Категорија: Andreja Vranješ

ЕКСТАЗЕ – Андреја Ђ. Врањеш

ЕКСТАЗЕ

Посвета младости.

Немиром никада у мирноћу нему,
пустити страсти, нека пламом горе,
трошити радости незнане и знане,
стизати лепоту са све четри стране.

Кад временом додирнемо ништа,
од већега угледамо мало,
ми висине тражили у плитком,
а високо у дубине стало.

Оних волења бдења, никад бити неће,
осећања тупе ,немоћ како стиже,
све је мање великих хтења,
а Стикс се примиче, све ближе и ближе.

Немиром никада у мирноћу нему,
пустити страсти,нека пламом горе,
трошити радости незнане и знане,
стизати лепоту са све четри стране.

Настави са читањем “ЕКСТАЗЕ – Андреја Ђ. Врањеш”

ЛЕПОТА  ЦЕЛА – Андреја Ђ. Врањеш

ЛЕПОТА  ЦЕЛА

Постоји ли цела лепота?
Ако је далека, питома је варка,
скривену треба препознати,
лажна се крије иза фантазије.

Кад жена лепоту носи,
свуд је има,
у оку, торзу, осмеху, коси,
лепота је цела, када се разноси.


Настави са читањем “ЛЕПОТА  ЦЕЛА – Андреја Ђ. Врањеш”

ЕКВИНОЦИЈУМ ЉУБАВИ… – Андреја Ђ. Врањеш


ЕКВИНОЦИЈУМ ЉУБАВИ

Са вриском светла гедала је у његов осмех, мимику радости, запамтила поглед одлутао у далеко, волела га је скровито изнад сазнања,уживала у његовом смислу да од обичног направи изнимно.

Тих ипак се чуо. Отишао је једног губљења свега да избегне немоћ, више се никада није десио, остала је нема празнина. И време: Утеха и побуна, интригант и помиритељ, тужитељ и бранилац, изван и изнад свега време. И сећање је остало, дубоко као морска дубина.

ВЕРНИК ПОЕЗИЈЕ

У диптиху насликана доброта,
песник у зраци светла,
препознао смисао,
тамом писао.

У ширине заљубљеник,
одвео га пут слободи.
Нудили му живот тесан,
није хтео, на супротну страну води.

Настави са читањем “ЕКВИНОЦИЈУМ ЉУБАВИ… – Андреја Ђ. Врањеш”

ПЕСМА МЕСЕЦА *Април 2021.

АПРИЛ 2021.

ПРЕЦИ

У камену,
сиромаштва изобиљу,
трајали.
Живот им био задатак.

Тајни имали нису,
отворених  погледа живјели,
док их  не би умори стигли,
на мјесту загрљаја.

Радовали се киши, Сунцу, вјетру,
дивили дуги
и такви мали,
велики остали,
плакали једино,
кад би се заклињали.

Горјели , изгорјели,
вољели ,превољели,
времена се нису бојали,
нису га ни имали,
зато су у зору умирали,
да би постизали.

Нису знали да постоје,
тихи били,
више слушали,
слободом овјенчани,
опстајући, вјеровали.

Дивни бјеху људи ови,
сад их нема,
гдје су, куд су,
смјерни они,
можда негдје,
посустали?

  _________________

 Андреја  Ђ. Врањеш

У  БУЦИ  ПРОСТОТЕ – Андреја Врањеш

У  БУЦИ  ПРОСТОТЕ

Ко се песником роди,
животом га радују ситнице,
с душом нежном живи као с грешком,
чуде му се куће и улице.

Залутао у буци простоте,
утеху –  светлост, стиховима боји,
живот цео крвари  песмама,
не намиче себи, јер  не зна да броји.

ОДЈЕК  У  СЕБИ

Ветар је разносио немире,
осмеси се множили у кланцима додира,
мириси  примали као гости,
враћао је тренутке из далеких прича.
Како живети јасно у мутно време, питао је себе.
Ломили му труд тихи и они прости,
вечно журио у сусрет себи,
да случајно тужан закаснио не би.

Настави са читањем “У  БУЦИ  ПРОСТОТЕ – Андреја Врањеш”

СНОВИ  БЕЛИ и ОДБЕГЛА  ВРЕМЕНА… – Андреја Ђ. Врањеш

СНОВИ  БЕЛИ

Пред оком видим море плаво,
а мени жао што зелено није,
кроз низку снова, речи,
буди срећан што је твоје,
могло је бити и без боје,
шта би рекао  да је Мртво,
у коме  рибе не постоје.

ОДБЕГЛА  ВРЕМЕНА

Скрушених надања,
остале су приче
и са њима потрошене године,
стигли замори,
казнило га време,
куда без себе?
Како бити море без соли,
сачувати сећање.
Како? Кад и радост боли.

Настави са читањем “СНОВИ  БЕЛИ и ОДБЕГЛА  ВРЕМЕНА… – Андреја Ђ. Врањеш”

МАРЕ ОБИСИНИЦЕ – Андреја Ђ. Врањеш

МАРЕ ОБИСИНИЦЕ

Због неостварених љубави чињене су некада давно чудне непромишљености, какве су: Клетве, гатке, самоубиства изван свакојаке потребе и разумног. Управо такав сценариј обојио је ову кратку причу. Давно у селу једном у далматинској загори живела је девојка Маре којој је отац забранио тврдо да неслућену лепоту поклони вољеном младићу којег је носила у срцу. Увидевши да јој се жеља неће остварити она у предвечерје изабра високу грану старог храста недалеко од куће и на њој се обеси, тако су завршиле она и њезина туга. Била би ово уобичајена матрица о пропалој трагично завршеној љубави, да за прелепу Маре није везано и несвакидашње народно веровање (предање) да је и мртва управљала временским неприликама. Када би кише падале данима, претећи јесењим поводњима и бујицама које су збуњивале људске судбине, дували снажни ветрови, односећи пластове и кровове, нападали дубоки планински снегови, затварајући путеве и помисли, жене би излазиле са машицама на двор, (ДВОРИШТЕ) бацале их од себе што даље и позивале умрлу девојку у помоћ, изговарајући наводно чаробне речи: ,,МАРЕ ОБИСИНИЦЕ ВРАТИ ВРИМЕ У ПЛАНИНЕ“, тако би прамајке наше веровле да ће отерати кишу и сваку другу изгибију, дозвале Сунце благодатно , вратиле спокојство. Пошто се мени прича допала, слушајући је у Равним Котарима пре одприлике пола века, у земљи врлетној и каменој, пожелех да јој и узверујем, зато сам је Вама поштовани читаоци пренео. Ко је из ових крајева и далеким пореклом, за тренутак ће му срце закуцати брже као поклич из тишине векова.

Настави са читањем “МАРЕ ОБИСИНИЦЕ – Андреја Ђ. Врањеш”

ЊИМА СУ ОТИМАЛИ – Андреја Ђ. Врањеш

ЊИМА СУ ОТИМАЛИ

Кад отму, све им отму,
кад отимљу,
нешто и оставе,
од када их испод неба има,
њима се отима.
Нису на ноге могли никад стати,
камо ли имати.
Срећни кад немају,
тада им несоји,
очију ситних,
немире заобилазе.

Настави са читањем “ЊИМА СУ ОТИМАЛИ – Андреја Ђ. Врањеш”

ПРЕЦИ – Андреја Ђ. Врањеш

ПРЕЦИ

У камену,
сиромаштва изобиљу,
трајали.
Живот им био задатак.

Тајни имали нису,
отворених  погледа живјели,
док их  не би умори стигли,
на мјесту загрљаја.

Радовали се киши, Сунцу, вјетру,
дивили дуги
и такви мали,
велики остали,
плакали једино,
кад би се заклињали.

Горјели , изгорјели,
вољели ,превољели,
времена се нису бојали,
нису га ни имали,
зато су у зору умирали,
да би постизали.  

Нису знали да постоје,
тихи били,
више слушали,
слободом овјенчани,
опстајући, вјеровали.

Дивни бјеху људи ови,
сад их нема,
гдје су, куд су,
смјерни они,
можда негдје,
посустали?

Настави са читањем “ПРЕЦИ – Андреја Ђ. Врањеш”

КРОЗ  ЖИВОТ – Андреја Ђ. Врањеш

КРОЗ  ЖИВОТ

РАК

Главу истура као извидницу ,
уназад се креће,
мучи га прошлост,
живљењем се негде враћа.

МОРСКА ЗВЕЗДА

Притисак океана, њезин је усуд.
На дну закована,
неће да напусти,
своје Косово.

КАРИКА

Између далеког претка и мајмуна,
прекид, постоји.
Можда је та карика, време најјаче светлости,
за њом човек подсвесно тугује?

КОЊ

Споменик лепоти,
коњ је привесак човекове судбине,
историја би без њега нага у месту стајала.

ПАС

Он  је она верност,
која вечна траје,
између,
светлости и таме.

СЛОН

Када  умре,
за њим жали,
јужна хемисфера.

Настави са читањем “КРОЗ  ЖИВОТ – Андреја Ђ. Врањеш”