Аутор: Saša Kozić

Јурим сенке прошлости

које се још играју са нама.

Стоје на сунцу и ветру,

чекају пролазност и дозволу

за вечност.

Пролазност времена

која убија људскост,

чека тренутак мудрости.

Историја, смештена

на самој граници

истине и садашњости,

тражи вечност

као једину вредност времена.

Некада давно неко је написао:

„Победници пишу историју,

а мртви је ћутећи одобравају.“

Па се ја питам:

Ко је победио у Другом рату ,

ми или они?

Ноћу лутам сновима,

тражим успомене живота.

Прелазим нивое као у некој игрици,

трошећи своје животе,

надајући се било каквој победи.

Тренутку када ћу дочекати смирај лутања,

надам се да ће брзо доћи,

јер умор ме савладава.

Снови постају претешки,

живот узима свој данак,

а у сновима је све лако,

пролази брзо.

У животу

један трен представља све.

Оно чему смо се надаш

постаје истина

која убија стварност,

али стварност на крају

ипак исплива на површину

и постаје тежња.

Ни сам не знам

како су ти догађаји

брзо ушли и прошли кроз мене,

Кроз мој живот ,

као врућ нож кроз путер.

Све око мене пролазило је

као филмска трака,

успорено, са сенкама

које остају као доказ

да се живело брзо.

Или ми се чини

Све је као неки филм

који је почињао пре свитања

и трајао дуго после сутoна,

пун ноћних мириса,

љубави, вина и уздаха

натопљених тугом.

Обично са плакањем

Живот ми се уназадио

Све што сам доживео

и преживео,

поново живим

у својим сећањима.

Долазе ми ноћу.

Сав бол

и све сузе једнога живота

поново марширају заједно.

Живим већ једном

проживљен живот,

све испочетка.

Свега се сећам.

Сваког Божјег тренутка.

Сваке своје грешке,

сваког свога греха,

био он ненамеран

или свесно учињен.

Сваки тренутак истине,

у греху и сумњи,

постаје моја ноћна мора.

И увек исто питање:

Да ли је требало?

Да ли сам морао тако?

А на крају ноћи,

када утихне и последња мисао,

остаје једно,

неизбежно питање:

Хоће ли ми неко опростити

Оно што сам наслућивао

и потајно се надао

да неће доћи,

дошло је.

Изненадни, неочекивани пад

на леви бок

активирао је моју болест.

Тешко идем,

такорећи никако.

Дане проводим

седећи у колицима

или у кревету.

Најгора је ноћ.

Сећања ме обилазе.

Сва сећања на моју младост

дошла су на наплату,

ону сурову.

Ишао сам,

пецао,

играо фудбал…

Са девојкама лудовао,

кафане обилазио,

кафански живот

пуним плућима живео.

Сада ме писање одржава.

Одржавају ме

сва моја сећања,

а много их је…

Најтежи ми је рат.

О њему никада

нећу написати ни реч.

Доживео сам

и видео свашта.

Ових неколико дана

схватио сам:

Писање ме одржава живим.

На небу

изнад мене

просуте звезде.

Доле тишина

гребе и ремети

учмали мир.

Мрак је почео да бледи.

Тек по која звезда

убија тишину ноћи,

намигује,

крадући време.

Очекује се

рађање јутра.

Ја испијам кафу.

Баш уживам,

мада ми је прохладно.

Излазак сунца.

Гугутка са гране гуче,

врапци весело

цвркућу.

Дан се родио

Седим на Калишу,

стара клупа,

моје место.

Посматрам Београд.

Леп је

у ово доба године.

Лето је.

Годинама гледам

како расте,

сазрева,

мења себе,

а са собом

и своје становнике.

Терасе града процветале,

дворишта приградских насеља

пуна воћа и цвећа.

Ада Циганлија пуна,

београдско море

вришти од среће.

Сваке године

све је исто.

Деца се смеју,

млади уживају у купању,

старији у хладу

чекају време за повратак.

Сви се враћају,

само време

тихо тече.

Тако је и мој Београд,

онај кога сам знао

и много волео,

одлетео

у далеку прошлост.

Корачам тихо

Пределима скривених

тежњи мог живота.

Тражим неку сигурност,

док животне мисли

у мојој глави

покушавају да разбију кодове

моје доброте.

Јурим смисао данашњице,

а бесмисао ме тихо убија.

У сваком тренутку

моје мождане олује

осећам неку љутњу,

а можда и бес.

Трудим се да заборавим

све глупости

које сам учинио

у својој бестидној младости,

пуној нездраве похлепе

и ружних догађаја

које покушавам да заборавим.

У нади

да ћу добити

генерацијски опрост,

који нам је

преко потребан.

Све што знам

и не знам,

полако нестаје.

Сам живот има своју драму,

свој сценарио

људског успеха и неуспеха.

И све је то нормално.

Дође изненада,

направи хаос.

Као цунами.

А онда оде

како је и дошао ,

без поздрава.

Остави пустош

у људским душама.

Тихо крваре душе,

чекајући опоравак

који долази ниоткуда,

нестваран и савршен.

Полако,

кроз испрекидане мисли,

разоткривене потребе

и скривена надања,

кроз могуће догађаје

болесно урушеног

система стварности,

кроз готове, до бола уздрмане

слике свакодневице,

кроз бесмислице

које имитирају све ,

од постанка

до смирја.

И постаје само

савршено измишљена збиља.

Бежим

док киша скрива

последњи траг

мене

са плочника овога града.

Као река,

мој живот улази у узбуркану прошлост,

могућих решења,

данашњих догађаја,

одумирања моје подсвести.

Мада сам свестан

да то није крај,

да све могу избрисати

сва поквашена јутра која су свитала

заједно са истином скривеном у црном вину.

Развратним блудом сирове младости

са којим се мора живети

и чекати неизбежан крај

заслужених повратника,

сопствених мисли

зароњених у комину

од сувих шљива,

да би се, као нектар,

родиле из ватре прокључалих

догађаја садашњости