Аутор: NenaM

VELIKA MALA MOJA – Nena Miljanović

  Pomozi mama Uplašena sam i boli me Kao onda Kad si me nezrelu tešila Tamo Među bokorima ribizli u vrtu U rano jutro Kad su drozdovi pevali tiše nego ti I ja plakala bez razloga Sklupčana u tvome krilu Opraštajući se od nečega Zaboravljenog u snu I strašno me bolele napupele grudi I prepunjena … Настави са читањем “VELIKA MALA MOJA – Nena Miljanović”

 

Pomozi mama
Uplašena sam i boli me
Kao onda
Kad si me nezrelu tešila
Tamo
Među bokorima ribizli u vrtu
U rano jutro
Kad su drozdovi pevali tiše nego ti
I ja plakala bez razloga
Sklupčana u tvome krilu
Opraštajući se od nečega
Zaboravljenog u snu
I strašno me bolele napupele grudi
I prepunjena duša
A ti me njihala privijenu uza se
Ne pitajući ništa
( i sad osećam miris tvoga znoja
Kao tek pomuženo mleko i bosiljak)
Mama
Kako si me samo bez mnogo reči tešila
Šapatom
“Proći će mala moja”
I tvojim dobrim dlanom
Lako položenim na moja nežna prsa
Tog milion dana dalekog jutra
Kad me prvi put zabolela žena u meni
I prva ljubav

Danas
Opraštam se od žene u sebi
I svoje poslednje ljubavi
Ostavljenu
Strašno me boli praznina u duši
Mama
A nikoga da me prezrelu uteši
Mirisom mleka i bosiljka
I dlanom
Položenim na moje ocvale grudi
Ti nisi tu da šapneš
“Proći će velika moja
Proći će ”

O mama
Da mi je da prođem…

ZLO PROLEĆE – Nena Miljanović

Ne pevam o proleću prigodnu O buđenju i bujanju  ljubavnog ludila i nagona Kad  polude trave kunići  i pesnici: Neka mi oproste  april i sezonske poete Što moja ljubavna o tebi nema godišnje i životno doba I ne treba joj podstrek prolećem, Niti spektaralnost  aprilskih cvetova i opširnost  reči Za pesmu u Lorkinom maniru : … Настави са читањем “ZLO PROLEĆE – Nena Miljanović”

Ne pevam o proleću prigodnu

O buđenju i bujanju  ljubavnog ludila i nagona

Kad  polude trave kunići  i pesnici:

Neka mi oproste  april i sezonske poete

Što moja ljubavna o tebi nema godišnje i životno doba

I ne treba joj podstrek prolećem,

Niti spektaralnost  aprilskih cvetova i opširnost  reči

Za pesmu u Lorkinom maniru :

Zeleno, volim te zeleno.

 

Moja ljubav nije travka što raste  samo s proleća,

Ni strast kunića što periodično polude zbog parenja,

Niti sam ja podobna   pesnikinja

Kad mi  ni  aprilski uznemirujući razvigor

Nije izgovor za  poemu o zefirima tvoga disanja,

Jer i u decembru

Bio si mirisni južni vetar ljubavi,

I cvetao je raskošno   moj poetski svet,

(istina,

malo sam se stidela svog nepristojno bujnog  zimskog proleća

pred onima koji  pristojno biraju  pravo doba za ljubav)

Kad je i  sneg sipao  behar  tvojih iskrenih  irisa po meni,

I pevala me podmlađena  sunčana ptica u tvojim prsima

Pod  oskudnim  zracima zubatog zimskog sunca,

Toplo,

Tekla je tada tvoja  crvena  reka

I topila sive  snegove godina

U prolećne bujice boje purpura …

 

O dragi,

Dragi moj,

Neiskreni su sada tvoji irisi,

Ovog zlog aprila,

Reči ti govore ono što ne potvrđuju oči,

I svet  se osuo strašnim  cvećem  boje tišine

Što miriše  na lanjske snegova i uginule prepelice,

I jedino što cveta crveno sad je  moj  stid

Što za greh tvoje neljubavi

Okrivih  proleće a ne tebe.

 

 

 

SVILEN KONAC – Nena Miljanović

  Dan za danom Tri godine Sviloprelja Sa vretena na kanure Namotavam vilin pređu Svilen konac Tanan Trostruk Tankoprsta Uprela sam sunčev zrak U zoru Kroz kosu sam nit provukla Dragom nevernom Nevidom I mesečev  o uštapu O ponoći Zlatoustom Zlosrećnica U polegloj detelini Ispod  pleća Travku sam mu raskovnik Kradom uzbrala Obajala Ponadala Izatkaću … Настави са читањем “SVILEN KONAC – Nena Miljanović”

 

Dan za danom

Tri godine

Sviloprelja

Sa vretena na kanure

Namotavam vilin pređu

Svilen konac

Tanan

Trostruk

Tankoprsta

Uprela sam sunčev zrak

U zoru

Kroz kosu sam nit provukla

Dragom nevernom

Nevidom

I mesečev  o uštapu

O ponoći

Zlatoustom

Zlosrećnica

U polegloj detelini

Ispod  pleća

Travku sam mu raskovnik

Kradom uzbrala

Obajala

Ponadala

Izatkaću

Na razboju u prsima

Tanan gajtan

Da ga vežem

Za vratila mojih ruku

Za sebe

Srmom osnov

Zlatom potka

Čunak srce raskovnik

Što noć otka

Dan opara

Obećanja

Jadovanja

Gajtan gatka

Dragom tkana

Iskidana

Uzaman mi

Nedragoj

 

RECI NjOJ …

  Reci njoj (za koju mi kažeš da je “ne voliš”): Koža ti na ruže majske miriše dušo Ružo moja I dah na uzrelo mirisno vino Draga Na misao samo o tebi Osetim lako pijanstvo Ljubavi moja Na dodir Pijan sam potpuno Kao mladić kad pije prvi put Sa usana i grudi žene Svaki put … Настави са читањем “RECI NjOJ …”

 

Reci njoj
(za koju mi kažeš da je “ne voliš”):
Koža ti na ruže majske miriše dušo
Ružo moja
I dah na uzrelo mirisno vino
Draga
Na misao samo o tebi
Osetim lako pijanstvo
Ljubavi moja
Na dodir
Pijan sam potpuno
Kao mladić kad pije prvi put
Sa usana i grudi žene
Svaki put sa tobom mila
Gubim svest o istrošenosti
Živote moj
Rađam se iznova živ i mlad
Svaki put kad mi se otvoriš
Kao vrč vrućeg divljeg meda
Divlja moja
Ljubavi moja
Volim te
Volim

 

Njoj reci
I dušo
I draga
I ljubavi
Sve što govoriš meni reci njoj
A meni koju “voliš”
Samo spokojno ćutanje daj
Najdublji glas ljubavi
Kojim govoriš njoj
Uz koju ležeš i ustaješ
I ostaješ
A ne moraš

copyright © Nena Miljanović

SARKOFAG ZA KLAVIR I SAT (zovem se Zoe…)

  Zašto tuguješ nad uspomenama Zoe Zašto ljubav pretvaraš u kult groblja Tako naričući za njim iz pesme u pesmu Ne poznajem te takvu Kao zaključana soba ulepšanih uspomena si Starinarnica Krš Predmeti i reči kojim se neko služio I sada ne služe ničemu: Pogledaj samo taj raštimovan klavir poezije bez belih dirki Za baršunasti … Настави са читањем “SARKOFAG ZA KLAVIR I SAT (zovem se Zoe…)”

 

Zašto tuguješ nad uspomenama Zoe
Zašto ljubav pretvaraš u kult groblja
Tako naričući za njim iz pesme u pesmu
Ne poznajem te takvu
Kao zaključana soba ulepšanih uspomena si
Starinarnica
Krš
Predmeti i reči kojim se neko služio
I sada ne služe ničemu:
Pogledaj samo taj raštimovan klavir poezije bez belih dirki
Za baršunasti zvuk početnih gugutavih tonova zaljubljenosti
I zidni sat zaustavljen na vremenu njegove ljubavi
Hajde
Ne prolazi više na prstima pored tih vrata
Hrabro
Otključaj ih pusti duhove boljih vremena da izlete
Duhovi nemaju ni život ni smrt
U sećanju
Otvori prozore jasnoj svetlosti Zoe
I otvori se za istinu
Da nije sve iz juče sa njim bilo lepo kako ti sada izgleda
I da ovaj današnji jad
Neće izgledati ovako sutra
Kad se staroj ljubavi naruga nova
I ove pesme tužbalice za njim
Postanu samo izbledela slova
Na pohabanom papiru zaborava

&

Ne u ovom postojanju Neno
Ne
Jer papirus na kom sam pisala tugovanke o njemu
Trake su ovojnice
Oko mumije nezamenljive ljubavi
U sarkofagu srca bez sutra :
Duhovi ljubavi nemaju ni život ni smrt
Merljive vremenom
I zamenljive zaboravom

copyright © Nena Miljanović

ANTOLOGIJA ZA ROMANCE ANONYME-Nena Miljanović

Ja nisam pesnikinja ni po čemu: Bez  zanosnog tela i lica koje bih nudila  umesto zanosnih stihova Ništa nemam Što  čini meko  žensko pero od šarenog repa paunice : Oštropera  i kratka na reči Ni dugi svileni šal oko vrata nemam za znak raspoznavanja Među ekscentričnim pesnikinjama  od izgleda i boemskog ugleda A koji bi … Настави са читањем “ANTOLOGIJA ZA ROMANCE ANONYME-Nena Miljanović”

Ja nisam pesnikinja ni po čemu:

Bez  zanosnog tela i lica koje bih nudila  umesto zanosnih stihova

Ništa nemam

Što  čini meko  žensko pero od šarenog repa paunice :

Oštropera  i kratka na reči

Ni dugi svileni šal oko vrata nemam za znak raspoznavanja

Među ekscentričnim pesnikinjama  od izgleda i boemskog ugleda

A koji bi me melodramski udavio kao Isidoru Dankan

Bar u nagrađenoj pesmi o zlosrećnoj  Kontesi od Umetnosti

Ni damske čipkane rukavice   bez prstiju ne nosim

Da mi  sakriju grube dlanove umrljane zemljom i mastilom

Ni šešir

Ispod čijeg satenskog oboda bih koketno krila  nedokučive oči

Dok koračam njišućim  koracima pobednice

Tamo  gde poetska priznanja dele Bogovi Poezije

 

Sama i izvan Dešavanja

Skitam kao izvikana Ciganka beskrajnim poljima poezije

Pod čergom nebesa na kojima sedi moj lični Bog

Odevena u slobodne rite pesama  bez sroka i  rime

Slobodna čak i od slike  o sebi među pesnicima

Raščupana vetrovima neukrotivosti

Puštam papirne  ptice da mi se gnezde na glavi

Ah kako mi samo mrse misli

I pohlepno  kljucaju sitno zrnevlje  malih reči

Za  ispevavanje arija o onima o koje se ogrešio život

I nije ih nagradila ljubav ni jednom krunom

 

Njima sa margina

Ispevavam sebe kao njih same

I sutra  kad umrem anonimna

Te moje  poeme upisane u Nenapisane  Antologije Gubitnika

Čitaće i razumeti  samo ti  Neznani Junaci Ljubavi

Čije male Romance Anonyme je ubila prevelika reč

Što im je neko izrekao pa porekao

Njima

Kojima je izmakla svaka nagrada

Ostavljenima

Ostavljam  moje od Bogova Poezije nepriznate pesme

I moje nepoznato ime

Za samoprepoznavanje

I utehu poistovećenja…

PIETA – Nena Miljanović

Ne mogu da iskoračam tvoj put Sine moj. Ne mogu da preuzmem tvoj bol Dete moj. Ne mogu ništa, Čak ni da shvatim da te nisam rodila sebi: Tebi sam te rodila, Tvoj put je tvoj put, Ali, Tvoj bol je moj bol Ustostručen, Uvećan za prokletstvo majčinstva Umnožen ujedima sećanja: Tvoj prvi plač- Moja … Настави са читањем “PIETA – Nena Miljanović”

Ne mogu da iskoračam tvoj put
Sine moj.
Ne mogu da preuzmem tvoj bol
Dete moj.
Ne mogu ništa,
Čak ni da shvatim da te nisam rodila sebi:
Tebi sam te rodila,
Tvoj put je tvoj put,
Ali,
Tvoj bol je moj bol
Ustostručen,
Uvećan za prokletstvo majčinstva
Umnožen ujedima sećanja:
Tvoj prvi plač-
Moja najlepša pesma…
Tvoj prvi korak-
Svi moji budući koraci,
Ispred tebe da utrem put
Vrzine i trnje za tebe da progazim,
Rukama da te poduprem,
Breme tvoje da preuzmem,
Sitnija od tvoga nokta
I manje važna od jedne tvoje vlasi,
Ja,
Tvoja mati.
Gde sam ti danas da krst tvoj iznesem?
Sine moj,
Dete moje,
U mrve bola tvojim bolom razmrvljena,
Onemogućena da preuzmem,
Nemoćna pred predodređenim,
Pod muke ti prostirem svoje srce,
Privijam ti ga čedo na najdublju ranu…
Odbijaš
Ovo ćeš sam!
Oprosti,
Sutra ću se pokloniti Tebi Bogu
Sutra ću biti Pieta
Danas sam samo bol
Patnja koja smrt svoju kune zbog nemilosrđa
Jer,
Nije me uzela pre tebe,
A mati sam koja ne razume čak ni kad je Bogomati
Da bogovi nisu ničija deca,
Sine moj,
Dete moje…

RASPEČAĆENA PESMA ( mojoj Sandri)

Neću ti posvetiti ovu malu pesmu kćeri moja Posvetiću ti zapečaćenu Knjigu o Ljubavi Sa petsto poema o Poslednjem   Ostavljam ti je Kao ključ kojim ćeš osloboditi sebe samu Jednom Kad budeš imala godina koliko ja sada I ja ne budem više tu Ni moje oči U kojima sebe vidiš mladu i kad osediš … Настави са читањем “RASPEČAĆENA PESMA ( mojoj Sandri)”

Neću ti posvetiti ovu malu pesmu kćeri moja
Posvetiću ti zapečaćenu Knjigu o Ljubavi
Sa petsto poema o Poslednjem

 

Ostavljam ti je
Kao ključ kojim ćeš osloboditi sebe samu
Jednom
Kad budeš imala godina koliko ja sada
I ja ne budem više tu
Ni moje oči
U kojima sebe vidiš mladu i kad osediš
I ja te vidim kao nevinost i kad si sama sebi greh
Lastavice moja
Tek tada je raspečati
Jer nećeš razumeti pre
Kako se poslednji put leti i pada

 

Sada
Sudila bi mi kao majci brakolomnici
Tada
Pomilovaćeš me kao ženu
I moje pesme biće pomilovanje tebe
Kad poslednji put budeš (po)grešna
Čak i za svoju mladu kćer
Jer si nekome i sebi sjala poznom ljubavlju
I ugasila se jer ste se ugasili i prošli

 

Rođena
Tek tada razlomi pečat moje duše
I pusti da te moje pesme teše
I ljube da prođe gde boli
Kad te više ne bude ljubio Poslednji

 

Tek kad se oprostiš od ljubavi
Oprostićeš mi mojih petsto poema
Ne čitaj ih pre nego što prođeš
Kroz ono što ne prolazi
Ni kad prođeš
Kćeri moja
Ženo…

copyright © Nena Miljanović

BOŽURI – ©Nena Miljanović

“Ne daj Bože što se trpiti može” Trpim Mnogo mi treba da na Boga zakukam Još više da na čoveka kidišem Čak i kad nije čovek nisam mu kurjak Nije ljudski zube pod grlo Krv na rukama je poslednje Čuvam ih od onoga što se ne pere Trpim što ne bi pas I on bi … Настави са читањем “BOŽURI – ©Nena Miljanović”

“Ne daj Bože što se trpiti može”
Trpim
Mnogo mi treba da na Boga zakukam
Još više da na čoveka kidišem
Čak i kad nije čovek nisam mu kurjak
Nije ljudski zube pod grlo
Krv na rukama je poslednje
Čuvam ih od onoga što se ne pere
Trpim što ne bi pas
I on bi za gušu kad mu se otme komad
I dirne leglo
I cvile psići
Na svakog bi ko mu nasrne
Nisam na nesoj
A nasrću mi na kuću
Dedinog oca otac mi je zakućio
I divlji bi da moje pitomo otmu
Današnji bi moje juče da potru
Decu da mi ostave bez sutra
I mene bez glave i duše
Duram
Sve je bolje od krvi
I sleme kad su mi palili otrpio sam
Prepokrio
Nije palež na Kosovu od juče
I ocu su mi palili i otimali
Preživio je
Sačuvao kuću i dušu
I ja sam
I crkvu kad su mi rušili nisam ubio
Uz “Pomozi Bože” ponovo gradio
Bolju i belju
Za venčanje mi je sinu
I krštenje unuku
I opelo ocu
Sve sam po sto puta ponovo
I još sto puta ću
Sve dok mi ne dirnu moje božure
Na grobu su mi materi
Crveni
Kosovski
Moje su sećanje
Za njih ću ruke u krv
Čuješ li Bože
Pomozi mi
Ne daj moje crvene kosovske božure
Pocrveni Ti već jednom zbog mene
Pomozi mi
Sačuvaj me Čovekom na Kosovu
Od mene me sačuvaj
Od neljudi ću sam
Sačuvaj me
Tebe u meni čuvaš

(NE)MOĆ STIHA

  Jutros  me je napustila  pesma A pevala je  u grudima Visoko u srcu Kao mlad orao krstaš pd nebom Tako je kliktala ta moja o tebi Kao ja kad si tu Na reč tvoju da sam ti Ljubav Život je hrlio u  reč i  stih I grlila me pesma kako bih da me grliš … Настави са читањем “(NE)MOĆ STIHA”

 

Jutros  me je napustila  pesma

A pevala je  u grudima

Visoko u srcu

Kao mlad orao krstaš pd nebom

Tako je kliktala ta moja o tebi

Kao ja kad si tu

Na reč tvoju da sam ti Ljubav

Život je hrlio u  reč i  stih

I grlila me pesma kako bih da me grliš ti

I ljubila kako ljubi vidarka ljubav

Da prođe gde boli

 

Noćas

Bolovala je moja vidarka sa mnom

Do duboko u noć

I umrla od tuge u zoru

Jer ti si prećutao  reč ljubavi od koje se ozdravlja

I izrekao običnu

Kakva se govori bilo kome kad  boluje

I ta suvišna

Oduzela je moć mojim poemama

Da me ubede  da je ljubav i kad nije

Melemi moji stihovani

Nemoćni da me iscele neistinom

Umrli su od sramote jutros…