Категорија: A – LJUBAV I VINO

ЉУБАВ, ВИНО И ТУГА – Звездана Минић

ЉУБАВ, ВИНО И ТУГА

Седим за столом сама,
звездана ноћ… тишина,
уз чашу црвеног вина
туга ми тело обузима,
поглед у празно и сећање о теби
ствара јасну слику
пред сузним очима.

Гутљај по гутљај…
туга тело ломи и срце слама ,
вино већ прича из мене…
нисам више сама.

Док киша по прозору
шапатом стакло шара,
пригушена светиљка на влажном зиду,
чудну чаролију ствара,
док душа сломљених крила срце пара
као вуна старог плетеног шареног шала.

Пијем за љубав прошлу
и сећање старо,
јер у свакој капи црвеног вина
крије се истина твоја и моја,
заборављена срећа,
и та чудна тишина

Љубав је отишла
као кишни поток низ улицу хладну,
котрљајући лишће, песак и гране,
а ја пијем чашу за чашом,
једну по једну за прошле дане
и док ме вино теши,
црвених образа крај усана се смеши
а срце не схвата
да туга је јача и тежа од тону злата.

И на дну чаше ове
остаје бол, љубав, страх и њена тишина
претворена у пепео и прах. Настави са читањем “ЉУБАВ, ВИНО И ТУГА – Звездана Минић”

ПОСЛЕДЊИ ПУТ ВЕЧЕРАС – РАДОВАН СИНЂЕЛИЋ

 
ПОСЛЕДЊИ ПУТ ВЕЧЕРАС

Ја сам прошао вечерас последњи пут
дреновским  лугом и шумом,
крај мене је ишао лагано мој верни, добри  Чапа,
кола пуна грожђа вукао је кумов уморни вранац друмом,
међу корпама је лајао Јарамаго, млад пулин белих шапа.
Шумео је ветар у лугу међу лишћем кестенова
враћале су се птице на починак у своја гнезда,
скупљале су се сове на букви ради поноћног лова,
у сваком Чапином  оку сјао је по рој звезда.
Тонова разних и звука у ноћи шума је пуна,
Сја пун месец, месечина на луг капље ли капље,
лепрхне крилима ђук, огласи се скривена жуна,
на обали језера сненог свађају се беле чапље.
Шушти шумска стеља, пут често претрче куне,
понека падне звезда у језеро са велике висине,
цврчци невидљиви, у трави затежу своје струне,
складом између њива почесто ласица мине…
Дођосмо до раскршћа где рачвају се три пута
радостан очију сјајних ту застаде мој Чапа,
У Дренову би да скрене, сокаком да пролута…
Рекох му: Мирише ветар и киша се скора спрема,
олуја ће нека стићи у долину пре поноћи
и муњама ће по долини Илија громовник тући…
Не верује, прекорно ме гледа моја верна шапа…
– Послушај стари мој, пођимо нашој кући…
Никада више нећу сокаком дреновским проћи,
одавно за нас више тамо ничега нема…

Окрену Чапа низ пут за зечијим скорим трагом,
и скочи кумов пулин са кола па нестадоше у ноћи…
Чапу нађох где чека пред нашим куђним прагом,
а кум је дозивао дуго: Врати се Јарамаго!
Бринуо се како ће Маслачак по мраку дому доћи.

Поче и ситна киша, сину светлица понека,
зашушта топли ветар, копнило је позно лето,
венуло је лагано, осетих да брзо ће проћи…
Помислих благо оном ког одано срце чека,
ко може мирно да спава у олујној летњој ноћи
јер постоји  добра душа која мисли о њему…
До јутра чекао је стари кум хоће ли кући доћи
чупави Јарамаго, то мало драго псето
и горела је дуго лампа на његовом трему…

Настави са читањем “ПОСЛЕДЊИ ПУТ ВЕЧЕРАС – РАДОВАН СИНЂЕЛИЋ”

СЕЋАЊЕ И ЗАБОРАВ – Душан Јанковић

СЕЋАЊЕ И ЗАБОРАВ

Док седех једно вече уз вино,
покуца неко силно на врата;
кроз шпијунку видех лице фино,
отворих, уђе, поглед од злата.

Седосмо за сто, напуних чаше,
„Рекосте, Сећање вам је име?“
„Уз њега некад и љубав јаше“,
рече, и у мени Сунце сине.

С његовом причом путујем назад,
Искрица светли све даље, дубље.
Осмех на лице искочи каткад.
Вино Сећање мази све грубље.

Сузе теку, а осмех се шири,
чаше се празне и опет пуне;
пробуде се прегладни вампири,
душа бритка као додир струне.

Сећање ми лепе мисли врати,
прошлост пуну љубави и среће;
загрљаје у топлој палати,
снова и погледа пуне вреће.

Вечери дође очекивани крај,
Сећање се поздрави и оде.
Мрак сину кад оде чудан гост тај,
мач збиље моје срце прободе.
Настави са читањем “СЕЋАЊЕ И ЗАБОРАВ – Душан Јанковић”

ЗВЕЗДАНИМ СТАЗАМА ЉУБАВИ – Милан Ћурчија


ЗВЕЗДАНИМ СТАЗАМА ЉУБАВИ

Можда су те чували анђели
и моје мисли пренели
твоје те срце понело
и у моју душу унело.

Док су те ветрови носили
и у моје снове уносили
мрсили косу што на цвеће мирише
да ми те нико из срца не избрише.

Најсјајнија на небу, звезда Даница
са хиљаду својих снених сапутница
по небу су златне стазе ткале
којима су наше љубавне поруке слале.

Онда сам ти златном стазом пошао
на звезданом небу брзо те нашао
сишли са неба по стази звезда
тихо, нечујно да нико  не зна.

Не маре године за седе косе
ветрови љубави даље нас носе
још увек звезде светлошћу сјају
и нашу дугу на небу ткају.
Настави са читањем “ЗВЕЗДАНИМ СТАЗАМА ЉУБАВИ – Милан Ћурчија”

ОДА ВИНУ И ЉУБАВИ – Љубиша Живојиновић

ОДА ВИНУ И ЉУБАВИ

Како могу да одолим
Кад се вино црно точи
Ко би мого да не пије
И не љуби плаве очи

Дижем чашу црног вина
Винограду, плавом мору
Вино пијем љубим снаше
И са вином чекам зору.

Кад на столу нема вина
Љубави се тада хладе
Пријатељи волите се
И гајите винограде.

Ко не пије црно вино
За ужитке он хаје
Где се вино не испија
Тамо љубав недостаје.

У чашама црног вина
Видим њене очи снене
Па за мало с чашом вина
Не замених усне њене.

Када јесен зајесени
Као сафир грожђе плави
Богови су црно вино
Измислили због љубави,

Кажи мени, о премила,
Дал си вино или вила
Дал си бисер плавог мора
Ил прелепа мајска зора.

Латини су вино пили
И у њему нашли спас
Још тада су говорили
„In vino veritas“… Настави са читањем “ОДА ВИНУ И ЉУБАВИ – Љубиша Живојиновић”

ЉУБАВ У ,,ГРАДУ ЉИЉАНА“ – Станислава Бранковић

ЉУБАВ У ,,ГРАДУ ЉИЉАНА“

Калдрма… пазим где стајем,
Руку и срце теби дајем…
Смејемо се и гледамо нетремице,
Док шетамо улицама те древне Фиренце.

Љуља се нежно рибарска лађа,
Меша се укус љубави и вина…
Сетих се слике Каравађа…
И ту се деси твоја прошевина.

Купола цркве над Арном се злати,
На чаши остаје обрис кармина,
Меша се укус вина и страсти…
Фиренца нам поста љубави постојбина.

И можда сви парови помало личе
На љубав Дантеа и Беатриче,
Док се са моста чује нежна виолина,
Меша се заувек укус љубави и вина.

Настави са читањем “ЉУБАВ У ,,ГРАДУ ЉИЉАНА“ – Станислава Бранковић”

ZBOGOM DRAGA- Malik Dacić

ZBOGOM DRAGA

Zbogom draga, zbogom!
čemu se nadati sad?
Vera u iskusne zore nam jednom beše sve
Al’ našto to?
Da pesme ispuni gorkih plodova jad?
Novog pesnika eto
nove će i ljubavi biti zar ne?

Zbogom draga, zbogom,
nek ti se suza u oku ne zrcali.
Klonuše obećanja. Čemu snivati sne?
I to što jednom padosmo
znači i da jednom poletesmo, zar ne?

Šta će biti? Pa nije ni pesma bez krova!
Lasta nam jednom obeća sve to,
Veruj, palo srce voljenu te preklinje, O!
Znaj, Posvema sledi reč nova.
Sve iščezava!

Osušen bor na hridi ostade sam!
Sve što u jednoj pesmi stane:
jedno sunce, cvet, jedan poslednji jauk!
Ne zovi plamenom
tamo gde stanuje ledeni kam
I uz moje čelo se mrzovoljno
cere crn vuk i crni pauk!

Zbogom draga, Zbogom,
Vera nam jednom beše sve!
Ne zrcali suzu ispod crne glave
čemu obećanja i snivati sne
sve će to da tre neznani zov jave!

Pesma se menja, a ni ti nećeš biti ista!
Zaborav od sve ljubavi nam beše duži
Moja ljubav će bez mene biti čista
Nek novi pesnik dođe, nek iskusnu zoru pruži
A pesma će za reč, bogme biti mnogo,
Zbogom draga, O zbogom!

Nikad ja umreti neću!

Ipak, eno, teška mi tuga obrve povije
Ono što rekosmo sad nam na rukama
Smrt mojih pesama sad se predoseća
Gle, Prenoći mnogo zlog mastila
što ga rekoh mukama
Preda mnom smrti čas,
a trešnje obasiplju nova proleća.

Настави са читањем “ZBOGOM DRAGA- Malik Dacić”

🍷ЧЕЖЊА🍷 – Данијела Максовић

🍷ЧЕЖЊА🍷

Седим на мирисној тераси,
гледам на пучину мора,
ноћ се неприметно гаси,
с истока полако долази зора.

Све изгледа лепо,
а није, као кад сликару
усфали боје, ни вино не клизи као прије,
нема крај мене љубави моје.

Мисли ми саме од себе
одлете некуд далеко, да тебе траже,
туга ме полако собом замете,
а очи од суза мало овлаже.

Врате се мисли из даљине,
носи их ветар са укусом соли,
донесе ми делић твоје топлине,
и тихо шапне: Он те воли.

У трену све дође на своје,
упорно свиће нови дан,
мир се врати у срце моје,
тонем, тонем, у полу сан…

Настави са читањем “🍷ЧЕЖЊА🍷 – Данијела Максовић”

Захвална на теби – Ивона Бојовић

Захвална на теби

Хвала што си ту,
И што те свуда има,
У свакој капљици кише
И олујним ветровима.

Хвала што ме не остављаш никад.
Што ми пружаш руке кад паднем,
И кад ме убедиш да верујем,
А ја мислим да нема наде.

Хвала ти, јер због тебе све боју има,
Хвала што ме одважно показујеш свима,
И што ми не даш да будем тужна.
Знаш, најдража ми је твоја ружа.

Хвала ти,
Јер сам пронашла спокој и мир,
Хвала ти што је због тебе радостан сваки мој да,
Хвала ти, са тобом је сваки тако свечан.

Хвала ти,
Јер сам коначно спознала праву љубав,
И хвала што због тебе у мени је увек има,
И што је великодушно поклањам свима.
Сад знам, ти си љубав.
И желим заувек да те имам.

Настави са читањем “Захвална на теби – Ивона Бојовић”

Dah svetlosti – Gordana Kocić

Dah svetlosti

Mekane jagodice dodirom jezu provlače,
razigrani prsti, poput dirki,
miluju svilenkastu kožu.

Telo uzavrelo broji nežne poljupce,
melodija strasti nosi magličastu svetlost;
iz tajanstvenog oka svetluca iskra,
obasipa medonosno lice zadovoljne žene.

Koža pamti nežne, uzavrele poljupce.
Miriše svežinom dah svetlosti,
punoća usana nesebično osmeh pruža.

Dah požude upija kapi slada,
sklad opijenih lica
prožimaju zagrljene senke.

Treperi svetlost isprekidanim dahom,
vrisak obuzima poslednji šapat tišine.

Nastaje vrhunac,
zagledan u dubine oka;
ubrzani dodiri,
stiskom grčevito,
bacaju požudu
koja rasplamsava

vatrenu moć muškog pogleda.

Oko zažmuri
i pamti svaki otkucaj srca
koji sliva crvenu reku tananih emocija;
navire bujica
talasima topline,
nežno, poput mleka, teče.

Dah svetlosti puni umilna lica,
sreća obasipa sobu
koja diše u ritmu dirke
na telu uzavrelom.

(C) Gordana Kocić, Jagodina

Настави са читањем “Dah svetlosti – Gordana Kocić”