Аутор: Saša Kozić

Звук рађања јутра . Из дна таме и тишине стварности , буди успавана чула закопана дубоко у души .

Спавам , сморен ,у просторима иза ћошка стварности , спреман да јурим заборављене успомене и истине ове блудне , бљутаве стварности.

Будим се и плачем ,тражим затровану будућност прошлих , а и садашњих живота , отупелих од пића.

Опроштај долази од Бога , ако га пронађем у блату садашњости , пуне тужних тренутака и пропалих догађаја .

Истина пати у лудилу нестварног бола судбине . Сунце опет излази , на западу

Севају муње , стреле небеса Црни облаци надносе се над хоризонтом , а небеске очи Господа тихо нас гледају.

Плаче Марија , Мајка Господња над патњом Србије стварану вековима , кроз вечите битке вођене за и у славу Бога.

Наш човек , св. Сава , седи уз Господа и прича Му о нама Научили смо да тихо појемо и  кроз молитву Бога молимо Не могу нам одузети мир.

Када ме болест савлада , када мисли скрену у сажаљење, мирис запаљеног тамјана и пчелињег воска испуни моју душу .

Сањам пут…ходам ка блаженству , ка миру и тишини Мој спас је бројаница у десној руци и Исусова молитва на уснама.

Тихујем . Ходам по облацима на рукама вере , и могу све.

Пролазе године , настале у тишини времена , створеног у паралелним световима огољене истине.

Све што смо хтели и знали прохујало је у пламену потрошених нада , настало у тренуцима опуштања наших снова и мисли .

Наших тренутака среће,и хтења природе коју , у својим биткама , стварамо мимо свега што знамо.

Тонемо у бесмисao рођен из мисли о хтењу паралелних светова долазеће апокалипсе универзума . Створено нашим поступцима долазеће снежне олује .

Наши преживели плакаће у плавим собама за опоравак .Ипак.. Буди се Исток.               Буди се Запад.

Годинама си ме погледом тражила ,чувала , пратила

Годинама си ме рукама хранила мазила , грлила .

Уснама си ме љубила успаванке , песме певала .

А некада грдила                                          сада, када те нема .

Нема више твоје љубави  доброте , нема тебе,

нема више Мајке.

Речи су празне , ако нема идеје . Идеје које нас покрећу живе у нама , у главама, у венама , правећи привид праведности што умире на уснама , срећна да макар постоји у речима утехе , дубоко уроњеним у душе које ропћу као праведни творци новог света мртве природе коју свесно подржавамо , иако говори све супротно , о нама самима.

Устајем из прошлости заборава , прекривен сновима из далеке будућности . Полако прелазим из таме у вечностн, изазивајући потресе универзума , весника потопа цивилизација ,тамо где вечностима суров крај , где звезде плачу смејући се музици уличних свирача магле.

Опет сам јутро дочекао на тераси . Седим . Ћутим .  можда и плачем.

Убија нас бела куга.

Млади, чим заврше школу запосле се, обавезно јака плата , купе кола , брза, скупа,журке, моћ и провод до јаја.

Питах синове моје: „Хоће ли скоро свадба?“

Јер у моје време , у њиховим годинама , увелико сам увесељавао жене у насељу .

А одговор бруталан:„Твоје време је прошло . Данас су компјутери и мобилни у моди . Ти касниш.“

Они ништа не разумеју . Паре се потроше , моћ нестане , а кола се покваре.

Само жена која воли , она и чека.

На тераси седим .Ћутим .       А , можда и плачем .

Убија нас бела куга .

А ја…чекам унуче . Па да идем . Када га видим .

Сећам се , давно беше , упознао сам једног деду на пијаци.

Продавао је птице , штиглиће,и кавезе плетене од прућа . Сам их је правио .

Пруће је брао у шуми , младо, савитљиво , као да га природа сама моли да се плете .

Плетењу га научили у Вршцу  док се лечио од алкохола. Радна терапија, говорио је .

А онда би се насмејао :      ,,Хвала ракији , да није ње не бих научио да плетем .“

Увек је могао да заради флашу вињака . За птице је користио велику мрежу , разапне је између два дрвета,

и чека… два-три дана.

Кад их ухвати, каже и кад се науче певају као душа.

Дуго сам га виђао по београдским пијацама.

А онда , нестао . Кажу, умро је сам , окружен птицама,с флашом вињака у крилу.

Изгубио сам време тражећи велике снове у магли живота. Пролазим кроз тунеле пакла, спремне да боле , неразумне идиоте , жедне капи туге , рођене у земљи снова , прекривене сопственом тамом.

У хаосу који сами стварају, рођени су да умру мислећи да су битни.

Умреће срећни, ућуткани у својој истини , предатој одабранима , на чување.

Продајући им најлепши део себе , снове које више не сањају остављају их генерацији која још увек сања недосањане, живописне снове.

Многи су их већ сањали  у магли револуција

Док будан пребирем по мислима , разум ми губи осећај лење садашњости.

Пролазим кроз центрифугу живота , неспособан да размишљам о сутрашњим догађајима.

Они висе над провалијом рециклаже живота , који неумољиво срља у бешчашће живих мртваца

Бог зна када и како су убијени зарад распада система, својственог еволуцији мозга изгубљених у простору који заузима мртва емоција сопственог ума.

Сви који верују да је дошао краj свим надањима и покушајима  пирамиде живота

_____________