Добродошли!
Покушавам пићем
да попијем једну жену
која ми је ушла у главу.
Видим је на улици,
видим је у гужви,
видим је у кревету,
у аутобусу,
стално је видим.
Бежим од ње
целог живота,
али не могу побећи.
Што више пијем,
све је више видим.
Поред мене је.
Гледа ме,
трепће, ћути.
То ме боли.
Она ћути,
ја пијем,
па све до Судњег дана.
Умрећу,
а она ће бити ту.
Ко ће пре нестати ,
она или ја?
У тренуцима када тихујем са Богом у срцу ,трудим сe покушавам да ме ништа не скрене са Његовог пута.
Уживам изговарајући у себи молитве за све који са смиреними бистрим умом , пуним захвалности , ходе кроз живот.
Помињем Њега у својим молитвама , захваљујући на свим благословима којима нас обасипа.
Његов пут је и наш пут , а вера нас учи , да ће нас одвести ка нечему много бољем , ономе што смо својом надом , вером и истрајношћу заслужили.
Волим Бога , волим Његову стварност скривену дубоко у нама
Док сам био млађи , желео сам да будем монах , да слушам тишину , да ми мир постане спокој душе .
Да ноћи проводим у молитви , да будем брана туђим , а понекад и својим црним мислима .
Боли ме када људи пате и плачу када се бол света дотакне дубине моје душе .
Тада молитва преузима последњи дамар мога тела , и тада сам најближи Богу .
Надам се…Надам се…
Да ће свака суза постати молитва а свака молитва пут ка светлости
Ноћас сам шетао улицама Београда.
Мириси липе и раног јоргована
вратили су ме у детињство.
Липу смо брали,
по терасама сушили,
па током зиме чај кували и пили.
Јоргован, обично плави,
брали смо са грмова
и у вазе код куће стављали.
Данима су нам куће
мирисале на липу и јоргован.
Ти мириси су у мени пробудили
најлепша сећања:
одрастање , улицу,
пријатеље, другове, браћу,
живот и борбу,
животна лутања пуна немира,
жену и децу…
Прошао је живот.
Прошли су догађаји.
Остао је само један мирис ,
липе и јоргована у сећању
на прохујали живот.
Можда баш зато лутам улицама
БЕОГРАДА
Тражим…
Сећам се тог дана, пре тридесет година. Ветар је дувао као и сада. Тетку сам пратио на железничку станицу.
Тада сам је видео први пут. Док јој је ветар мрсио црвену косу и правио неред на глави, стао сам поред ње.
А онда су деценије пролетеле.
Заједно смо путовали кроз време, а да то нисмо ни осетили. Добили смо децу, испратили их у војску, оженили и удавали, а потом дочекали и унучиће.
Деца су, као птице, са својим јатима одлетела. Кажу , у нешто боље.
Данас, она и ја, седимо у истом купеу. Проседи и помало сами, путујемо ка одмору , оном заслуженом.
Ветар и даље дува као оног дана када сам је први пут угледао. Само сада знам да је то било најлепше путовање мог живота.
_
Плачем док гледам како моја генерација београдских синова полако одлази са улица живота. Пијани и замишљени, чекају да се врати неко давно проживљено, најлепше време у овој нашој недођији.
Све наше непрежаљене наде младости дошле су на наплату. Наших бедних, а можда само сурово проживљених живота на овој калдрми пуној суза и смеха. Прохујало је то од Славије, преко Балканске, па све до Кнез Михаилове.
Свесни смо да пролазимо последњу фазу наших бурних живота, који ће се, можда, завршити у ватри и диму печених кестенова из Кнеза, заливени понеким пићем и нескривеном тугом нсших веселих ноћи.
А Београд ће остати. Да памти наше кораке, наше љубави, наше поразе и победе. Да неком новом свету прича како смо једном давно били млади
Волео бих да оставимо неке наше трагове
Изгледа да смо сви
у једном тренутку
путници кроз време.
Рођени смо у прошлости,
живимо садашњост,
а будућност ,
будућност је наша садашњост
коју покушавамо да схватимо, али…
Живимо садашњост
у ствари, будућност.
Рођени смо у прошлости,
само нам фали тренутак
који представља садашњост.
Нема га. Не постоји.
Постоји само време
у коме живимо,
у коме све што знамо
нестаје пред нашим очима.
Свесни да то није,
нити може бити крај
какав прижељкујемо.
Једноставно ,
то је време када наш живот
постаје само време
проведено у овом такозваном
садашњем животу.
Само они који разумеју,
живе време како треба.
Ноћи пролазе,
ја неспавам.
А ниједне песме у мислима.
Нема немира,
а ни мира.
Нема речи,
ни оне старе ватре у глави.
Само тишина.
А тишина ме плаши,
зато што ћути
као празна улица
у коју се више нико
не свраћа.
У коју нико не долази.
Уличне светиљке само горе.
Ветар пролазности дува.
Време као да је стало.
Само још по која буба
мислима мили,
пркоси пролазности времена,
најављујући
његову громку тишину.
Фаза наших скривених мана
у сваком тренутку живота наступа.
Траје врло кратко.
Врло брзо схватиш да је непотребна
и да би њоме могао повредити
многе себи драге људе.
Само они који то чине
ништа не виде и ништа не чују,
или бар тако кажу.
Лажу.
Тако су и нас браћа издала
и од себе отерала,
као да смо демони из самог пакла,
као да смо ми криви за све,
па и за њихову срамоту.
А ми смо само Срби,
мали, али поносан народ.
Не дамо на себе.
Бранимо се како знамо
и, ако треба, умиремо усправно.
Сада, када је и део
Пресвете Богородице
у Храму Светог Саве,
Србија се клања.
Пробудила се.
Православље нас је створило,
очувало кроз векове,
и у њему налазимо снагу да трајемо.
Тражим и молим Бога за милост и опрост над мојом генерацијом, над свима нама блуднима у својој гордости, глупости и слабости. За све оно људско што носимо у себи.
Пред нашим очима страдају људи. Убијају се, прогоне се, понижавају се читави народи, а свет то посматра као да је постало нешто обично. Они који су некада осетили бол и неправду, као да су заборавили своје сузе и своје ране.
Прихватили су улогу судија, заборављајући да једино Бог има право на коначни суд.
Плашим се да ће историја поново тражити свој данак, јер зло које човек посеје увек пронађе пут да му се врати.
А ми?
Стојимо погнутих глава, загледани у екране, у своје мале светове, док се пред нама руше туђи животи. Ћутимо, као да нас се не тиче. Као да смо заборавили шта је зло, а шта добро. Као да смо заборавили сопствене ране и страдања кроз која смо пролазили.
Свакога дана губимо понешто од себе. Истину, достојанство, веру у правду. А они који су заиста одговорни често стоје по страни, далеко од патње коју су помогли да створе, уживајући у моћи док други плаћају цену.
Зато не тражим освету.
Не тражим казну.
Тражим милост.
За жртве, да нађу мир.
За кривце, да пронађу покајање.
За нас, да не изгубимо душу у времену равнодушности.
И молим Бога да нас научи да памтимо своју патњу не да бисмо мрзели друге, већ да бисмо разумели туђи бол.
Милост, Господе, за све
У неким годинама самоћа постаје твоја стварност . Полако те преузима и води ка ништавилу живота где ћеш , хтео или не , наставити да постојиш . Мислиш да је то крај да више ничега нема .
Али године које су прошле и живот који си водио дају наду да није све готово и да се цео круг мора проћи : рођење , младост , живот , смрт и чистилиште .
То је место где живот мора да спозна своју потребу да постоји, овакав какав јесте ; да открије своју сврху и могућност повратка у себе самог .
Када дођу те године , живот ипак иде својим путем даље . А ти ниси уморан , знаш да те тамо негде иза ћошка , можда чека нека награда .
,, ИЗ СТАРИХ ЗАПИСА ‘’
____________________________