Категорија: Jovica Đorđević

Oprosti Bože grešan sam bio,
gorko se kajem, uzalud postim;
dušu sam svoju mržnjom blatio,
nemoćan dušmanu da oprostim.

Pružih mu ruku iskrenog srca,
savest mi reče, daj čovek budi;
jednom rukom u potiljak puca,
drugom sablju zariva u grudi.

Mladoj lozi zatrovaše čokot,
ognjem tame dušman zemlju žari;
grožđe jede sad đavolji okot,
za vinograd niko i ne mari.

Bože sveti da l’ te nešto davi,
da l’ te duša sad tišti i mori;
što veliku grešku Ti napravi,
pa čoveka šestog dana stvori.

autor
Jovica N. Đorđević
24.06.2023g.

Ostani noćas, nikud ne idi,
pusti da čežnja nebo zarudi;
nek telo tvoje od strasti bridi,
pa sutra opet njegova budi.

Ostavi srcu još jednu ranu,
pusti da tiho čeznem u sebi;
ne ostavljaj suzu isplakanu,
znaš da to nikad podneo ne bi.

Haljinu cvetnu zorom obuci,
nek rosno jutro oči ti mije;
na licu novu čednost navuci,
kao da ništa ni bilo nije.

Pa njemu budi ljubav do veka,
nek vreme tiho ko reka teče;
ja ću iz prikrajka, iz daleka,
sanjati naše aprilsko veče.

autor
Jovica N. Đorđević
17.06.2023g.

Đavolja neman krvavih zuba,
demonskom vatrom sunce istopi;
zlurado svira ratnička truba,
da ljudskom krvlju zemlju natopi.

Pokošen pade u smiraj dana,
svetinje svoje nehte da preda;
prekriven krvlju od sedam rana,
ranjeni junak u nebo gleda.

I opet danas kao i juče,
odoru nebo o klin okači;
pa crni plašt na sebe navuče,
da svetu zemlju opet zamrači.

Utvare podle sakriše lice,
krvave oči svetle u mraku;
da uguše poj majušne ptice,
da salome procvalu granu svaku.

Seme dobrote zalud se sadi,
uzalud sunce hoće da sija;
korenom krhkim tama se sladi,
pa ne da izdanku da proklija.

Vetrovi rata ka zlu ga vuku
nema iskre da nebo zarudi;
iz tame klete krvavih ruku,
zlotvor mu sablju zari u grudi.

Šiljate stene prsti mu lome,
nadljudskom snagom kroz tamu hrli”;
da stigne rodu i domu svome,
najmilije svoje da zagrli.

Junačka krv niz stenu se sliva
životna rana dušu mu peče;
kao da hladni kamen umiva,
iz grudi krvavi potok teče.

Poslednjim dahom Boga zamoli,
nek sunce nebom opet zasija;
da brat brata opet zavoli,
da sveto seme zemljom proklija.

autor
Jovica N. Đorđević

 

Srdo moja što se na me ljutiš,
dok behare miju majske kiše;
da li znadeš ili samo slutiš,
da mi behar na tebe miriše.

Sevap htedoh tebi da učinim,
žarko sunce u kosu  upletem;
pesmom tebi srce da opčinim,
od behara venčić da ti spletem.

Cvetnom rosom grudi da ti mijem,
duša tvoja s mojom večno diše;
međ’ bedrima čednost da ti pijem,
da te volim ja od svega više.

Kada zorom selim zamiriše,
sred behara sreću neću kriti;
i kad stanu tople majske kiše,
ti ćeš srdo večno moja biti.

autor
Jovica N. Đorđević
03.06.2023g.

 

Zanemela zvona Gračanice,
muk, tišina, ništa se ne čuje;
samo vapaj crne kukavice,
svetom zemljom bolno odjekuje.

Da l’ uzalud Bog nam ćilim dade,
vežen krvlju kosovskih junaka;
da li malo bar imade nade,
da ne gazi po njim čizma svaka.

Ornamenti mistično su pismo,
nikad nismo bili nepismeni;
govore nam šta smo, ko smo, či smo,
kraj njih stani, na to s’ opomeni.

Gaziše ga rulje svakojake,
zakrvljene brisali su ruke;
razpredaše niti mu nejake,
pokidane vrlom tkaču muke.

Gledam ćilim svud po neka rupa,
pa mi srce tuga pita često;
da li može tanana zakrpa,
da zaceli poderano mesto.

Sada ćilim traži novog tkača,
da se večno ko ikona zlati;
da ne bude kukavičjeg plača,
da Kosovo sred Srbije vrati.

autor
Jovica N. Đorđević
31.05.2023g.

 

Svod nam grizu crne ale gladne,
mesto ptica bombe nebom lete;
sred Sodome i Gomore jadne,
iz zgarišta uzdiže se dete.

Zlotvor krvlju hoće da ga poji,
crne senke mladu dušu muče;
nema majke da ga mlekom doji,
ka svetlosti da čedo privuče.

Al’ uzalud sjatiše se ale,
kad mu milost sva ide od Boga;
zalud vatru pod noge mu pale,
po zgarištu bosonogi hoda.

I za tminom srce mu ne haje,
čistom dušom novu nadu budi;
kroz proroke poruku nam šalje,
da se ljubav međ’ ljudima probudi.

autor
Jovica N. Đorđević
27.05.2023g.

Osobina određene osobe da ističe svoju ličnost naziva se sujeta.

Još uvek tumaram vrletima svojim,

ka beznađu svesti letimice hrlim;

severac me kida, ne mogu da stojim,

nit hrasta ni stene, zaklon da prigrlim.

 

Umorne mi noge, klecaju kolena,

san me grubo vuče ka novom sastanku;

u meni je tuga davno sakrivena,

kao zrno peska u starom opanku.

 

Ni paprati suve glavu da prisloni,

ni jaruge male dušom da privirim;

ni panja, ni koca, ruku da naslonim,

na trenutak samo dušu da umirim.

 

Zalud sada duša kipti od jarosti,

još besciljno luta niko je ne čeka;

samo crna zemlja da položi kosti,

da proguta jadnog bez nade čoveka.

 

Kad bejah veoma mlad,

a našem beskrajnom druženju rad,

kad bejah zbunjeno drhtav,

uvek za te srca podatna i nežna,

posmatrao sam te iz prikrajaka

misli senovitih;

pod mesečinom srebrnastom

il’ u po bela dana kada kosić

u krošnji trešnje junske

violinski pesmu niz padine stere.

E da bi te u cvetnjaku međ’ ruzmarinima

i međ’ ružama video

zbog tvojih ugarak veđa

i puti ti neodoljivo crnopuraste,

umesto stazama i bogazima prekim,

ja sam okolokilemetarske drume pohodio.

Često sam te maštom milovao,

do čednosti svlači,

u svilen-halje te oblačio.

Želeo sam tvoje grudi čvrsto bele.

Da bi se u zagrljaju s mojim srele

i tvoje sočne usne vrele…

želeo sam

s mojima da se spoje-

spoje-nikad ne razdvoje,

ništa manje i ništa više.

 

Savo Božić Ružin. Š