Категорија: Jovica Đorđević

Dođu tako dani kad prospe se duša,
pa postaneš svačiji a ne samo svoj;
kada razum srce neće da posluša,
kad od blaženog mira predeš nespokoj.

Dođe neko vreme kad pogled ti skriva,
crni oblak tuge pomrači ti sreću;
zalud tražiš humku gde ljubav počiva,
da za pokoj njenu ti zapališ sveću.

Dođu neki dani kad usahnu strasti,
kada mesto žene ti miluješ tugu;
i zalud se trudiš znaš da moraš pasti,
u beskrajnu crnu duboku jarugu.

Pa poželiš opet ceo svet da nosiš,
u bludnim noćima da utoliš glad;
zalud ljudskom snagom životu prkosiš,
i sve je za badava, nisi više mlad.

Kada mrak te mije a nadaš se zori,
u srcu zanavek čuvaš zrno sreće;
kada trulo telo sa dahom se bori,
znaš da novi dani više doći neće.

autor
Jovica N. Đorđević

Ko zaora njivu hrišćanskoga sveta,
pa u brazdu baci mrsko seme straha;
ko na blagdan sveti badnjak nam kleveta,
zrno oraha u ruci siromaha.
Ko zaora njivu hrišćanskoga sveta?

Što Josifu svetom vatru sada gase,
pa od Boga silom okreću nam glavu;
zar simboli pakla lica da nam krase,
da od straha tužni ne slavimo slavi,
Što Josifu svetom vatru sada gase?

Zar da dušman frulu na Božić nam svira,
krvavim rukama česnicu nam lomi;
da zamre svirka vitjelemskih pastira,
da se sveta vera kao staklo slomi.
Zar da dušman frulu na Božić nam svira?

Hvala tebi sveta blažena device,
ti prečista devo što nam Hrista rodi;
vitjelemsko stado vrati sa litice,
da se svo hrišćanstvo jarma oslobodi.
Hvala tebi sveta blažena device.

autor
Jovica N. Đorđević
06.01.2024g.

Tamo gde živalj za dah se bori,
gde šapat tiho umire, trune;
još sveti kamen tužno mrmori,
bezdušnog zlotvora kletvom kune.

Tamo gde stradalne teku rane,
gde ikone svete prah prekriva;
tamo gde zora nikad ne svane,
gde dušman nejač krvlju umiva.

Zašto nam Bože svetinje ruše,
zašto pred Tobom nismo svi čisti;
zar nisi svima utkao duše,
zar nisu ljudi pred Tobom isti.

Zagrmi Bože da ljudi znadu,
nek milosni šapat svetom odzvanja;
svakom čoveku probudi nadu,
da li se krsti ili se klanja.

autor
Jovica N. Đorđević

Milije je ljud’ma tamnovati,
na dnu gliba trulo gnezdo sviti;
iz mulja se bolnom radovati,
pred raspuklom zorom obraz kriti.

Još je slađe vojnu vojevati,
kada drugi zbog njih zalud gine;
da l’ se mogu još ljudima zvati,
kada nikog i ne zovu sine.

Pa me boli dušu im alavu,
tuđe bitke tako gordo slave;
pa od marve ja okrenem glavu,
da mi obraz čist ne okaljave.

Draže mi je samom samovati,
nek na pragu duša odrveni;
nego kaljav ljud’ma gazdovati,
da mi obraz zbog njih pocrveni.

autor
Jovica N. Đorđević
23.12.2023g.

Otvori oči tlačeni rode,
nek pogled satre dušmansko seme;
kreni stazom časti i slobode,
sa pleća skini preteško breme.

Nek vapaj krotkih nebo rastoči,
da božja svetlost raspori tamu;
životni krčag srećom natoči,
mladu nejač ne ostavi samu.

Plači Evropo, stidi se svete,
zar ljudi pravdu treba da prose;
što svetim nebom utvare lete,
pa majke crne marame nose.

Kad zračak nade ozari lica,
strgnuće teško đavolje breme,
poteći će suza radosnica,
zaliće novo čistije seme.

autor
Jovica N. Đorđević
16.12.2023g.

Što mi noćas čaša nedri muke,
kad mi dušu tako dobro znade;
svako veče ljubila mi ruke,
uz cigane i stare balade.

Što mi dušu ne miluje vino,
kad u njemu vidim slamku spasa;
što mi noćas kao more sinjo,
u mislima tebe zatalasa.

Pa mi mesec sklizne na dnu čaše,
ne da vinu da mi dušu greje;
sa dna čaše podrugljivo maše,
bolu mome grohotno se smeje.

Beži čašo neću da te pijem,
ti ne znadeš istinu mi pravu;
kada mogu tebe da razbijem,
i ljubav ću dati zaboravu.

autor
Jovica N. Đorđević

Škrguću zubi u krajnjoj tami,
đavolje čeljusti da nahrane;
da ljudi brode slepi i sami,
videlo božije da sahrane.

Suknu vatra iz grotla demona,
vražiji okot pohrli svetom;
da satre kule svetog Siona,
da svetu zemlju učine kletom.

Iz kamena milost božija kroči,
zasija svetlost iznad Siona;
zanavek ljud’ma otvori oči,
satra podmukli okot demona.

Milošću Isus srca nam hrani,
nad Sionskom gorom svetlost sinu;
od mračnih sila duše nam brani,
za večnu slavu Ocu i Sinu.

autor
Jovica N. Đorđević

Prokleta misao razum mi mori,
u predvorju svetog blagovališta;
može li sasvim srce da sagori,
da od ljubavi ne ostane ništa.

I ne čujem reči kojim mi sude,
blagodarno dižem dželatu čašu;
gledam u meni nekad drage ljude,
osmehom nazdravljam gnusnom muktašu.

Iskonski porivi savest mi vode,
do ljubavi više nije mi stalo;
hoću da letim nad poljem slobode,
jer duša mi nije ljudska ni malo.

I da li da tražim oprost od Boga,
što čemerom moja puni se čaša;
zbog večnog mi mira božanskoga,
pijem iz bokala gnusnog muktaša.

autor
Jovica N. Đorđević

Ne vikaj dode srce ne rani,
snaga mi gnjili k’o zrela kruška;
tiho zapevaj, mene me mani,
duša izmica , glava se ljuška.

Žalno mi srce bolno boluje,
vreme se arči, neče da stane;
k’o crna čuma snagu mi truje,
dušu mi more tri ljute rane.

Muči me mlogo prva mi rana,
trčanje niz Krs do rodno selo;
kude beše Bubina mejana,
kude mi je mladost ljubav srelo.

Druga me rana bolno sakati,
brzo zgrnu vindijaknu crnu;
kufer praz’n po ruće odlati,
doma se nikad više ne vrnu.

Džaba rećijom greove mijem,
treću mi ranu ni Bog ne prosti;
zbog nju ja žalan dode umirem,
sam po tuđinu ostavljam kosti.

Još jedan šugav novembarski dan,
pod mračnim nebom horizont bledi;
i svaki tren je sada apsurdan,
mukom iz duše dah mi se cedi.

Iz usta čopor snažno zavija,
krvari davna duboka rana;
još ukus kafe samo mi prija,
davi ukus jeftinog duvana.

Kroz prozor gledam sablasne lutke,
blede kopije davnašnjih ljudi;
apsurdnim svetom hodaju ćutke,
za korom hleba, ko im ponudi.

Traže davno izgubljeni svitak,
još uvek templare za sve krive;
sanjaju lažni sveti boljitak,
bez pluga da oru svoje njive.

I ovog dana svojski se trudim,
iskrene reči dušu mi stisle;
sve sablasne lutke da probudim,
da svojom glavom počnu da misle.

autor
Jovica N. Đorđević
18.11.2023g.