Аутор: PekoL

BELI LAVIRINT

– Početni deo moga romana koji uskoro izlazi iz štampe i za moto ima moj aforizam:,,Hipokratova zakletva izražena u evrima, nekima, danas najviše vredi ! ’’

Zahvaćen plamenom nedeljnog popodneva dan se povinuje određenju i izgara u prelepom i neuobičajeno tihom Beogradu. Uz tiho oglašavanje Šarla Aznavura, moja supruga i ja na zapadnoj terasi naše kuće pijuckamo odavno ohladnelu kafu pogleda uprtih čas na naš omiljeni ružičnjak i rastuću belinu breza, čas na Lisičji potok, Beli dvor, Bolnicu ili usijane avione koji se kao jastrebovi u obrušavajućem letu primiču aerodromu koga sada nazvaše ,, Nikola Tesla ’’. Zenica ispunjenih suncem pođosmo za lepotom prizora kao da prvi put sve to gledamo i povedeni mislima zaustavismo svoja vraćanja u prošlost a da toga nismo bili ni svesni.
Predugo ćutanje prekinu tihi Sonjin glas:
– Znaš Peđa, sve češće razmišljam kako je život čudo u kome se prepliću brojne kontradiktornosti. S jedne strane, čini mi se da je ovih dvadeset devet godina našega braka prošlo za čas, a s druge, kada vratim film unazad, shvatim da je to ogroman period i da smo prošli kroz sita i rešeta, imali bezbroj gorkih i teških dana i prilično lepih i nezaboravnih trenutaka. Da, lepo sam to rekla, baš to i ilustruje i naš i uopšte čovekov život, jer na tasovima vremena i ljudske izdržljivosti, teško se meri danima a lepo trenucima. Eh, Bože, Bože – uzdahnu Sonja, pa nastavi: ,, sećam se kao da je to bilo juče: sa prijateljicom Nadom sam sedela u kafani ,, Lipov lad ’’, slušale smo predivnu romsku muziku i pile vermut. Odjednom si se pojavio ti: visok, crnokos, zelenook, zagonetnog pogleda koji je bilo nemoguće ne uočiti i koji je uz treperavu vrelinu večeri izazivao neku čudnu struju i učinio da se u meni nešto zabelasa lepotom priželjkivanog, što mi u venama uznemiri atove. Ni danas to ne mogu da shvatim ni sebi da objasnim. Nada je to odmah primetila i blago se i ironično nasmejala. Dobro me poznavala i bila svesna da moja duga zagledanost u tvoju figuru govori ono što ona čita sa moga lica. Uhvati me za ruku i tiho upita:
– Dasa, a? Sviđa ti se?
– Ma, ne. Ne, ni govora. Samo ne znam šta mi bi odjednom, zašto sam se trgla?
– Znam ja – reče ona, i još jednom se ironično nasmeja i nastavi: ,, ljubav, ljubav na prvi pogled ’’.
– Ne lupaj, Nado! Šta ti pada na pamet? Otkud ti to? Samo što sam pogledala čoveka koji se pojavio, i odmah ljubav i to na prvi pogled. Ti si načisto odlepila. Vidi se da si popila.
Ti si seo za sto do našega, naručio kafu, bacio, reklo bi se, nonšalantan pogled na nas i otvorio novine. Više se i ne sećam koje su to novine bile. Znam samo da mi se činilo da me kroz njih merkaš i da si svestan da me dotiču tvoje struje. Tada nisam znala da si diplomirani inženjer mašinstva i da već radiš. Činilo mi se da sam te već videla u Muzeju gde sam odnedavno radila kao istoričar umetnosti. Razgledao si, da sigurna sam, veoma pažljivo si zagledao neke eksponate i jednoga trenutka se upiljio u grupu posetilaca kojima sam ja nešto objašnjavala. Tada sam za čas to smakla s uma ali me nešto kasnije oduzeo tvoj pogled. Zbunila sam se u izlaganju i učinilo mi se da su svi to primetili.
Sonjinu priču prekide zvono telefona. Javila se i dugo razgovarala, smejala se i povremeno pijuckala preostalu kafu. Shvatih da razgovara sa koleginicom sa posla, jer su samo njih dve tako razgovarale i samo je ona, ta Vera, mogla tako da je zasmeje i otrgne od svega. Ja ustadoh, otvorih flašu hladnog piva i ne čekajući odgovor sipah i njoj. Ona uze čašu, nazdravi mi i započe sasvim drugu priču. Prosto je zaboravila o čemu smo pričali pre nego se javila na telefon.
Potom smo još dugo, i o svemu i svačemu pričali, čak i neke stvari za koje sam mislio da ih nikada više nećemo pominjati. Dotakli smo se i preljuba i problema nekih naših prijatelja. Ja sam tvrdoglavo branio Adama koga je supruga zatekla u stanu sa ljubavnicom. Sonja me očito nije razumela. To mi je i govorila i pokušavala da skrene razgovor na drugu temu. No, kao da mi đavo nije dao mira, ja sam bio uporan i istrajavao u odbrani Adama. Jednog momenta Sonja pocrvene, skoči kao da je ujede osa i bukvalno se prodra na mene:
– Ti nisi normalan! Ti si lud! Vi muškarci ste idioti, svi ste isti! Svi vi mislite da smo mi žene budale i da našem trpljenju nema kraja. E, pa neće biti i neće više tako moći!
Ja joj upadoh u reč i nastavih da ga i dalje branim ne sluteći ništa loše. Jednog momenta Sonja uzdahnu skoro iz petnih žila, iskolači oči na mene i povisi i onako visok glas, koji se verovatno daleko čuo:
– Slušaj Peđa, dosta mi je tvojih glumatanja, nebuloza i izigravanja poštenjačine! Dosta mi je tebe, tvog moralisanja i čistunstva! Za Adama ne znam i neću da znam, to me savršeno ne interesuje i to je njihov problem, ali znam za tvoje gluposti i čudim se kako čovek tvojih godina može da veruje da je neko sa kim tolike godine deli hleb i postelju slep i glup i da ništa ne vidi i ne oseća! Zar zaista misliš da ja ne vidim šta ti radiš i kakav život živiš, da ne shvatam tvoju drskost i svrhu ovako tvrdoglavih stavova, čestih moralnih pridika i odsustvovanja od kuće?! Zar zaista veruješ da ne uočavam tvoje totalne laži?! Čoveku ne treba ni jedan razred škole da bi shvatio da živiš na dva koloseka ubeđen da su svi oko tebe ovce. Ti si skroz izlapeo! Pa, šta ti misliš, ako uopšte nešto misliš?! Šta misliš, ko si ti?! Zar zaista misliš da sam ja slepa i da ništa ne vidim?! Zar ne uočavaš da te svaka izgovorena odaje i da sam sebi sečeš krila?! Dokle misliš tako?! Kad ćeš prestati da praviš budalu i od sebe i od mene?!
Ko zna koliko bi trajala ta erupcija gneva da je ne prekidoh upadicom:
– Stani, stani malo! Šta ti je?! Jesi li ti normalna, o čemu pričaš?! Što si se kao kobac ustremila na mene?! Kakve veze sve ovo ima sa mnom i otkud ti sve te budalaštine, otkud te fantazije?!
– E, ima! Ima druže moj, ima i to direktne veze – prodra se ona još jače i nesvesno sedajući nastavi: ,, ti nisi normalan i nikako sebi da kreneš, nikako da shvatiš da vreme otvara oči, čini tankim granice izdržljivosti i razjaruje svest u kojoj se ne topi misao da braniš Adama zato što si isti, čak i gori od njega. Ti si neviđeni prevarant i debil koji misli da je svet prepun onih koji ništa ne znaju, ništa ne čuju i ne vide, da je utočište glupih snova koje samo budale kao što si ti smatraju realnim i čoveka dostojnim. I znaj, kucnuo je čas da ti kažem sve, da jednom stvari isteramo na čistac. Dosta je bilo tvoga licemerja, dosta glume i foliranja. Pričaš mi kojekakve priče i besmislice a zaboravljaš da sam ti ja supruga, da sam uz tebe tolike godine, da imamo kćerku i unučiće. Kako te nije sramota samoga sebe?! Jedanaest godina živiš sa Vesnom, sa njom imaš i sedmogodišnjeg sina i misliš da je sve to u redu i da i dalje možeš svima da popuješ. Gde su ti obraz i savest, gde odgovornost prema meni i Nataliji, prema njenoj dečici?! Ma, ti si najobičniji kreten s kojim ne treba ni razgovarati. Ti si beskrupulozan čovek i zanesenjak. Čovek bez imalo obraza i obzira prema drugima. Stidi se sebe i svojih godina. Kako te nije sramota da kćerki i zetu koji brižno neguju svoju a ne tuđu decu pogledaš u oči?! Kako te nije stid prijatelja, rođaka, časnih i poštenih poznanika i komšija? Kako možeš da živiš u ubeđenju da se ništa ne zna i da laži pobeđuju istinu i razum? Varaš se, grdno se varaš, Peđa! Tvojim lažima i bezobrazlucima je došao kraj. Slušaj me pažljivo, moram te podsetiti na neke stvari, da te uverim kolika si budala i koliko ništa ne shvataš, ništa ne razumeš ili se praviš da ne razumeš. No, bilo kako bilo reći ću ti i ovo: u vreme kada si, po tvome kazivanju, trebao službeno da budeš u Željezari Ravne u Sloveniji, ti si sa gospođicom Vesnom bio u hotelu ,, Interkontinental ’’ na Novom Beogradu u apartmanu 312, a kada si, kako si mi govorio, bio u Skoplju, vi ste se baškarili ovde u Beogradu, u sobi 409 hotela ,, Jugoslavija ’’. Imali ste rezervisan sto pored prelepe žardinijere kraj ogromnog stuba, večerali Vesni omiljenu jesetru i ispijali podgorički Šardone iz 1976. godine. Kada si mi rekao da službeno ideš na Novosadski sajam, ti si sa njom bio na Tari. Pa, šta još hoćeš, bedo ljudska?! Hoćeš li da ti navodim još detalja iz tvog posrnulog bitisanja?! Samo kaži, nalaziš se na pravoj adresi i danas možeš da čuješ sve ono što si mislio da je samo u tvojoj užarenoj tikvi i glavi one lepotice kojoj ližeš tabane. Možeš da čuješ sve, ama baš sve, čak i ono što si od silnih avantura i ludovanja već i zaboravio ! ’’
Oštro je i veoma glasno prekidoh:
– Dosta! Dosta, jesi li ti normalna?! Šta bulazniš?! Kakva Tara, kakvo Skoplje, koji crni hoteli, ko to kaže?! O kakvoj ti to Vesni pričaš, o kakvih jedanaest godina moga života na dvostrukom koloseku? Ti nisi normalna, ti si načisto poludela!
Ona me s prezirom pogleda i ljutito saseče:
– Ništa, ništa, ništarijo jedna! Potrudiću se da ti ovih dana obezbedim papire koji će dotući glumca u tebi i jasno ti potvrditi da sa Vesnom imaš dete i da si Miloša odmah priznao za sina. A ako ti to nije dovoljno mogu ti predočiti i druge stvari koje će te podsetiti na budalaštine i to da se ništa ne može sakriti – ljutito ustade, baci čašu koja se u paramparčad rasu po terasi, tresnu vrata i ode.
Ostadoh sam, nem, zbunjen i izgubljen. U glavi mi se kao u užarenom obruču vrtela prošlost koja je gasila svetlost u meni, a damarima tekla lava čiji me žar dovodio do ludila. Okretali su mi se i terasa i zgrade koje sam jedva nazirao. Činilo mi se da preleću teški bombarderi, da se nebo lomi i sve oko mene ruši. Ništa nisam razumeo, ništa shvatao. Bio sam u šoku. Posečen, oduzet. Misli su mi lutale. Nikako negde da se skrase, da prizovu razum da mi predoči zbilju, da shvatim gde sam i šta se sa mnom događa. Jedino sam čuo i razumeo eho svojih reči koje su se lomile između zidova i mene skoro ugaslog. Uši mi je parao tupi, tinjavi glas čiji je eho vraćao moje reči:
– Bože, Bože, šta je ovo danas, šta me snađe? Odakle joj sve to, kako sve zna?!
– Poče da me boli glava, da u njoj puca i lomi se, đavo će ga znati šta. Otežali su mi glava, ruke i noge i počele da me bole grudi i nešto u njima da me steže. Neko čudno rende grebe mi grlo. Davi me neka gorčina, znoj me probija, na mene teče, teče voda. Uši mi zvone, srce izlaz traži. Bije, bije kao ludak na zatvorena vrata. Oči mi svitkaju, sve mi je mutno, sve crno. Sve crnje. A i ogorčen sam, ogorčen na sve. Snaga me izdala. Ne mogu ni da maknem iz sedeljke, a i obuze me neki čudni košmar i poče da mi se priviđa svašta i javljaju neke lude ideje i obuzima želja da okončam sve, da završim sa sobom i životom. Sve, baš sve mi poprimi obeležja besmisla. Preostalim atomom snage sam mogao samo da psujem. I sebe, i Vesnu i sudbinu, i život, i naručje u koje me primila. Vikao sam, prosto urlao, dozivao Sonju, ali nigde nikoga nije bilo. Niko da se javi, niko da se oglasi. Imao sam ludu želju da se sa nekim svađam, ali… Niko me nije čuo, ili nikoga više za mene nije bilo briga. To me totalno porazi. Ostadoh potpuno nepomičan. Nepomičan i nem.
Ne znam koliko sam tako sedeo, ali znam da su me probudili jutarnja svežina, svetlost i usnula istina. Još me bolela glava, bolje reći, pucala je. U prvi tren nisam shvatao zašto, pa se konačno setih svega, opsovah i nekako ustadoh.
Pored sedeljke je bilo još nekoliko praznih pivskih flaša. U kući nikoga. Sve je delovalo pusto. Pusto, kao nikada ranije. Nekako se dogegah do kupatila, umih se, pa uđoh u kadu i istuširah se. To me malo povrati u život. Obukoh se i kao da me tuđe noge nose pođoh najpre prema garaži a potom i prema kapiji, koju teška muka otvori, da bih je sa sobom poneo na posao. Tek u retrovizoru svoga auta ugledah sebe neobrijanog i bez mašne, koju sam redovno nosio.
Bio sam rukovodilac mašinske pripreme i predsednik Komisije za sagledavanje mogućnosti i načina smanjenja broja zaposlenih u preduzeću, jer smo se i mi morali pripremiti za privatizaciju i na vreme uklopiti u tranzicione tokove, što je podrazumevalo definisanje optimalnog broja radnika, a samim tim i izradu nekoliko varijanti nove organizacije rada i sistematizacije radnih mesta. Prema prvim pokazateljima trebalo je broj zaposlenih od hiljadu dvesta šezdeset i pet, uz odgovarajući socijalni program, smanjiti za četiri stotine i dvadeset šest radnika.
Radni sastanak Komisije je bio zakazan za dvanaest sati a ja sam bio mrtvo ljudsko meso; čovek, ali čovek koji je nizašta.
Ulazeći u sekretaričinu kancelariju unesoh zlovolju, a na njenom licu se ugasi bljesak u trenu kada joj naglasih:
– Ne puštaj nikoga unutra! Nalazi izgovore kako znaš i umeš i danas me oslobodi stranki i dosadnjakovića, da mi ne sasecaju misli, jer se spremam za sednicu.
– Sedoh u fotelju nad koju se nadvi Sonjina senka zbog koje se osetih kao posečen hrast. Praćen potištenim mislima povremeno nestajah nad papirima koje sam morao još jednom proučiti. Dugo sam sedeo, bogohulio, motao prazne misli i psovao sve: i tranziciju, i truli Zapad, i sebe, gde se nađoh na tom mestu u vreme kada se od mene maksimalno očekuje, a uz to me pritislo breme sa kojim nisam načisto kako da izađem na kraj i kako će se sve to konačno i završiti.
Nekako su prošli ta sednica, radno vreme i deo dana sa veoma malo nade. Prošli kao da i nisu ni bili, jer sam bio potpuno odsutan što su skoro svi primetili. Dosta njih me i pitalo šta se to sa mnom događa, zašto sam neuobičajeno flegmatičan i nezainteresovan, zašto delujem tako čudno i izgubljeno, i šta sve ne.
Ne znam ni kada sam pošao iz preduzeća, ali znam da sam se namučio tražeći ključeve od kapije i kuće. Nekako ih nađoh, otključah i uđoh u samoću i praznog sebe. Istuširah se i bukvalno izvalih na trosed u dnevnoj sobi u kojoj je televizor još pričao košmar kamena koji se osipa željan vode. Isključih ga, jer su me staro, poznato i prepoznatljivo nervirali. Usput iz frižidera uzeh flašu hladne vode da isperem gorčinu i odagnam crne misli koje nikako negde da stanu, na nešto da se usredsrede. To bunilo me odvede u san do pred prag noći, kada me probudi telefon:
– Ćao, tata. Što se ne javljate, gde ste?! Zovem vas nekoliko puta otkako sam sa decom došla od lekara. Niko se ne javlja. Daj mi mamu! – glasno će Natalija.
– Spavao sam, Naco, a mamu danas nisam ni čuo ni video. Nije tu.
– Kako je nisi video? Gde je, šta se to kod vas događa?! I sinoć sam vas zvala, gde ste vi?
– Ma šta bi se događalo? Došao sam umoran, zaspao i nisam je video, a ni sada nije kod kuće.
– Dobro, reci joj da me nazove čim dođe. A šta ti radiš?
– Ništa. Sad sam se probudio, ustvari ti si me probudila. Legao sam čim sam došao s posla. Nisam ni jeo.
– Dobro, ćao! – i prekide vezu.
Ja sebi skuvah kafu i izađoh na terasu na kojoj je sve ovo i počelo. Učini mi se kao da je malo svežije nego juče. Sedeo sam u svojoj sedeljci, pušio i nekako počeo da ređam misli i da stvari i događaje dovodim na svoja mesta. Sve sam nekako uspevao, ali nikako nisam mogao da razumem sebe kako da sve te godine nisam razmišljao da li ona nešto zna, da li sluti ili oseća, što ne reaguje, šta ona za sve to vreme radi, da li i ona ima nekoga pa joj do mene nije ni stalo, s kim izlazi? Tu se stresoh. Prođe me neka jeza. Prvi put sam se za sve te godine pitao šta je Sonja radila dok sam se ja provodio sa Vesnom, i kako su joj prolazili toliki dani i godine. Kako je i s kim ubijala vreme? Kako je sve to do detalja saznala i dokle je stigla u osveti? Tad poče nešto da me grize. Nikako nisam mogao da shvatim kako je sve to vešto prikrivala i kako ja ni jednoga trenutka nisam pomislio na sve to. Zar sam do te mere bio zanet Vesnom da o svemu tome nisam vodio računa? Zar sam bio toliko zaslepljen? Zašto je ona do juče ćutala i dokle bi ćutala da ja nisam pri odbrani Adama bio neobazriv i sebe stavio na tapet? Sve ovo i niz drugih pojedinosti moram saznati čim izađem odavde, ne zvao se ja Petar – Peđa Lončarević.
U tom momentu se sa vrata sobe, u kojoj je Peđa svojim sobnim kolegama pričao sve ovo kao svoj doživljaj koji i posle toliko vremena traži odgovore, prolomi gromki glas Dr. Veselina – Veska Čerkeza, ortopedskog hirurga, čiji je Peđa bio pacijent i koji je trebao da ga operiše i izvrši mu zamenu oštećenog dela veštačkog kuka, odnosno, kako se to kaže, uradi mu reinplantaciju.