Добродошли!
Лутам, поред језера , просутог пред зору Уморни , у сновима мртви , ридају , призивају рађање пролећа
Крда ноћних коња терају од себе сенке, не би ли пронашли музу живота , која им је побегла јутрос ,
После испијања јутарње кафе са шумаром , што бесни у шуми пуној оборених стабала смрче .
Изгубљени у пролазу самоће , од туге се смеју сами себи . Изгубили су јутро ,пуно пурпура за доручак .
Зима долази . Треба спремити дрва за потпалу.
Почиње да пада снег.
Кажу да човек све сазна када умре . Све му постане јасно , деца, родбина…Све. Све глупости које је радио , све снове и жеље које није остварио.
Схвати , цео живот био је шапат грешака , и када би хтео да исправи , не може. Постоје закони , закони вероватноће , који се никада не могу прекршити.
Откда је света и века , постоје правила која се строго поштују , вера, морал и поштење . И ако их прекорачиш, чак и једном…
…живот ти то неће опростити
У овим тешким смутним и безвредним временима када је потребан душевни мир и молитвена тишина ,
Kада мисли и слутње јуришају на бедеме сопствених проблема , створених да руше и наносе бол стварања појединцу.
Креативност и идеје губе битку са самим собом , у величанственом походу на темеље иновативних снова , које поседују само ствараоци , идеје за које и живот вреди изгубити,
У тренуцима свеопштег хаоса рођеног у сопственој глави .
И све то , пре брисања блудне прошлости , која убија сваки покушај да се створи нешто изузетно
Док у сну трчим плавим сафиром мога достојанства , погледом смртника разбијам своје мисли стављене у епрувету пуну смртних грехова живота ван божије благодети.
Последњим уздахом смрти пред страшну олују , мисли скривених у облацима од себе самих , ми пловимо у доба смртно жељене слободе , у време некрштених снобова суве глупости .
Који својим кварним мислима хране зло , што настаје у нашем егу , препуном самог себе .
Спреман сам да узмем све ненаписане песме , да све речи довољне за једну идеју пијане непроспаване ноћи , бацим низ ветар у надолазећу олују кроз прозор мојих снова пуних људске таштине
Широм отвореног срца , јурим у прошлост . Развијам крила , бежим у непознате пределе свога бића.
Тешко ми је , понекад ме радују моје настале тешкоће . Заборављам на садашњост и на мени нанету бол , на моје болести .
Понашам се као ноћни ловац , као мудра сова . Ноћу ловим , дању спавам . Ја ноћу пишем , дању одмарам . За сада ме то радује , испуњава ме .
Изгубио сам обе ноге , нераде и леву руку десном записујем у телефон све што ми дође , највише у сну.
Јутром читам све што сам успео да запишем .За сада све функционише Надам се да ће и даље.
Мислим да сам једини који не би волео да оздрави . Не бих волео да губим много сам у животу губио , а све то , много боли .
Да ли свака изговорена наша лаж показује страх , да се не сазна истина која понекад боли као жива рана?
Или се кријемо од истине која лебди изнад нас , као Дамоклов мач судбине решен да пресече ,, гордијев чвор“.
Од неких мрежа , око нас исплетених нема скривања . Ми смо криви .
Мали потрес бациће их на нас Плашећи се , изговарамо још веће лажи не бисмо ли их мало закопали не бисмо ли себи купили још мало времена.
Не схватамо да мале лажи рађају велику лаж , и тако у недоглед . Све је од Бога , а мало је и до нас. Када схватимо да је то све у режији самог живота , биће нам лакше.
Лакше ћемо све схватити , лакше и боље се понашати .
Живети, радити, понашати се како треба , је све оно што нам треба . Само , живети и понашати се нормално
( ПАМФЛЕТ ИЗГУБЉЕНЕ МЛАДОСТИ )
Генерација смо којој су у младости сломили крила .
Закачила нас је реформа школства , усмерено образовање . Рат у Словенији, Хрватској , Босни и Косову. Распад државе .
Гинули смо , слуђени животом правих губитника . Изгубили смо младост , државу , а на крају , себе.
Петооктобарски сан , обећања о супер животу , о бољитку целе државе . Просперитет је дошао , само за одабране . Тотални колапс.
Сада , када смо се подигли дођоше ко зна одакле да нам украду државу , оно мало живота у нама .
Живимо га , у инат . Нећемо га дати никоме . А нарочито , њима.
Пролази време , затворено у чауру наших живота . Пролази мимо нас тек касније схватамо Дa краде наше животе уводећи нас у путеве који воде у лагану смрт . У којој нема времена ни пустих снова , само ништавило непостојаће слепе истине која руши све норме постојања живота у нама . Надамо се истини , правди као водиљи и тежњи наших живота стварајући време за нас , свесни да су га богови створили , за све који су прошли животну причу
У годинама када тишина брише границу између мисли и стварности ,када , чезња , лута улицама , љубави…..Ја сањам , отворених очију , и то баш тамо где прашина заборава , брише истину из њих , а позна јесен мога живота , ствара вечни заборав . А само сећање , ствара истину , познату мени и времену вечне младости . Иза мене , су остале само лепе , и тужне успомене , пуне давних мириса , усамљености и среће. Које су настале у ретким трнуцима истине . У мислима тражим тебе , јел другачије не знам . Као што ветар , разноси лишће , тако и истина разноси моје речи , а моје срце помера границе , постављене између нас . Други хоће , ја патим . А , докле тако видећемо . Ми одредјујемо . Можда док траје време.
Задњих пар година, откако не ходам , седим , слушам и гледам , и ћутим . Покушавам да будем глув , слеп и нем .
Нико никога не поштује ,не уважава , не слуша . Сви све знају , и заједно , у глупост пропадају .
Времена су гадна , трудна и очајна .Треба изнети памет треба је сачувати .
Време је када лаж цвета одмах, а истини треба времена да се прими . Време је кад оружје говори , а сви га слушају , без обзира .
Ја седим, слуша гледам . Памети , немам