Аутор: Saša Kozić

Јутра свићу

умотана у маглу

ноћашњег сећања на прошлост,

задојену магијом музике

правих Цигана,

Што предивно преплићу акорде у поноћ.

Време пијанаца,

вечних пратилаца вина

и лепих девојака.

Тренуци створени за вечност.

Градски музиканти

ову ноћ претварају у вечност,

све догађаје правдају

младим вином

и занесеном музиком.

Било је дивље,

препуно сећања,

плача и смеха,

разбијених чаша,

пробушених мехова хармонике,

гудала бачених кроз прозор,

изгубљених, па поново нађених

младалачких идеала.

Али дође крај.

Јутро. Свитање.

Лош задах јефтиног вина,

последња ноћашња цигарета,

умор и сан.

Уз тихо:

„Видимо се ноћас.

Слушајте…

Ноћас сам много размишљао.

Не могу да идем. Не могу да видим ништа. Нисам видео ни

Београд на води, ни Храм.

Ништа.

Све што могу јесте да се сећам некадашњег Београда и мириса који су га пратили кроз време.

Гледајући овај данашњи живот, рећи ћу вам: одрастао сам на улици.

Све што сам постигао, постигао сам захваљујући улици.

Више поштења и више фер борбе има на улици него данас међу људима.

То што не могу да идем и да видим, могу да се сетим и да пишем.

По сећању, са великом сетом, о ономе што је некад било.

А можда…

Мало и да плачем.

Јер свака суза вреди онда када је исплакана за оним што је и

стински било део живота.

Наша улица

била је само наша.

Слободна територија.

Ту смо учили

да као мали возимо трицикле,

па бицикле,

прве ролшуе,

па ролере.

Од њих смо правили троколице,

тротинете,

али не на струју као данас.

Играли смо бадминтон.

Девојчице ластиш и школице,

а ми, клинци, фудбал.

Толико смо га волели

да смо направили голиће,

организовали турнире

и увек га играли испод бандере,

због светла.

Данас су та времена прошла.

Основали смо своје породице.

Голићи су бачени на ливаду.

Зарасли у траву

Сада нека друга деца,

наша деца,

фурају неке своје фазонe

А наша улица

остаје само у сећању,

као најлепше игралиште

које смо икада имали.

Бандера још увек сија

Наш сјај……

Захуктао се овај живот.

Другови моји,

са којима сам век проживео,

одлазе ,

изненада,

без поздрава.

Шапућем

док улазим у ноћ

прекривену пуцњима

свих оних

који су решили

да нас нема.

Много их је.

Али ми се не дамо.

Ми смо ти

који и уз жртве

побеђују.

Крваримо.

Плачемо.

Уз музику и алкохол,

у првој кафани

ако преживимо.

Много вас је.

А ми ,

моја браћа и ја ,

знамо да преживимо.

Да волимо.

Да певамо.

Да плачемо.

Да гинемо.

У времену

док смо живели ,

макар мислећи

да смо живи.

Док нам други

не узме

живот.

Наше животе.

И сада ме прогањају

мириси детињства.

Мирис дима

и печене паприке

са кубета

шири се насељем.

У то време

свака улица је имала

по неколико њих.

Правио се ајвар.

Сви су радили.

Очеви су доносили дрва,

понеко и пиво.

Ми, деца, чаврљали смо

и трчали око ватре.

Мајке су печену паприку

стављале у џакове

да се цеди.

Сутра ујутру,

ако Бог да,

паприка се меље,

ставља у шерпу

и дуго кува.

Тај мирис

увукао ми се у мозак

и ћути.

Чека…

Кад се ајвар заврши,

кува се пекмез од шљива.

Е, тога више нема.

Само још у мени

ћути,

можда плаче.

Сећам се…

Било је то прошле године,

јул месец.

Ноћ врућа, прави пакао.

Јутро топло,

врућина убија.

Кафу пијем, врелу,

мени баш прија.

У крошњи ораха

видим гнездо.

Чије, не знам.

На ободу гнезда

шарена птица

и два мала створења.

Главицама милују мајку.

Гледам, разнежио сам се.

Одједном,

птица одскочи,

гурну прво једно,

па друго

преко руба гнезда.

Занемео сам.

Гледам, не трепћем.

Птићи падају,

право на главу…

И у тренутку,

прхнуше.

Полетеше.

На кров оближње куће.

Добро је, помислих.

Добро…

Сипах себи

чашицу ракије.

Док сам је испијао,

приметих мајку,

слете и она на кров.

И одлетеше заједно

према Макишу.

Пре неки дан,

на тераси седим

сам.

Прохладно је.

Седим у колицима,

покривен ћебетом,

грејеме

Пијем кафу и посматрам.

Прво пролази мушкарац,

отац.

Преко врата, па испод главе

виси торба.

Сапет,

као коњ са зобницом.

Води две девојчице.

Вероватно ћерке.

Нешто причају,

смеју се.

Иза њих, неколико метара,

иде мајка.

У левој руци цигарета,

десном држи телефон на уву.

Са неким прича….

Ја не трепћем.

Гледам.

Ружно је

Срамота ме је.

Скидам ћебе са себе.

Тешко устајем,

уз неку муку.

Морам.

Не могу то да гледам.

Где је ту поштовање?

Већ сат времена седим

на тераси.

Пијем кафу полако,

с уживањем.

Сам сам.

Тишина убија време

које клизи у недоглед.

Чујем зидни сат,

секундара куца.

Ова самоћа ми прија.

Покушавам нешто да напишем,

а стомак ме обавештава

да постајем гладан.

Постављам себи трпезу.

Сечем парадајз,

узимам сланину.

Јогурт је на столу.

Питам себе:

Није ли ово врхунац?

Парадајз, сланина, јогурт и хлеб.

Шта ми друго треба?

На тренутак помислих:

то је то.

Звоно.

На вратима поштар.

, Где си, Сале?

Ево ти рачун за струју ‘’

Поглед ме враћа у стварност.

9.800 динара.

Поштар одлази. Ја више нисам гладан.

.

.Рођен сам двадесет година по завршетку Другог светског рата.

Нисам га доживео.

Али је моју генерацију докачио рат у Словенији, Хрватској, Босни и Херцеговини, на Косову.

Ни револуције нису нам стране.Доживели смо их.

Бомбардовали су нас. И то смо преживели.

Некако.

Преживели смо сва проклетства

Дочекали сва надања.

И кад смо коначно почели да живимо, да имамо,

Bолест ме прикова. Како да је рачунам? Као награду или казну?

За ратове које смо водили, где су ме убијали,

Где сам убијао.

Или као…

Крадем време и преостале дане од себе .

Живим док пишем .

Сваки зарез, свако слово , доживљавам као облак спреман да нестане на киши , док уздише за јутром окупаним сунцем , пуним заборављених истина од синоћ .

Крадем их и записујем у сутрашње јутро које мирише на сумрак .

Све да бих живео кроз моје песме , које записујем уживајући у додиру мојих мисли по папиру живота .

Слично слаткоћи нектара који прави маслачак да нахрани виле што живе крај потока живота , створеног пре краја времена .