Аутор: Saša Kozić

Ушао сам у вртлог заборава , где време стоји , опрано од лудости и криве истине , која стоји на путу стихијске правде успаваних живота , препуних греха .

Доспео сам на стуб срама успаване стварности биртије са краја пута , налик на авантуру тек пропупелих девојака , жељних догађаја зачињених сексом и алкохолом којих ће се сећати до краја својих бедних , усраних живота .

Живота створених да пате , и да се стиде због мало луде среће…

Упао сам у вртлог заборав Надам се…..

___

______________________

Лутам ноћу поспаним улицама града , тражим спас и утеху изгубљених душа . Облаци прикривају месец , почиње киша , јака, хладна , јесења .

Бежим, трчим кроз празне улице , мокар до голе коже .    У трку скидaм џемпер и мајицу , џабе.

Ветар диже прашину и папир ковитла их по тами .Хладноје

Бежим у своју зграду пешкиром бришем косу . Јесења киша над Београдом , хладна , све растерује са улица , најављујући , да долази зима.

Јуче дође кум , да ме види Пописмо кафу , и ракију , мученицу.

„Куме,“ рекох , „волео бих сутра ујутро да одем у цркву , да се причестим .“ „Добро,“ рече ,„долазим .“

И дође . Поможе ми да сиђем низ степенице , седе ме у колица , и одгура у цркву .

Уз пут , сретосмо многе комшије . Видим им по очима изненађени су нашим сусретом Љубазни , а тужни погледи пустише ме да прођем

Стигосмо баш на време . Служба је почела . Гужва је Уђох својим ногама . Присутни ме погледаше . Пред иконом се прекрстих , и помоли Богу.

Баш тада , када су сви у глас говорили молитву , Символ вере , осетих да стојим .    издржах целу службу на ногама .

После , приђе ми свештеник  рече: „Ипак си дошао .“„Увек , кад год могу ,“ одговорих му , на изласку .

Лепо сам ишао , као да сам снагу добио . Кум ме одгура у колицима . Кад стигосмо кући са кумом попих кафу Ћутали смо .

,,Кад год хоћеш , само реци рече он ” на изласку.

Тихо сам плакао . За себе.        Цео дан.

Све страсти, што су у мојим мислима никле , путују  полако и нестају у смирају моје душе . Која покушава са Богом да разговара .

Све се претворило у ништа . Сва бол, сва патња , нестали су у времену када је нешто могло да буде , а није .

Прошло је мирно . Већ заборављена младост , опет је рођена . Жмарци заборављени опет јуре кичмом , до стомака.

Ех , било је…Сада седе косе стоје на олтару наше младости , која је прошла брзо , као пролећна , топла киша , брза и нестала у даху .

Али остаје , само као , нада која још трепери у нама.

Плачем.

Смејем се.

Гушим се .

Губим се .

Не разумем .

Сунце кида облаке .

Олуја се спрема .

Долази .

У глави ми збрка ,

не знам у чему је фрка .

Долазе ,

кришом ,

руше свет ,

праве неред .

Уживају у њему .

Зло се смеје .

Руши темеље живота ,

руши само себе .

Гробља ће бити мала

да приме њихове скелете .

А ми ,

живећемо ,

инат њима ,

преживећемо

њихове паклене олује .

Борим се да не упаднем у ништавило живота . Да разумем захтеве природе свог бића.

Све што знам, подредио сам еволуцији свих добрих ствари .

Покушавам да не паднем духом да не залутам у другу страну нечаситвих мисли које покушавају да ме преузму , да одреде мој правац и моје мишљење .

Борим се да останем на путу који води у мирну еволуцију животног пута .

Створени смо да волимо, да мислимо , да патимо , понекад и да плачемо , свесни да постоји и боље сутра , за које треба да се боримо

.

_________________________

Све оно што је било сутра већ данас постаје истина . Истина прелази у давно  у прошлост , и обавезује нас својим делима .

Призива јунаке прошлих времена на саборност истине и божију реч , која бије одсутну битку за слободу , победу што вековима чека.

Да се дигну магле сурове стварности , искривљене правде достојне вештица из Испвича , спаљених на ломачи.

Ипак их обожавају , величају , до бесмисла великих вођа , огољених пропасти .

Они морају пасти ; универзум не прашта глупост већине          с којом су задојени .

Не желе да умру , хоће да владају,

Тешко подносим дане своје, пунe скривене, тихе туге распламсане првим зрацима јутарње рутине.

Мисли лете, роје се , као пчеле кад осете цвет препун нектара.

Сазнање да сам опет сам буди пркос у мени , рођене у времену туге и среће које се у мени преплићу .

И по ко зна који пут скупљам снагу да пишем само мени познате догађаје , блиске и давно-садашње , који ме вребају као рибар са мрежом .

Он бар прода сву рибу , а ја је записујем , да ме казни , да ме сећа , да ме прати путем , као вечита истина мога живота

Губим тренутке вере у разузданим потезима моје младости , у расквашеним тунелима гротескног и грешног живота који сам водио.

Губи се величанствени смисао постојања , док убијам све лоше у себи , говорећи: „Добро се добрим враћа.“

Не разумемо, или нећемо . Водимо се нагоном . Тек када се осетимо угроженим окрећемо се вери , православљу , драгом Богу.

Спас је близу , само треба веровати и искрено се молити.

Заглављени смо у простору и времену , тражимо само прилику да испливамо на површину наших компликованих живота .

Ни сами нисмо знали да је живот наука .Учили су нас  али ми нисмо веровали . На крају су нам рекли: „Научићете када нас не буде било , а када лупите главом о зид , знаћете : боли.“

Годинама касније научио сами схватио многе ствари .

Живот је леп , али мора да се учи , да се живи пуним плућима . Мораш да научиш и да губиш , мораш за њега да се бориш .

______

___________________