Добродошли!
Тескобе живота ме гуше , изазивају страх у мени . Долазе из прошлости, а неке из садашњости.
Буне ме, буде тихи немир моје душе . Чекам их… животом ћу чувати образ , или оно што је остало од њега .
Мене и моју породицу . Они ми верују , не смем изневерити постулате младости , не смем изневерити , свој ћошак.
То сам ја. Он је у мени . Сада, кад сам на крају пута , то му дугујем . Дугујем му , себе.
Када све нестане , остаће само моје време . које ће причати приче уместо мене.
Живели смо , ма знали смо да живимо . Школу смо научили на нашем ћошку , тамо смо играли фудбал , кошарку учили да пливамо…Све.
Многи су потекли са тог ћошка тамо смо учили да крадемо од живота , да варамо , да мувамо.Тамо смо научили живот.
Живели смо га до последњег даха , до последње паре , до балчака… до јаја .
На ћошку смо научили да волимо , да губимо и да плачемо, да се суза не стидимо да поштујемо.
И да , са смехом на уснама , ако треба , гинемо
Сада само седимо гледамо….И сећамо се
Вечност пролази закључана врата као сладолед на врелом асвалту слично мирису летње кише по узораној земљи сељака , спремној да рађа .
Мирише она као тек обрађена , бедра жене, жељна исконске љубави . Слична кулаковој према сировој и сувој земљи тек посејаног кукуруза .
На обали , живе воде , радосна воденица чека тренутак рађања , њеног вековног посла да га обради у пројино брашно .
А после , после ће мирис тек испечног хлеба…. како рече Десанка , царовати на земљи сељака на брдовитом Балкану
Седим на тераси , у хладу, док погледом милујем стварност .
Мислима пребирем сећања , Испијам кафу , ко зна коју по реду .
Њен мирис ме враћа у прошлост , Када је све било једноставно , нормално . Исто.
Проблеми су се решавали мирно . Жену и девојку пријатељу ниси дирао . Ферка је била стварност
Витештво , нормално . Данас, све је другачије . Нико ником не да за право.
Битно је само имати паре . Уживати… без граница .
Сваког дана у исто време,
улицом прође једна бака.
Гура колица, претура контејнере,
скупља стакло ,тегле и флаше.
Ако нађе стари хлеб,
одлаже га у џак ,
за свиње. Има их две.
Пре пар месеци није долазила.
Уплашио сам се
Знам је
А онда, једног дана,
поносно рече:
„Удала сам ћерку.
Даће Бог, за пар година,
добићу унуче.“
Уз песму „Бело дуде“
напусти улицу.
Врућина пара небо.
Лагано зујање клима
са прозора разби тишину.
Топло је.
_________________________
Док сам жив , надам се и могу да ……Могу само да плачем и гледам како у времену нестају наше слике
Како нестаје све у пламену времена и живота . Полако нестајемо и ми . Прашина историје и прошлост покрива све наше жеље и надања .
Све сто нам је било лепо, најлепше . Остаће само у сећања и велика сета , који као браћа нешто чекају .
Нисмо приметили како нас време једе . Како полако нестајемо , још само негде и некако , остајемо у нечијем сећању.
Свега онога што нас воли . Мада се трудимо да некако оставимо траг .
Траг у времену . Докле год постоји време и живот, Интернет.
Моја песма оставиће мали траг у времену.
ПЕСМА ПОСВЕЋЕНА ОБОЛЕЛИМА ОД МС
Толико тога још имам да кажем толико тога још да урадим . Мој глас нестао је , не чује се, нема га.
Стојим на ветрометини и ово мало косе што остаде на глави он разноси.
Пола сам човека , палац десне руке ми још увек ради . Могу да пишем , и писаћу!
Тада знам да сам још увек жив .
Да још увек могу да осетим мирис добре хране , да могу да погледам добру жену да „ошацyјем“ њене облине , да се као мушко у неком исправном делу мозга обрадујем
Да хладно пиво гледам гутам , осећам . Да јутро дочекам будан весео , озаран, са мирисом печених прженица у носу .
Да будем , колико , толико, радостан . Жив сам још увек…
И ВЕСЕО
Спавам отворених очију Чувам снове да не побегну Искру живота , што још тиња у мени , дугујем баш њима мојим неоствареним сновима .
Они ми дају ноту, варницу , жишку , да преживим , да ово време не прође узалуд .
Снови да оживе , мириси младости да се врате , да остварим заборављено сећање .
Проклетство мисли узима данак све наше пропада у забораву времена,које стоји , и чека да му се обратимо с разумевањем.
Губимо га , јер знамо да је немогуће сањати и време замрзнути .
Снови данас нису исти као сутра . Снови остају , а време се мења.
Сањајмо , али с разумевањем за времеc, оно иде , тече…
Треба радити на сновима . Jер кад уђу у године , готово је .
Пропали су.
Не можете ме убити , не можете ме избрисати са лица земље .Ја нисам ви . Ја сам Србин, православaц. Бог ме чува Искрено верујем.
Докле год у мени има живота докле год нешто планирам жив сам.
Само тужни људи чекају крај који се не назире. Неизвесност их не убија, они несвесно пропадају. То је тек један степеник њиховог срамног пада, тужне историје малих богом проданих људских инсеката, који желе да умру у миру и тишини, сами и заборављени.
Али знају, тек тада почиње живот вредан помена, онај о коме их је некада неко учио.
Није тешко умрети задовољан. Напорно је!
Мирис летње кише која лењо пада , тихо и полако улази у моју душу.Отвара старе ране зарасле у сету и сећање.
Ране су настале давно , врло давно , на самом почетку моје ране младости , када смо још живели безбрижно , када смо волели и били вољени , када је лето било лето , а љубав љубав , која се делила на клупици у парку са неизбежном шаком сунцокрета и врелим пољупцима са укусом лета , које је увек кратко трајало као и љубав са мирисом кише.