Аутор: Saša Kozić

Као дете бојао сам се мрака .. Сада је он мој савезник . У њему нема питања ,нико ништа не тражи , само лежимо заједно , тишина и ја.

Понекад ми се учини да заједно мислимо , молитвено , дубоко . Ја највише , о себи , о пролазности , о животу .

И тада , ниоткуда , падну речи , готове као да су чекале само мене . Устанем , запишем их да не побегну у зору .

До јутра од њих настане нешто . Кад их средим да личе на песму , поделим их са светом .Удружење Песника Србије ,ћгосподин Љуба , отворили су ми врата.

А ја само захвално пишем оно што ми ноћ шапне

Док се звезде полако гасе на мом небу ,и док месец самује на свом путу ,пун емоција , ја , капетан животне пловидбе , јездим сам , уроњен у сећања .

Као некада, у младости , кад сам у правој олуји свој брод  довео у луку спаса .

Сећам се свих, поименце : Џада , Апаш , Гандра , Лењин , Норвешка , Комарац , Чокси, Белмондо…

Да ли су живи или мртви , не знам нити хоћу да знам .

Овако живе у мојим мислима , у догађајима , сећањима били добри или лоши . У ствари , док сам ја жив ,биће и они .

То је наш живот .

Наше време !

Лутам својим успоменама , полако губим нит стварања идеја .

Јурим реку истине и изгубљених мисли ,које још шапућу , успомене записане на камену мудрости , сакривеном у дубинама моје душе .

Манастирски творци искрене молитве вековима тишину крију у искри љубави што лепрша духом невидљивих и видљивих сила природе , које само истина велике љубави може да покрене .

У авантуру живота , што стиже из мртвих делова изгубљене , тихе језе сопственог срца , која полако увлачи смртно заљубљене ,ђа изгубљене у вероватноћи , да је то то .

Када душа јечи у отпору срца према вољеној ,мислећи да га не воли ,спремна на све за само мало , мало среће…

_________________________

Док јездим кроз звезде , мисли ми плове тихо , као време ,  ка вечности што у смирај тече тек рођеног јутра .

Тамо , где време траје дуго , где почетак ни крај не постоје ,  где пламен свеће и тихи уздаси молитве још увек трепере ,тамо је мир .

Мир душе , спокој рањеног тела шири се небом.

А молитва лети , кроз истину и време , луцидно носећи тишину откуцајима вечног срца , срца страдалог Исуса

Главу ми притиска небо , боли ме сутра. Јаук ми јури небесимам , мисли марширају мојом меморијом  свега се сећам .

Бол ме убија док повраћам стварност ,мисли ми милују дно , а порази вечности додирују историју стварности која одлази у сумануту прошлост будућих догађаја ојађене истине .

У тренуцима умног растројства почнем да гребем по зидовима прошлости , откривам сутрашње догађаје будућности .

Мртви устају, певају оде радости.

Јел зна љубав

како и колико боли

када лудо воли ?

Јел зна љубав

како и колико срце пева

када заволи ?

Јел зна љубав

како и колико све воли

када лудо воли ?

Јел зна љубав

како и колико је бедна

када лаже ?

Јел зна љубав

како и колико силно боли

када превари ?

Све туге ,

створене ван и у срцу ,

заувек остају

али се, с’временом ,

поново врате

у великом стилу .

И срце пати .

Да зна ,

не би се , предсвала

већ би вечито волела .

И била вољена .

Као млађи , сањао сам да имам воћњак ,шљиве „Моравке“, да печем и продајем ракију , да се мало смирим.

Срљао сам, брате, много . А , како обично бива , живот је имао друге планове . Младост је појела моје снове .

Оженио сам се , добио два сина , радио много , мучио се, стан купио , Опремио га, средио .

И кад сам дочекао године да уживам са женом плодове нашег труда и рада yзе их моја болест . Разболех се

Опасно.

Одох у пензију , И у колица . Опет ми се пробуди жеља за шљивиком . Могао сам . Пара имам више него док сам радио.

Али џабе , болест је јача.

Синови отишли на другу страну , ја и жена планирамо , бању .

_________________________

И када спавам ,  ја живим са њима. Стихови , били добри или не ,                    ја их записујем . Чувам их .                  Увек затребају.

А некад , будим се ноћу са готовом песмом у глави . Записујем је.

А понекад , док се разбудим , ја их заборавим . Тада се брзо враћам у кревет , са намером да заспим,                да их се сетим, да их запишем.

Труд ми је често узалудан .                Многе сам готове песме у сну изгубио.  Готове.

Записане , прочитам породици . Ако ми кажу да има смисла                                      jа их дам вама на читање.

Тако и ова , записана, прочитана, објављена .

Па ви судите.

Док тражим истину у сећањима свог живота , борим се са временом и тугом . Моја су осећања замрзнута , болна и изгубљена , попут неизговорених речи што остају заробљене у тишини мог постојања .

Само ме носталгија води кроз тамне улице прошлости , где ме свака сенка подсећа на нешто давно изгубљено

Покушавам да ухватим златне тренутке  али све више тонем у маглу заборава .

Када светлост прошлости заблиста  схватам , сваки тренутак био је део мене , у овом бескрајном путовању кроз време и сећања

Сенке прошлости нападају моју садашњост , скривам је у мислима     које лају на опасност што се примиче лагано , као ветар који милује крошње настале у историји догађаја могуће истине која следи .

Прете догађаји који ће доћи ,            упркос чињеници да све нестаје доласком јутра , у сан пун магле .

Пролазност , као магија , jури путевима пијаних јадника , док незгодна и тајанствена случајност прави хаос у њиховим мозговима , утопљеним у алкохол и пролазно време разних могућности .

Све ново пролази у еуфорији садашњих догађаја , који трују праву истину наслањену на моућност будућих тренутака .