РАДОСТ РЕЧИ
поетеси, Стевки
Козић Прерадовић
Козић Прерадовић
Песма јој бистрина сазрела,
прапоток рудан што тече,
из даљина тавних,
улива у вече.
Звездано сјаји арабеска,
небеске пише стихове,
светлости речи плодови,
злаћаног стабла годови.
Категорија: Andreja Vranješ
МЕТАМОРФОЗЕ – Андреја Ђ. Врањеш
МЕТАМОРФОЗЕ
Kад човек заплаче без суза запитан, зашто неки пролазе кроз цео живот тужни, кад схвати да није јачи од времена, да са другима мора делити светлост, воду, земљу, као заједничку наду. када слободу не буде сматрао само и искључиво властитом потребом, када се научи дивити сваком бићу, оном што гмиже, хода, плива или лети у чудној колони борбе, када га гане величина и најмање жртве, када научи да се каје али и пожели да опрашта, кад прихвати свој живот као један од многих бивших и будућих, када се поклони суштини, маленој птици, цвету, облаку или киши, тада ће први пут бити на својој страни.
Хоће ли он то и моћи?
ЧОВЕК И ВАТРА … – Андреја Ђ. Врањеш
ЧОВЕК И ВАТРА
Прво велико откриће, почетак човекове надмоћи, одјек у времену, величина разликовања, успостављена дистанца, сусрет са слободом, искорак разума, пораз таме, све је ово у човековом трајању ватра.
Она је фасцинација и сензација у исто време,али на жалост и поразна метафора убистава свести и савести. Злоупотребљавана она је често у виду модерног садизма човекова зла креација. А да ли и је прича са којом је све почело и све ће да се заврши, одговор је , све шта се и како год догоди неће зависити од ње, никако него од човековог егоизма или племенитог поимања доброте и љубави. Улогу ватре одређиваће господин ЧОВЕК. Човек и ватра, две су судбине које се преплићу у времену да досегну можда један исти крај.
НЕ ЗНАМ
Када отворим врата од прошлости,
угледам себе на половини пута,
другу половину су ми отели,
тако да не знам,
докле сам требао стићи?
Када отворим врата од прошлости,
угледам себе на половини пута,
другу половину су ми отели,
тако да не знам,
докле сам требао стићи?
ДРУГОВИ – Андреја Ђ. Врањеш
МОЈИ ДРУГОВИ
Иза њих је стајала лепота,
као Бајкал душа дубоких,
знали су да збуне време.
Обични а другачији,
све се лепо у њим срело,
све се ружно њима смело,
занесени веровали,
именима радовали,
од истине оболели,
умирали а волели,
из радости истерани,
у бездушју снове снили,
на сликама тужни били.
О РАЗЛИКАМА – Андреја Ђ. Врањеш
О РАЗЛИКАМА
Различита залазе Сунца,
нема птице да једнако поје,
ништа егал у трајању није,
ни две туге исте, нигде не постоје.
Кад би Месец добио небеског брата,
свака ноћ би грешку своју крила,
ко што сликар крије слику ону,
која му се од ока одбила.
Они што не могу разлике да памте,
лепо и ружно радује их исто,
цео живот у тугу обоје,
путеве им надгледа мефисто.
Настави са читањем “О РАЗЛИКАМА – Андреја Ђ. Врањеш”
СУСРЕТИ – Андреја Ђ. Врањеш
СУСРЕТИ
Драгану Врањешу
Спајала нас камена лета,
испод камених зора,
Камену се враћали,
ко` морнар обали мора.
На светилишту каменом,
Камењани с каменом живе,
у камену камени они,
камене им њиве.
Овде кад боли камено боли,
и туга је камена,
све је овде камено,
до каменог времена.
© Андреја Ђ. Врањеш
ЈУНОНА НОВА – Андреја Ђ. Врањеш
ЈУНОНА НОВАС врха кама,
кристала киша пада,
хук сабира време ,
водених колонада.
У игри воде и светла,
спектар у око бежи,
сва радост у шуму,
вечност у равнотежи.
А она Јунона нова,
део обојеног склада,
блиска небу лепотом,
призором целим влада.
Настави са читањем “ЈУНОНА НОВА – Андреја Ђ. Врањеш”
ЦИГАНИН – МОН АМИ – Андреја Ђ. Врањеш
ЦИГАНИН – МОН АМИ
Срели смо се у пространству свитања ,чинило се да је он од сваке ноћи постајао црњи. У очима је носио чудну топлину као да је тек изашло Сунце преселило у њих . Плео је корпе чудесних облика. Животом насмејан, мајсторски је од прућа стварао невиђено. Препознат од Бога откривао је стално другачије форме, тражио себе проналазио лепоту.Како се не дивити величини која је сва стала у скромност. Видео сам , сигуран сам до тада најлепши труд , придодао сам га у ризницу властитих сећања. Када бисмо се угледали поново, било где, макар и у сновима, замолио бих га да ми исплете Месец, знам да би умео. Ничега се он није бојао, обдарени путник, само можда једног, да тужног сата неког не остане без врбовог прућа, живот би му био за смисао блеђи. Нешто као када би ласте без неба остале или сиротани без радосне наде. Ја сам отишао, а он је остао на равној Савској обали, остао да задиви неког срећнијег искуства, можда ће му продати своју уметнину, ја сам купио од њега тај незаборавни сусрет, платио сам му својом тајном, једином коју имам, овом причом. Поздравили смо се на растанку. РЕКАО САМ МУ ДОВИЂЕЊА ПРИЈАТЕЉУ, а он мени ЛАЧО ДОВИЂЕЊА.
СУЗА
У очима откривена срца тајна.
ПОЉУБАЦ
Поезија уснама исписана.
ПОСПАНИ СРБИ У ЈУГОСЛАВИЈАМА – Андреја Ђ. Врањеш
ПОСПАНИ СРБИ У ЈУГОСЛАВИЈАМАКад су мисли мишљења скривале,
кад смо оно што смо волели,
у сновима покушавали срести,
када је све било толико прејасно,
шта су мислили на сцени обмана,
када је све што је било наше изгубило нас,
кад су нам једине наде биле жеље,
да са богатством прошлости, загрљени,
одемо у нека склоњенија сутра.
МУКЕ СУ НАШЕ РАТЕ
Остаћемо намо понављајућ путе,
наших оних старих, што к небу гледаше,
туробних истина
и живеше клети да их муке крију.
А када се нама на грбине спусте,
ми ћемо их носи`т ко и они криви,
оне ће се исте поклањати нама,
ко да смо ми мртви, оне муке живи.
одемо у нека склоњенија сутра.
МУКЕ СУ НАШЕ РАТЕ
Остаћемо намо понављајућ путе,
наших оних старих, што к небу гледаше,
туробних истина
и живеше клети да их муке крију.
А када се нама на грбине спусте,
ми ћемо их носи`т ко и они криви,
оне ће се исте поклањати нама,
ко да смо ми мртви, оне муке живи.
Настави са читањем “ПОСПАНИ СРБИ У ЈУГОСЛАВИЈАМА – Андреја Ђ. Врањеш”
“ВОЗАЧ И НАСТАВНИК У ЈЕДНОМ ПАКЕТУ” Прича из живота – Андреја Ђ. Врањеш
“ВОЗАЧ И НАСТАВНИК У ЈЕДНОМ ПАКЕТУ” – Прича из живота
Неко се родио да паметно животом прође, остане у врлом сећању а неко опет да направи бесмислицу какву је теже по глупости учинити, него нешто што је најпаметније могуће. Илија ,наставник невероватно тада СХ – језика био је пример овог другог случаја,његов живот је више личио на слободан пад или ти салто мортале. Хвалио се непрестано целог живота : ,,Еј, што ја људи имам жену, фићу и знање па то нико еј на свету нема“. Еј је била његова поштапалица изговарана некада на почетку,некад на средини а некада на крају реченице, а понекад на сва три места, ту није било никаквог правила. Чинило се понекад да се поштапалица у конверзацији највише и чула. Чудо је да га нису прозвали Еј.
Настави са читањем ““ВОЗАЧ И НАСТАВНИК У ЈЕДНОМ ПАКЕТУ” Прича из живота – Андреја Ђ. Врањеш”