori,
da od ljubavi ne ostane ništa.

I ne čujem reči kojim mi sude,
blagodarno dižem dželatu čašu;
gledam u meni nekad drage ljude,
osmehom nazdravljam gnusnom muktašu.

Iskonski porivi savest mi vode,
do ljubavi više nije mi stalo;
hoću da letim nad poljem slobode,
jer duša mi nije ljudska ni malo.

I da li da tražim oprost od Boga,
što čemerom moja puni se čaša;
zbog večnog mi mira božanskoga,
pijem iz bokala gnusnog muktaša.

autor
Jovica N. Đorđević

Ne vikaj dode srce ne rani,
snaga mi gnjili k’o zrela kruška;
tiho zapevaj, mene me mani,
duša izmica , glava se ljuška.

Žalno mi srce bolno boluje,
vreme se arči, neče da stane;
k’o crna čuma snagu mi truje,
dušu mi more tri ljute rane.

Muči me mlogo prva mi rana,
trčanje niz Krs do rodno selo;
kude beše Bubina mejana,
kude mi je mladost ljubav srelo.

Druga me rana bolno sakati,
brzo zgrnu vindijaknu crnu;
kufer praz’n po ruće odlati,
doma se nikad više ne vrnu.

Džaba rećijom greove mijem,
treću mi ranu ni Bog ne prosti;
zbog nju ja žalan dode umirem,
sam po tuđinu ostavljam kosti.

Još jedan šugav novembarski dan,
pod mračnim nebom horizont bledi;
i svaki tren je sada apsurdan,
mukom iz duše dah mi se cedi.

Iz usta čopor snažno zavija,
krvari davna duboka rana;
još ukus kafe samo mi prija,
davi ukus jeftinog duvana.

Kroz prozor gledam sablasne lutke,
blede kopije davnašnjih ljudi;
apsurdnim svetom hodaju ćutke,
za korom hleba, ko im ponudi.

Traže davno izgubljeni svitak,
još uvek templare za sve krive;
sanjaju lažni sveti boljitak,
bez pluga da oru svoje njive.

I ovog dana svojski se trudim,
iskrene reči dušu mi stisle;
sve sablasne lutke da probudim,
da svojom glavom počnu da misle.

autor
Jovica N. Đorđević
18.11.2023g.

Sinoćke mi sanak dolete na grudi,
pa me kano dete pomiluva nežno;
slavuj tiho peva zoru da zarudi,
da pesmom ugreje novo jutro snežno.

Pa mi još u tami bolnu dušu mami,
kao cvetak pčelu mladu i veselu;
da mi srce ludo bez drage ne čami,
da uberem krušku lepu i dozrelu.

Što me laže sanak, što mi zapoveda,
da bolan otidem ja u njene dvore;
kada bolest pusta u meni se ne da,
da u zimske zore stanem pod prozore.

Zašto mori zašto sanak mi se smeje,
kada bolan ležim tri godine dana;
neko drugo sunce dragu sada greje,
drugome je ona davno darivanja.

autor
Jovica N. Đorđević

Šezdeset sveća trepere na torti,
zgaženi dukati od suvog zlata;
lagano prilazim nebeskoj porti,
sebičnom svetu da zatvorim vrata.

Nade mi istrebi bezdušnost ljudska,
zlom krvlju poprska nevinost moju;
i zalud mi beše želja nadljudska ,
kada zlo satre htenje u povoju.

Sad hoću da bistra bude mi glava,
kad stanem pred crnog đavoljeg gosta;
dok božje slike krvlju oslikava,
isturim grudi i kažem mu dosta.

Nek nebesku portu nebo otvori,
da prigrlim sunce, oblake sive;
dok anđeo sveti nežno mi zbori,
kako da poorem nebeske njive.

autor
Jovica N. Đorđević
04.11.2023g.

Kap po kap ne prestaje da pada,
jesenja kiša hladna i tužna;
nebo se duri, nestaje nada,
da kiša spere sećanja Tužna.

Sećam se tada mladi smo bili,
zalud zakletvu meni si dala;
da čuvaš gnezdo koje smo svili,
lagala si, nisi izdržala.

Bila si samo besna i kivna,
vetar slomi našoj ruži grane;
previše mlada, malo naivna,
pokloni njemu noći i dane.

I htedoh tada tačku da stavim,
još uvek bol mi dušu prožima;
još i sada naivan se pravim,
da te u meni još uvek ima.

Znam da vreme sećanja ne briše,
moje nebo nema sjajnu dugu;
nit prolećne Bogom dane kiše,
Neće moći da mi speru tugu.

Ne krivim te to je kazna moja,
da svoj život provodim u laži”;
sudbina je moja lažnog kroja,
samo ćuti, ništa mi ne kaži.

Za neverstvo neću da te pitam,
i što život moj je tužni geto;
iz tvog oka mogu da pročitam,
da ti samnom ništa nije lepo.

Kada kiša niz odluke krene,
kao mokro pokunjen stado;
lagala si al’ zašto si mene,
kad sve svoje samo tebi dado’.

autor
Jovica N. Đorđević