Šezdeset sveća trepere na torti,
zgaženi dukati od suvog zlata;
lagano prilazim nebeskoj porti,
sebičnom svetu da zatvorim vrata.
Nade mi istrebi bezdušnost ljudska,
zlom krvlju poprska nevinost moju;
i zalud mi beše želja nadljudska ,
kada zlo satre htenje u povoju.
Sad hoću da bistra bude mi glava,
kad stanem pred crnog đavoljeg gosta;
dok božje slike krvlju oslikava,
isturim grudi i kažem mu dosta.
Nek nebesku portu nebo otvori,
da prigrlim sunce, oblake sive;
dok anđeo sveti nežno mi zbori,
kako da poorem nebeske njive.
autor
Jovica N. Đorđević
04.11.2023g.
(Прочитано: 94 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.289.206 пута)
