Аутор: NenaM

Homerovska suza
Za moje pesničke oči
Slepe za boje posle tebe
Sivi su sad
Moji nekad spektralni stihovi
I sunca i kiše su takvi
A bili su razdragano žuti i smirujuće plavi
Beznadežno je bezbojan
Moj sadašnji samački svet
Žalosni su
Kliktavi šareni detlići u prsima
I ribe crvenperke u virovima utrobe
Tuguju
Nevidljivi mom praznom pesničkom oku
Tugujem i ja sa njima
Za iščezlim spektrom ljubavi

Bez tvojih očiju (i mene u njima)
Nemam čim (ni sa kim)
Da vidim sedam nijansi radosti
Nedostaje mi
Pogled na postojanje deljen sa tobom
I isto viđenje
Veličanstvenih smena svetlosti
U purpurni suton i tirkiznu  zoru
Kad je ceo Svemir bio dugin luk
Između tvojih i mojih očiju
Više nije
Sve se slilo u sivilo
Izgubila sam
Poetsku sposobnost da prođem ispod duge
Korakom od sedam godina unazad
Ne mogu da nađem tebe negdašnjeg trag u sebi
Čak ni tragom ove lacrimose
Rasplinute
U izbledelim  bojama života

Nisam ukrala njen deo postelje
niti šta tuđe otela za svoje
ljubav ne otima,
a na stub srama ste me i bičevali rečima
jer rušim tabue o svetosti nečijeg braka
čak i kad je pakao trajanja bez ljubavi.

reč po reč koju mi nisi rekao
korak po korak
udaljava me od tebe
daleko sam suviše sad
od one mene koja se pitala
zar je moguće živeti
a glas ti ne poželeti čuti
u bolni i slatki čas kad sve je svetlost i lepota
izlišna
jer nije podeljena sa tobom
predaleko
odmakla je ljubav od prećutanih tajni
i od onog tebe kom sam se mogla vratiti
na jedan poziv i pola reči
gluva
ne čujem te više
jer ne čujem dušu iz sebe kako me pita
zar nije moguće još jednom sve
bez duše
namerno slepa za sve lepote
ne bolujem više u modri čas
kad mesec prelomi zrak
kroz gorku kap što mi na rubu oka zri
i na ivici stiha o novoj ljubavi
a mislila sam da neću moći
mislio si…

Slobodna
Kao pra žena koja još ne zna za stid
Gola kao istina
Pećinska žena sam ti bila
Bez artikulacije i velikih reči
Najdubljim ćutanjem sam te ljubila
Onako kako ljubi pra-ljubav
Onakvog
Kakvim sam te videla i volela:
Čovek moj
Lovac na impale tigrove i mene
Štavitelj kože medveđe i moje
Čuvar
Vatre života u pepelu i meni
Tragač
Za divljim medom u mojim dupljama
Ratnik
Nosilac semena ljubavi u tobolcu o bedru
I mene na plećima i u mislima
Takvim ikonama tebe
Prekrila sam sve svoje misli
I postala hram religije ljubavi
I ti si postao moj Bog

Noćas
Neću (melo)dramiti
Samo da izmamim poetski trans
Neću se ponovo namerno ubiti (stihom)
Čitajući stare pesme o sebi sa tobom
Ni pokušati da (se) oživim
Pišući nove o mogućem nastavku ljubavi
Namerno neosetljivu
Ne dotiče me euforija novogodišnje noći
Kad se posebno podložno poetskim halucinacijama
Ne tiče me se
Što praznična noć pada u raskošnim kaskadama
Po tuđim velikim iščekivanjima
Ja ne čekam ništa i ne pitam se
Gde i sa kim nazdravlja(š) novoj ljubavi
Evo i ja nazdravljam sebi
Živela razumna ženo
Nek đavo nosi i ljubav i poeziju
I sve te urimovane izmišljotine o umiranjima zbog nekoga
Ko se još ubio zbog ljubavi
Osim poneki pesnik u tremens delirijumu
U noćima opšteg slavlja
Kad usamljenost preuveličava patnju
Živela pijana pesnikinjo
Tako
Baci to ubitačno pero
Baci se
U ralje stvarnosti bez snova
I u nirvanu nepisanja
Do konačnog oslobođenja od njega
I od sebe same
Same
Same…

copyright © Nena Miljanović
(31. decembar 2016.)

suočen sa neminovnostima
i “malen ispod zvezda”
čovek je s čežnjom upirao oči
u bezdan noćnog svoda nad sobom
istačkan iluzijama blistavih boljih svetova
tražeći svoju beskonačnost
među nedostižnostima
slep
za million ponuđenih dobrota
svog prolaznog života
iz noći u noć
očajan
podgrevao je iluziju svoje muške neprolaznosti
bludeći pogledom po elektronskom nebu pred sobom
u lovu na svetlucanje virtuelnih žena
ulepšanih odsustvom istine o trošnosti i običnostima
na jata njih
razbacivao je iskidane udahe i vruće reči
prazne
kao njegove hladne i jadne mošnice
iz kojih je bolno cedio laž
da voli i da je voljen
gluv za glas ljubavi
iz tišina nepročitanih pesama pohabane pesnikinje
koji ga je u svojim stihovima obesmrtila
i učinila muškarcem
velikim ispod zvezda neba poezije
pod kojim vreme stoji

Ti me nikada nisi potražio
(ni tražio više od površine)
U mojoj plavoj kući bez zidova
Gde prazne reči nemaju odjeka
Zaglušen hučanjem krvi
U ehu crvenih noćnih glasova
Nikada
Nisi čuo plave tišine kojim te ljubljah
Niti poželeo
Da pređeš prag moje duše
U koju bi ušao bar iz pristojnosti
Kao neko kog sam gostila telom godinama
Ni dan
Ni namernik mi u duši nisi hteo biti
Ni gost
Pred kog bih iznela svoje najskuplje
Čuvano pod stražom srca
Daleko od površnih dodira kože o kožu
Duhom o duh
Nije ti trebalo
Ne treba ni meni više
Jeftinoj
U praznoj plavoj kući

Napustila sam je
Napustila…