Аутор: Saša Kozić

Свануло је јутро , лепо , топло , узбуркано . Код мене , годинама исто : тераса , шоља црне кафе , и неизбежна чашица ракије моје , домаће.

Гледам низ улицу : мушкарци воде децу у обданиште , сапети торбицама око врата и рамена .

Жене , иза њих , са телефоном на уву , цигаром на уснама , руководе малом поворком .

Не верујем очима , је л’ то нова мода ? Мушкарци , коњи , жене кочијаши , а деца трчкарају око њих као разиграни кучићи.

Попих ракију . Помислих : ваљда мој неће бити исти .

Тек сада , кад улазим у године у којима прошлост постаје садашњост , јурим расклиманим путевима свог живота .

Тражим стварност , истину свега што је било и свега што ће бити , свега доживљеног .

Прави времеплов : сваког тренутка могу да одем у прошлост да видим грешку , ако је има.

У садашњости се трудим … и тако , дан за даном , убијам своје време .

А времена никад нема доста .

Увек у нечему имамо оскудицу  увек нам је неко други крив , а ми , сами , увек исправни

Умирем полако , у загрљају глупости . Смисaо живота, посвећен себи, бледи .

Муке претварају љубав у расхладну витрину , где зима излаже сулуде примерке своје вечности .

Умишљени уметници подсвести убијају послушнике оштрих зуба .

Жиле куцавице траже шљивовицу , тресу се од љубави , без обзира на истину .

Слатки додир ништавила хвата оне који га неизмерно воле . И тако , годинама

Кашље ветар у крошњама уморне тополе , опомиње редом све , да се време уморило, да се одмара .

Када ми станемо , стане и време  на које одавно пада прашина заборава , покривајући све наше мисли о великом стварању .

Све велике мисли створене су давно , пре самог процеса стварања.

Сваки трен прогута време потребно да се роди нешто велико , као живот , који прекратко траје да би све наше мисли испунио .

И када оно стане станемо и ми . Крај

Док лутам овим животом , као скитница , скупљам изгубљене тренутке своје чежње , за бескрајном судбином која не шири скуте над мојим путем.

Белосветски карактери изгубљених нада саплиће се о промашаје свих нас сиромашних , надом преварених јадника , што живе животом бескичмењака.

Не могу , или не знају , да створе своје царство . Мисле да мисле , а не мисле ништа.

Пропадају несвесни да иза  свега.

Нема ништа

Посматрам све око себе , и губим се мислима . Расквашеног јутра , суморне, улепшане истине .

Губим се у просторима моје прикривене стварности , у ружној учмалости , закопаној дубоко у прошлости свих пролазних фатаморгана .

Моја савршена , успавана стварност која полако, годинама убија моје снове пуне алкохола и пијаних прича из детињства .

Моје промашене животне приче , пунe чемера , лажних пријатеља , испијеног пива и кошмарних снова .

И вечите туге…мога Ја .

Прошлост ми краде мисли, садашњост ствара збрку , док се будућност смеје .

Истина , она не боли , она је горка суштина праве стварности .

Она опомиње , да је једина истина за све што мисле да су паметни .

А они праве грешке које испаштају други , они који су за то предодређени .

Велике мисли трују слабе , претварају их у робове спремне на све што други избегавају .

И тако уништавају себе , своја покољења , своју могућу будућност праведног избора .

Нису свесни.А и зашто би ?

Мисле , да знају најбоље .

Безбрижан сам , не мислим ништа Трудим се да будем невидљив и нечујан.

Стрпљиво чекам да дође моје време. А док чекам , бежим од себе.

Што мора да се деси , десиће се. Али скривање боли , много боли .

Време је лудо и безвољно , лаж и обмана царују . Све то вређа моју интелигенцију .

Истина је данас најскупља ствар . Зато чекамо , јер и стрпљење има цену .

Једног дана исплатиће се.

_________________________

Ветар разноси догађаје ноћи, као шишмиши што лете преко ливаде .

Развучени осмеси звезда показују привид јутра , узбурканог мишљења .

Јутро шапуће о мирисима пролећа што предосећају олују рођену у срцу .

Сав тај хаос остаје у одјецима крика који излази из мојих груди , прекривених маховином историје што ћути .

Лептири јуре кроз ваздух , дочаравају непостојећу мирноћу пајаца што плачу за сном изгубљеним у предсказању јутарње слободе мисли