Аутор: PekoL

Marina Adamović, IĆI ĆU …

Marina ADAMOVIĆ IĆI ĆU … Ići ću gde me noge nose. Kasnije ću ja nositi njih. Slažeš li se, živote? Da, slažem se, večnosti. ( Pošto je Marina u bolnici, sa mobilnog telefona preneo i naslovio Peko Laličić )


Marina ADAMOVIĆ

IĆI ĆU …

Ići ću
gde me noge nose.

Kasnije ću ja
nositi njih.

Slažeš li se, živote?

Da, slažem se,
večnosti.

( Pošto je Marina u bolnici,
sa mobilnog telefona preneo i naslovio Peko Laličić )

Peko Laličić,Iz ciklusa KAMEN KAO VODA

Peko LALIČIĆ KAMENI KRUG, KRUG KAMENA Kamen u zemlju rime vraća spas traži u rasutoj tišini dogorelim vatrama produženom vremenu plodi čežnju žili život i pretače ga iz oblika u oblik ostavljajući otvorene vratnice biva vremepis povremen dobrodošao žaljen i nevremen u kamenom krugu raspoređen cveta i silazi u krug kamena odakle se iznova propinje … Настави са читањем “Peko Laličić,Iz ciklusa KAMEN KAO VODA”

Peko LALIČIĆ

KAMENI KRUG,
KRUG KAMENA

Kamen
u zemlju
rime vraća
spas traži
u rasutoj tišini
dogorelim vatrama
produženom vremenu

plodi čežnju
žili život
i pretače ga
iz oblika u oblik
ostavljajući
otvorene vratnice
biva vremepis
povremen
dobrodošao
žaljen
i nevremen

u kamenom krugu
raspoređen
cveta
i silazi
u krug kamena
odakle se
iznova propinje
bitiše
i vraća
u zemlju
da okameni rime
i nastavi kameni krug
do novog početka
kruga kamena

Peko Laličić,Iz ciklusa KAMEN KAO VODA

Peko LALIČIĆ KAMEN SMO, U ZEMLJI NAM JE MESTO Iz zemlje zemljani na zemlju dođosmo paučinom povezani iz zemlje kameni kročimo iz kamena ruže nedrimo u beton ih i čelik pretvaramo trn bivamo lelujamo karike sastavljamo u lance ređamo u nebo dižemo na zemlju vraćamo iz zemlje u kamen u ljude u ptice u žito … Настави са читањем “Peko Laličić,Iz ciklusa KAMEN KAO VODA”

Peko LALIČIĆ

KAMEN SMO,
U ZEMLJI NAM JE MESTO

Iz zemlje
zemljani
na zemlju
dođosmo
paučinom povezani

iz zemlje
kameni
kročimo
iz kamena
ruže nedrimo
u beton ih i čelik
pretvaramo
trn bivamo
lelujamo
karike sastavljamo
u lance ređamo
u nebo dižemo
na zemlju vraćamo

iz zemlje
u kamen
u ljude
u ptice
u žito
sazrevamo

trčeći
počasni krug
darujemo
kamenujemo
kamenimo
zemlja bivamo

kamen smo
u zemlji nam je mesto

Peko Laličić, ZAJEDNO RASTEMO

Peko LALIČIĆ ZAJEDNO RASTEMO – mojoj Tanji U meni i pod mojom rukom rasteš od uspavanki sanja milovanja i strepnji dugih u meni rasteš olistavaš mi u zenama daješ mi krila tečeš mi u venama podmlađenim dok rasteš ogledam se u tebi i smehom rastemo zaneseni ja – tvoj mesec ti – sunce u meni


Peko LALIČIĆ

ZAJEDNO RASTEMO

– mojoj Tanji

U meni
i pod mojom rukom
rasteš
od uspavanki
sanja
milovanja
i strepnji
dugih

u meni rasteš
olistavaš mi u zenama
daješ mi krila
tečeš mi u venama
podmlađenim

dok rasteš
ogledam se
u tebi
i smehom rastemo
zaneseni
ja – tvoj mesec
ti – sunce u meni

Peko Laličić, POVRATAK U ZAVIČAJ

Peko LALIČIĆ POVRATAK U ZAVIČAJ – pesma koja to i nije Sokak moj doček mi sprema, kaldrma stara obrasla travom na moje detinjstvo miriše. Dočekaše me plotovi stari i bunari duboki bistri, kuće čatmare i druge neke i dvorišta gde smo igrali žmurke i klisa, prazni ambari i rakijski kazan – jedino nema petla kome … Настави са читањем “Peko Laličić, POVRATAK U ZAVIČAJ”

Peko LALIČIĆ

POVRATAK U ZAVIČAJ

– pesma koja to i nije

Sokak moj doček mi sprema,
kaldrma stara obrasla travom
na moje detinjstvo miriše.

Dočekaše me plotovi stari i
bunari duboki bistri,
kuće čatmare i druge neke
i dvorišta gde smo igrali žmurke i klisa,
prazni ambari i rakijski kazan –
jedino nema petla
kome smo u kljun rakiju sipali
i ako smo znali
da će otac da viče
kad petao počne i noću da kukuriče.

Komšija, koji je s mojim ocem u predvečerja
pod jabukom pio šljivovicu
dok smo mi nestašni krali mu kruške,
sedi pred kućom i krdžu puši
i ko će ga znati šta u duši nosi
taj gorostas stari.

Možda mu smeta što naš vučjak ne laje više
i zime nisu kao nekada duge i snegovite,
što bašte ne zalivaju hladne plahe kiše,
a duboke jeseni i sedeljke
više noći smehom ne kite.

Na kući otvorena dotrajala vrata.
Majka u bašti uređuje leje i kupus sadi
i ruka stara zadrhta kad mi pade na rame
i kao iz tame izroniše suze.

Uđoh u kuću.
Na zidu sat klati staro klatno,
šporet na drva na toplinu doma podseća,
u kredencu čaše, servisi i lojanica sveća.

Otac me sa zida gleda
i stvori u meni ranu,
zagrcnuh se –
i suza kanu.

Oćutah malo brišući suze,
oživeše sećanja
i otac me za ruku uze.

Pođosmo u polje, miris nas opi,
a pesma ptica iz obližnjeg luga
odjeknu u meni
i razli se k’o tuga.

Čuh lupu klepetuša,
pesmu čobana
i pisak frula
i setih se gradova i kula
koje smo u pesku gradili,
pastrmki ulovljenih u zelenom Grnčaru
i jegulja kako se mreste u Vruji.

Na igralištu između dva rukavca Grnčara
krpenjača više ne šara,
već zelenim tepihom skakuće bubamara.

Više nema jutarnje vreve i nadničara,
ni mirisa ćevapa s kajmakom,
manje je šnajdera, obućara i kasapa,
a brica stari kao da je zaboravio
sve čaršijske priče i šale
te su zato danas pune poslastičare.

Ni petkom više nema sveta
kao da nije pijačni dan,
i varoš ranije tone u san
i nema onako veliki korzo
između škole i mosta.

Više je staraca i mališana
i više modernih dućana
i ambulanta nova,
nova škola,
i renovirani bioskop
a u starom sam tri puta gledao
” Tačno u podne” i ” Vera Kruz ”
i Brižitku kako se svlači
i bio ukoren od razrednog starešine.

Nema više ni one prašine
koju su retki autobusi dizali
kada bi iz Berana i Peći stizali.

A Alipašini izvori čuvaju sećanja
na Petrovdan i kolo
u kome su igrale dugokose devojke
i golobradi momci
koje ni Mesec koji se krio
iza plotova i bunara
nije moga da razdvoji
dok neki nisu stali pred matičara.

Sa Krša Čekića vide se krovovi
šindrom okovani,
pitoma dolina i Zastan
koji snegom i julu prkosi,
obronci Komova i Bor Radončića
do koga dopire neodoljivi bljesak
Plavskog jezera
dok se u njemu gubi Luča
i rađa Lim
uz pesmu devojaka
koje nisu ni znale
da će se lepota njihovih vezova
naći u moj pesmi.

1980.

Настави са читањем “Peko Laličić, POVRATAK U ZAVIČAJ”