Аутор: NenaM

IZMEĐU ZEMLJE I NEBA NIT – Nena Miljanović

Ja Kalfa Vrhovnog Poete Mukotrpno se učim poetskom umeću Od Onog koji s lakoćom stvara najlepše ljubavne Bez kićenja i jeftinih ukrasa Najjednostavnijim slikama koje samo Njegovi izabrani vide Što božju reč o krajnostima ljubavi tumače Pesničkim metaforama O nežnom milovanju lišća s lahorom I olujama što lome grane i slabe snagu orkana Pevam O … Настави са читањем “IZMEĐU ZEMLJE I NEBA NIT – Nena Miljanović”

Ja
Kalfa Vrhovnog Poete
Mukotrpno se učim poetskom umeću
Od Onog koji s lakoćom stvara najlepše ljubavne
Bez kićenja i jeftinih ukrasa
Najjednostavnijim slikama koje samo Njegovi izabrani vide
Što božju reč o krajnostima ljubavi tumače
Pesničkim metaforama
O nežnom milovanju lišća s lahorom
I olujama što lome grane i slabe snagu orkana
Pevam
O grljenju mirnog mora i pitome obale
I besu
Kad zapenjeni talas se obruši na tvrdu hrid
Pa mrve jedno drugo na piljke i kapi
Ljubavlju
Koje nema bez bura i bola
Ni obnavljanja bez smirivanja
U upornosti čekanja

Ja
Brbljiva žena
Postiđeno prepisujem od poetese u sebi
Kako voleti i ne tražiti prazne fraze
Tamo gde disanje zbog nekog izrekne sve
I pesma porekne plač
Zbog patnje bez koje me nema
Ni kao pesnikinje ni kao žene
I kad me sto put polomiš odlaskom
I izmrviš
Na stihove optuživanja i opraštanja
Čekanje sam tvoga povratka
Do iza moga poslednjeg dana
Kad između zemlje i neba pukne poetska nit
(što me drži za život)
I Majstor ućutka šegrta
U času
Kad vetar otkine poslednji list i stane
I more stihova o tebi ispari
Zajedno sa mojim dahom

DEMON DEMIJURG -Nena Miljanović

DEMON DEMIJURG Ohlađena do ispod nule Zagrevam se iščitavanjem starih pesama o tebi Kao ostarela košuta na izdisaju Drhtim I iz očiju istačem poslednja topla jelenska pojila Polumrtva Pijem te sa njih I raskravljena kapima prošlosti Osećam ponovo drhut života u prsima : To mi se ptica izmrzla pokreće iza grudne kosti P(r)obuđena Novim perima … Настави са читањем “DEMON DEMIJURG -Nena Miljanović”

DEMON DEMIJURG

Ohlađena do ispod nule
Zagrevam se iščitavanjem starih pesama o tebi
Kao ostarela košuta na izdisaju
Drhtim
I iz očiju istačem poslednja topla jelenska pojila
Polumrtva
Pijem te sa njih
I raskravljena kapima prošlosti
Osećam ponovo drhut života u prsima :
To mi se ptica izmrzla pokreće iza grudne kosti
P(r)obuđena
Novim perima u starim krilima
Ostavlja leglo ledenog poetskog ćutanja
I nosi me
Krilima Palog Anđela Poezije …

Letim ponovo
Telom bez težine godina
I mislima bez zlopamćenja
Jedrim najedralom pesmom za tvojim tragom
U susret potamneloj Južnoj Zvezdi Ljubavi
Koja i kad više ne svetli
Greje pepelom stare vatre…

Pribegavam lukavstvu Demona Pisanja
Kao Demijurg
Stvaram ljubav i sebe stihovima
Pisanjem novih poema na staru temu
Prepisujem prošlosti u sadašnjost
U kojoj o(p)stajem
Na nuli:
Živa pesnikinja i neživa žena

copyrgiht © Nena Miljanović

POLA ISTINE O AHILU – Nena Miljanović

Uzalud si ponovo tu, Odlučila sam, Izuću se I kao fakir po užarenom ugljevllju Iskoračaću tvoj put kojim si mi došao prvi put I stopalima upisao u prašinu putenosti zakletvu Da poslednji put koračaš stazom ljubavi, A nije bila ljubav I ovo je poslednji put  Da me ostavljaš U prašini.   Evo kunem se  Pregaziću … Настави са читањем “POLA ISTINE O AHILU – Nena Miljanović”

Uzalud si ponovo tu,
Odlučila sam,
Izuću se
I kao fakir po užarenom ugljevllju
Iskoračaću tvoj put kojim si mi došao prvi put
I stopalima upisao u prašinu putenosti zakletvu
Da poslednji put koračaš stazom ljubavi,
A nije bila ljubav
I ovo je poslednji put 
Da me ostavljaš
U prašini.

 

Evo kunem se 
Pregaziću sopstveno srce,
Neka mi zaostali žar spali zaboravne tabane
I sagori Ahilovu petu ponovljenih slabosti
Da ne krenem još jednom za tobom
Stranputicama
Kojima mi posrće duša
I kao slepac po pepelu prošlosti
Pipa i traži tragove ljubavi
U tvojim praznim rečima 
Izmucanim u punoj strasti

 

-Uzalud si tu-
Ponavlja izdani razum poluistine…

 

-Uzalud sam odlučila-
Ponavlja poludelo srce poluotkucaje…

 

I Ahilova peta kreće putem proklete krvi,
I oblaporno telo za njom,
Za tobom,
Kroz prašinu strasti 
Krvnički gazim po duši 
U nadi da me napusti…

 

 

OČI OD STAKLA – Nena Miljanović

Noćas Bila sam sitna martovska kiša I svu noć rominjala nad tvojim gradom Iz dubina neba i sebe Kao misao o tebi U svakoj sićušnoj kapi Klizila sam po zatvorenim prozorima Niz staklene oči tvoga stana Do u svanuće Lila sam s kišom i sumnjom I utirala je opravdanjem “ Ovde samo stanuje sa njom … Настави са читањем “OČI OD STAKLA – Nena Miljanović”

Noćas
Bila sam sitna martovska kiša
I svu noć rominjala nad tvojim gradom
Iz dubina neba i sebe
Kao misao o tebi
U svakoj sićušnoj kapi
Klizila sam po zatvorenim prozorima
Niz staklene oči tvoga stana

Do u svanuće
Lila sam s kišom i sumnjom
I utirala je opravdanjem
“ Ovde samo stanuje sa njom
Ovo su okolnosti a ja sam mu ljubav”
(tako ste mi rekli ti i moja duša)

Do tvoga buđenja sipila sam sebe
I rasipala se na nadu
Dok nisi otvorio prozor
I preko ramena rekao prema postelji iz koje si ustao
“ Pokrij se draga kiša pada
hladno je “

Pala sam
Kao poslednja kap ljubavi
I skliznula
Niz tvoje staklene oči
Ukočene i mutne
Uprte u poslednju kap nas
Sa kojom smo oboje pali
Pred ljubavlju koje ne priznaje
Ni moje sumnje
Ni tvoje okolnosti
Ništa sem nas
Potopljenih u (ne)zaborav

BOLERO ZA REM FAZU SNA (NOKTURNA)-Nena Miljanović

  Kao lajtmotiv Ravelovog Bolera U intervalima largo-vivače Provlači se i povlači zabranjena misao Kao trak magle kroz ključaonicu Iz svesti jave u u podsvest sna Tren pred fazu REM Jedva uhvatljiva Kao tonovi sa ivice čujnosti Nepitana Daje odgovore na pitanja koja se ne postavljaju Opasnija od smrti po smrtnike Da san ne iskrivi … Настави са читањем “BOLERO ZA REM FAZU SNA (NOKTURNA)-Nena Miljanović”

 

Kao lajtmotiv Ravelovog Bolera
U intervalima largo-vivače
Provlači se i povlači zabranjena misao
Kao trak magle kroz ključaonicu
Iz svesti jave u u podsvest sna
Tren pred fazu REM
Jedva uhvatljiva
Kao tonovi sa ivice čujnosti
Nepitana
Daje odgovore na pitanja koja se ne postavljaju
Opasnija od smrti po smrtnike
Da san ne iskrivi slike u neprepoznatljive
I buđenje ih izbriše kao nepodnošljive
O veličanstvenoj i strašnoj volji (ne)milosrdnog Boga
I konačnosti života i ljubavi
I beskonačnosti smrti i tuge za izgubljenim

I samo stih se provuče iz sna u dan
Kroz vrata onostranog zatvorena za sve
Osim za ljubavlju žigosane pesnike
Uklete da traju kao san o sebi
U intervalima živeti i izmišljati život
Od pesme do pesme
Između žudnje za životom i ljubavlju (i njenim bolom)
I čežnje za smrću
Koja će taj bol obesmrtiti

&
Sanjah te noćas ponovo
I ponovo me bolelo sve što te je prošlo
Ili je san sanjao mene
Svejedno
Između vere i u sumnje u sanjano (kao u Boga)
Pesma je o Boleru
I bol je
Kao da si mi ljubav
I kao da ti nisam

 

DAN KAD JE POBELEO ĐAVO (BALKANIKE)-Nena Miljanović

    Nije plakala ni hulila kad joj je umro sin Zbog dece svoga deteta Ta žena je stajala uspravno ( da jaukom ne jazbi decu) Zaboravljajući da je mati I da je Bog zaboravio da je njeno dete otac Koji je nekome nejakom trebao više Nego što je njoj staroj trebao sin Tog zlog … Настави са читањем “DAN KAD JE POBELEO ĐAVO (BALKANIKE)-Nena Miljanović”

 

 

Nije plakala ni hulila kad joj je umro sin
Zbog dece svoga deteta
Ta žena je stajala uspravno ( da jaukom ne jazbi decu)
Zaboravljajući da je mati
I da je Bog zaboravio da je njeno dete otac
Koji je nekome nejakom trebao više
Nego što je njoj staroj trebao sin

Tog zlog proleća
Više glave mu je posadila vesele suncokrete
Da se na žute glave skupljaju sunčevi zraci i ptice
I kad je strašno letnje nevreme
Ujutro gradom samlelo zrelo žito na našoj njivi
Nije ni reč progovorila u praznom ambaru
Bela kao kreč i u crtu stisnutih usta
Ali to popodne na groblju
Podižući sinovljeve slomljene suncokrete
Digla je oči u nebo moja slomljena grandmother
I široko otvorenih usta hvatala dah
Psujući Boga strašnim glasom
Psovkama od kojih su i đavoli pobeleli od užasa
U danu
U kom je moja Anđelija prestala da veruje u Milosrdnog
Zbog suncokreta
I sunca
I ptica…

 

 

 

VELIKO SLOVO ( PSALMI LJUBAVI) – Nena Miljanović

prenuta  iz ledene letargije iščitavanjem prošlih poema  posvećenih tebi  osluškujem oživljavanje izumrle  sebe:   pokreću se  okamenjene  kosti  i šumi ponovo otkravljena   krv  opet   mogu da zaplačem osećam   kako mi  iz oka  izviru bujna   jelenska  pojila kao podmlađena  košuta podrhtavam  u telu tanani drhut  u prsima sićušan prhutu  to mi  se  ptice … Настави са читањем “VELIKO SLOVO ( PSALMI LJUBAVI) – Nena Miljanović”

prenuta  iz ledene letargije

iščitavanjem prošlih poema  posvećenih tebi 

osluškujem oživljavanje izumrle  sebe:  

pokreću se  okamenjene  kosti 

i šumi ponovo otkravljena   krv 

opet  

mogu da zaplačem

osećam  

kako mi  iz oka  izviru bujna   jelenska  pojila

kao podmlađena  košuta podrhtavam 

u telu tanani drhut 

u prsima sićušan prhutu 

to mi  se  ptice pospale bude  u nedrima 

između razmaka rebara i redova stihova

izleću iz mojih starih  pesama   o tebi 

ohrabrene podsećanjima 

lepršaju novim poetskim perima u starim krilima

 

pratim ih 

u susret Južnoj Zvezdi tebe na severu sebe 

polećem  

pokrenuta (ne)srećnim pesničkim  ludilom   

razodevene duše

kliktaj sam tvoga imena  u  grlu

peteljka srca si mi među zubima

letim   

još jednom  raskriljena nadom u naše (ne)moguće

raspamećena radošću bez razloga

progonim tugu (ostavljene) u podsvest 

i razdevičavam  poetsku isposnicu  u sebi

uskličnicima 

prepričavam  te iz juče u sutra

kao novu legendu na stari mit 

i nek je  netačnost i preuveličavanje 

i nek si  još samo moje  poetsko  Slovo o Ljubavi 

veliko je

jer  piše me u žive…

ZA DUŠU I NA DUŠU – Nena Miljanović (posvećeno Branku Miljkoviću)

  Brate moj pesnički Moja ti pesma na dar Sestrinska Kao vezen peškir za oko vrata Podloga Pod crnu ogrlicu od omče Pod bol Koji ti kida poslednji dah i prekida pesme Svatovski peškir za gluvu svadbu Srmom stihova ti tkam Petlju po petlju pletem pod Ćele –kulom Stihujem radosna Na svetilištu gde su te … Настави са читањем “ZA DUŠU I NA DUŠU – Nena Miljanović (posvećeno Branku Miljkoviću)”

 

Brate moj pesnički
Moja ti pesma na dar
Sestrinska
Kao vezen peškir za oko vrata
Podloga
Pod crnu ogrlicu od omče
Pod bol
Koji ti kida poslednji dah i prekida pesme

Svatovski peškir za gluvu svadbu
Srmom stihova ti tkam
Petlju po petlju pletem pod Ćele –kulom
Stihujem radosna
Na svetilištu gde su te rodili
I tihujem tužna
Na rubu Ksaverske šume
Pod drvetom tankim za tvoju težinu
Na đubrištu gde su te ubili

Dvadeset sedam upitnika u stih ušivam
I pitam nevestu Poeziju
Mora li ženik-pesnik tako
I ko nas to ubija
Ko nam namiče omču i povlači okidač
Šta nas to otkida od života
Kome smetamo
Stvoreni da živimo pevajući
I umremo srca nabodenog na prejaku reč
Kao ptica na trn
“Smrću protiv smrti”
U našim pesmama
Na dušu bile onima koji nam duše uzimaju
Za dušu onima što dušu razdaju
I koje će ubiti prejaka reč
Budućim pesnicima

copyright © Nena Miljanović

MESEC I STARE ČIPKE – Nena Miljanović

Tankih oblaka koprenom Kao komadima španske  čipke Prekriva lice septembarska Selena Pesnikinja noći Arabeskama zelenih  stihova Žurno veze vizir za buduće žutilo I sakriva Plitke bore u duboke reči Strasno Kao infantkinja na molitvi Hitro se  ispoveda  poeziji Da preduhitri  vreme ljubavi  koje joj izmiče Nitima reči Drži se za priču o ljubavi što se … Настави са читањем “MESEC I STARE ČIPKE – Nena Miljanović”

Tankih oblaka koprenom
Kao komadima španske  čipke
Prekriva lice septembarska Selena
Pesnikinja noći
Arabeskama zelenih  stihova
Žurno veze vizir za buduće žutilo
I sakriva
Plitke bore u duboke reči

Strasno
Kao infantkinja na molitvi
Hitro se  ispoveda  poeziji
Da preduhitri  vreme ljubavi  koje joj izmiče
Nitima reči
Drži se za priču o ljubavi što se tanji i čili
Kao pramenje oblaka sa lica izboranog Meseca

Infantilna pletilja snova
Stihovima plete sebe iz juče sa njim u sutra
Privilegovana pesništvom da kao vino i stare čipke
Dobije na vrednosti što izgubi u vremenu
Ljubav
Kad prođe
I život
Kad umre

 

NI PAS NI ČOVEK (BALKANIKE) – Nena Miljanović

Tvrd sam na suzi ko niko moj Sam sebi sam ko pas Ne plačem ni kad sve u meni jauče Samo se zakamenim I škripi  mi u prsima ko nepodmazana vrata Da ne osujem u sebi puko bi Kad zaigra od muke meso na kostima Ili od radosti kad mi se nadunu prsa Pa pucaju … Настави са читањем “NI PAS NI ČOVEK (BALKANIKE) – Nena Miljanović”

Tvrd sam na suzi ko niko moj

Sam sebi sam ko pas

Ne plačem ni kad sve u meni jauče

Samo se zakamenim

I škripi  mi u prsima ko nepodmazana vrata

Da ne osujem u sebi puko bi

Kad zaigra od muke meso na kostima

Ili od radosti kad mi se nadunu prsa

Pa pucaju ko šav na tesnoj košulji

A ja nemam suzu da odanem

Ni dugme da se otkopčam

Samo mi se zakuju vilice i srce

Ni glas ni suzu da istisnem

Sapne me

Ko kad sam ćer jedinicu udavo na daleko

Pa me ko kost u guši gušilo

I pesma i jauk

Ni poljubio je nisam na rastanaku

Samo sam joj kosu udano

Umal da izdanem

Isto ko kad sam sinove u beli svet  pratio

Ni pozdravio se čestito nisam na pragu

Tvrđi od kamenog basamka pod nogama

A klecala mi kolena ko da su od gliba

Il mati kad mi je na rukama dušu ispustila

Samo ko tica pr’nula i pogledala me

Nisam ni suzu pustio

Ttvrđi od kera

A eto jutros  u zoru

Plako sam ko nikad:

Crko mi Šarov pod ambarom

Čuvar moje kuće i avlije od kad sam se zakućio

Za njim sam jauko ko za čovekom

A sve mi pred očima ćer jedinica u belom

I sinovi moji u belom svetu

I mati moja u crnoj zemlji

Za kerom sam ruljo

Za raskućenim sobom

Tvrđim od kera

Plako sam

Ko otac

I sin

I Čovek