Категорија: Andreja Vranješ

ПАРАЛЕЛЕ

Доброта грли доброту,
свуд уоколо драма,
птица мала би летети хтела,
ал не зна куда, у какав свет,
тек се излегла, мала,
a већ живот замутио лет. Настави са читањем “ПАРАЛЕЛЕ – Андреја Ђ. Врањеш”

KРОЗ МРКЛИНЕ

Није изненађење што Чедо Недељковић писац старије генерације на српској литерарној сцени пише свој најновији роман ,,ПОКАЈАЊЕ“.

Описујући окружење у недоба у којем се отимамо разноликом, ружном он у фокус ставља љубав кроз призму аморалног, када је мало у друштвеним превирањима остало егзистенцијално нормалног. Позабавивши се овом не радосном темом аутор приказује корелацију између мушкарца и жене у лавиринту безизлазу, узимајући пример амбициозног универзитетског професора, али истовремено и надареног Арсена Мутића у којем вешто гради лик који осим каријере користи углед и шарм, не би ли се допао женском свету, приказујући се потезима које повлачи у различитим приликама женскарошом који жене препознаје пежоративно речено као јефтину робу. Писац се интимно с горчином противи постојећим стањем у друштву, он жали, скреће читаоцу пажњу на трагику тренутка којег имамо као реалност. Главном јунаку романа Мутићу чије презиме има асоцирајући призвук човека мутиводе приступа аналитички детаљно, проничући у његову психичку раван као што чини универзално са свим ликовима.Он списатељски тежи, инклинира ка хуманим вредностима.
Настави са читањем “KРОЗ МРКЛИНЕ – Андреја Ђ. Врањеш”

ПРОЛАЗНОСТ  ЈЕ  ТАКО  ЧУДНА

Сјев прошлости некад се догоди,
кад  на младост јутро тек подсјети,
радост свјетла, из ока провири,
кад се старост за љепоту свети.

Осједио старац у времену новом,
усамљеник преварен трајањем,
у њему се живот окорио,
посао му, бави се кајањем.

Ко бонаца вале, жал вријеме умири,
цијели живот носио је крут,
отишо је с болом,вратио се није,
кажу  био путник, изгубио  пут .

Настави са читањем “ПРОЛАЗНОСТ ЈЕ ТАКО ЧУДНА – Андреја Ђ. Врањеш”

На Дунаву, на левој обали седео је на клупи озбиљан млади човек, на увек истој клупи изрезбареној краћим, женским именима. Зурио је чекао, није знао кога у
живом протоку, људи, ствари и времена, хтео је да погледа напокон у леђа монотоном дану.

И док се снебивао хоће ли устати и кренути у правцу одакле већ деценијма долази, изненада се појавила непозната жена средњих година и са краће дистанце га упита :,, МОЛИМ ВАС КОЛИКО ЈЕ САТИ“? Рекао је да не зна јер нема сат,имате ли телефон,немам нервозно одговори од животних недаћа којих је тих дана имао на претек. Није у први моменат знао шта је тој жени, зашто инсистира, одакле јој толико куражи. Настави упорнија, желећи доћи до њој знаног циља, подпитањем, оставили сте сат и телефон код куће? Не, не, немам ни сат ни телефон. Како немате сат? Не треба ми, већ помало дрзак одговори. Како се у времену може без сата упита са чуђењем, не интересује ме време. А како може да Вас не интересује? До сада је време газило мене, сад ја газим њега. А да нисте ви малко у свом свету, пре него што је хтела добити одговор, она га погледа дубоко продорним погледом, негде где ни није могао да докучи.

Близу је становао, устао је и журним ходом као да се склањао од нечег опасног, одлучи да напусти укупно дешавање. Дошао је брзо до пред врата властитог стана, од реке стан је био удаљен, надомак близу Дунавског парка, она га је пратила, био је црн, висок, атлетски грађен и рекло би се врло свој. Убрзо се огласило звоно, kада је отворио врата угледао је њу, чуо је опет онај исти алт. Ја сам Инес, јел могу код Вас на кафу, али ја не пијем кафу, добро онда може чај. Ушла је скоро као у свој стан, на музичкој линији у пролазу одврнула је музику махинално, чула се Арсенова композиција (ОНО СВЕ ШТО ЗНАШ О МЕНИ), он пристави воду за чај у неком изханђалом кувалу, када је био готов, понудио је гошћу, сео на фотељу да погледа ауто карту коју је добио уз новине . Осетио је иза леђа додир њезиних руку, била је искусна … Јесте ли ожењени, шапатом? Да да јесам, па где вам је жена, отишла је у Пољску, обилазак Кракова. Више ништа ниј било у снази ни ума ни тела. Обоје препуштени ломили су време уздасима. Следећег јутра је отишла вани пре његовог буђења. На столу цедуља и кратак текст.

Не тражи ме, јер ме не можеш пронаћи, живим да бих се играла, играм се да бих живела. Догађај је остао забележен на слици којој је дао име НЕОБИЧНА ИГРА. Какав блесав дан рекао је, хитан за заборав рече и пркрсти се испред иконе свеца…

Настави са читањем “НЕОБИЧНА ИГРА – Андреја Ђ. Врањеш”

то је као да претичеш године, суровости препуне,
идеш брзином бола, одлазиш изван времена,
ћутиш  или вичеш, имитираш надпросечност.
Запамти лажи су истине када су  у смеру нечијег прихватљивог,
знам како бег траје у сваком заласку Сунца, иза провалије ноћи.
Веруј само ако угледаш себе на путу жеља, када се јавиш
радости рађања новог неба.
Величанствено је бити сиромах, богат светлом.
 Како се одласком враћа? Знам да
лепота није ни у одлажењу, ни у враћању,
она је у пролажењу, пролажењу.

Настави са читањем “ОДЛАЗАК – Андреја Ђ. Врањеш”

Носио
је време,
ређао слике у њему,
галерија цела.
Измучен,
за њега је све било касно.
Ех време време,
рече тек за себе,
ја о теби тихо,
ти о мени гласно.


Настави са читањем “НАИВНО – Андреја Ђ. Врањеш”

ВИСИНОМ ЖИВЕ

Постоје такви који нас врате,
у дане тавне, тајне сате,
осветле наше највеће тренутке,
пренесу радост, да нестану ћутке.

Ти необични људи, адиђари светла,
радују трајањем, ко дете осмехом,
животе им троше те широке душе,
истинити живе, с именом утехом.

© Андреја Ђ. Врањеш

ВЕЧЕРЊА ПЕСМА…

Живот рапаве године збраја,
на цвет бих слетео, као пчела,
мирисе примао као драге госте,
лепој Наташи био паралела.

Радости се не сећам дуго,
не добијам писма, шарених боја,
себе увредим, па кажем опрости,
ниси Болконски, не глуми хероја.

Поштовани друже, песниче Љубо, хвала ти на предивној сарадњи, било је прелепо дружити се поезијом са свима вама из ПоезијеСРБ. Мислим да је доста мог појављивања, што сам имао то сам и рекао, уморан сам, уморан од времена, од свакојаких успомена, од лепих и оних ружних, дође се полако у свему крају… Остаје ми да се припремам за своју излазницу из овог простора лудилишта, у можда неки тиши душевнији свет. Одлучио сам овако некако песнички тајновито, доста је...

Пуно здравља, много среће у раду и животу, жели Вам свима ваш Андреја.  Настави са читањем “ВЕЧЕРЊА ПЕСМА… – Андреја Ђ. Врањеш”

ДЕФЕКТНОСТ СУШТИНЕ

Кад нестанак савјести профункционише прећутно нормативно, када не јединка, већ већа група понашањем и ставовима оде супротно од једино исправног. Када историјски нормално постане абнормално, кадa сила повриједи разум, када је доведен у питање смисао. Када се увјерава у увјерено, остане се и без вијере и без увјерења. Када се у лице лаже искрено, стање је кад не постоје правила, онда су немогуће и могуће ИСТО.

Настави са читањем “ДЕФЕКТНОСТ СУШТИНЕ – Андреја Ђ. Врањеш”