Аутор: Milovan Petrović

Lažem kad kažem,

da mi je lako,

da vreme bez tebe

više me ne boli.

 

Lažem kad kažem,

a tako bih plako,

žar ljubavi naše,

još u meni gori.

 

Lažem kad kažem

da sve je daljina,

da je magla davno

prekrila sećanja.

 

Lažem,… a istina,

u meni odzvanja,

moje srce i sad,

samo tebe sanja.

 

Milovan Petrović

–

Pričaš da voliš jesen,
i sve jesenje boje,
ja volim boju očiju tvojih,
tebe i lice tvoje.

Kažeš da jesen je rodna,
ko žena što blizance nosi,
ja volim jutro s’ tobom,
nemir u tvojoj kosi.

Govoriš da jesen je za tebe,
ko čaša vina u noći,
a ja da jesen bez tebe,
voleti neću moći.

Pa kad je tako,
kad jesen voliš,
želim da dok nas ima,
u naša srca,
nikad,
baš nikad,
ne dođe hladna zima.

Milovan Petrović

Moja je pesma ko suza čista,

pisana srcem svakog novog dana,

moja je pesma ko devojka čedna,

ponekad tužna, nekad razdragana.

 

Moja je pesma izvor bistre vode,

što umornom putniku novu snagu daje,

moja je pesma ko kapljica s lista,

što u more kane i zauvek traje.

 

Moja je pesma blagi povetarac,

što se s gore vine i hladi nam čela,

moja je pesma nekad nevesela,

ponekad je takva a da ne bi htela.

 

Zato moju pesmu prihvatite svaku,

onu veselicu, čednu, umiljatu,

pa i onu što vam, kad-kad dušu para,

greška je u štampi,… možda do pisara.

 

Milovan Petrović

–

Crni oblaci prekriše nebo,

magle doneše previše sive.

jesen ubija pesnika u meni,

ni muze više ovde ne žive.

 

Lišće odavno izgubi žutu,

tu finu boju jesenje topline,

s’ njom se izgubi pesnik u meni,

dušu prekriše boje sive.

 

Skupljam ostatke pesničke duše,

po sivilu polja još tražim stih,

ruka mi drhti, ništa novo,

da li ću naći neki od njih.

 

Predamnom papir i dalje prazan,

stihovi vešto u maglu beže,

sivilo, sivilo, svuda u meni,

sivilo zbog tebe, ne zbog jeseni.

 

Sivilo, sivilo, što dušu steže,

o… zašto i stihovi s tobom beže.

 

Milovan Petrović

–

Sve su laži o prošlosti tvojoj,

crna knjiga tvojih iskušenja,

pričaš priče, peglaš paučinu,

zaboravi to ništa ne menja.

 

Sve je crno, senke i prašina,

siva prošlost maglom prekrivena,

ne pravdaj se, ne muči se više,

zaboravi to ništa ne menja.

 

Ja te volim takvu kakva jesi,

i ne slušam šta je prošlost tvoja,

izbrisano gumicom zauvek,

sad je važno da si samo moja.

 

Milovan Petrović

–

Na sobi zatvoren prozor,
na zidu tvoja slika,
mislim da čujem korake tvoje,
u masi prolaznika.

Otvaram prozor pogledam dole,
nigde poznatog lika,
samo se čuje odjek koraka,
u masi prolaznika.

Vraćam se tužan,
sedam na krevet,
na zidu ista slika,
zašto te nema dole da prođeš,
u masi prolaznika.

Ponovo čujem poznate zvuke,
to mora da tvoja je štikla,
pogledam dole,
to kesten pada,
u masi prolaznika.

Sad kunem  drvo kestena,
zaista ružna slika,
zašto baca plodove svoje,
u masi prolaznika.

Milovan Petrović

–

Listam stranice prošlosti svoje,

lagano dan po dan,

u njima tražim kose tvoje,

zelenih očiju plam.

 

Čežnja me stalno u nazad vuče,

još želim dragi mi lik,

uzalud, uzalud, stranica prazna,

a u njoj tužan stih.

 

I dalje listam, tragam za tobom,

ma gde si, kad bih znao,

budi se sumnja, grudi se stežu,

dal’ sam te i imao.

 

Dali si bila u mojoj bašti,

ruža il drugi cvet?

ili si samo u bujnoj mašti,

obišla sa mnom svet.

 

Poslednju stranicu prošlosti vrtim,

nažalost sada znam,

ti si mi bila nada i želja,

bila si samo san.

 

Milovan Petrović

Nisi znala da postojim,

da me puti tebi nose,

da sam rođen samo zate,

da milujem tvoje kose.

 

Nisi znala da sam seme,

što sa poljem žito daje,

nisi znala da sam senka,

što za tobom uvek traje.

 

Nisi znala, čekala si,

ne imala, imala si,

sad si srećna, pa neka si,

a i ja sam jer moja si.

 

 

Milovan Petrović

 

 

Jutarnje sunce umiva gradić,
za kim te želja mine,
srce ti puno,
sad si u njemu
i gledaš sa visine.

Stražilovom pesma,
ptica se širi,
slikati nešto se mora,
pred tobom platno,
kičica u ruci,
paleta puna boja.

Po belom platnu,
sigurna ruka,
vešto ti četkicu vuče,
blistaš od sreće,
dok srce igra,
ponovo ti si kod kuće.

Na platnu lagano,
sveže boje,
prve obrise prave,
crkvena porta,
česma”Četir’ Lava”,
u centru “Patrijaršija” spava.

Sad se na platnu,
prelepih boja
rađa poema nova,
pa se i mladi,
besmrtni pesnik,
smeši sa Stražilova.

Ovo je igra,
tebe i Branka,
probaste ko bolje ume,
voljeno mesto,
Sremske Karlovce,
u slici il reči da razume.

Milovan Petrović

Dozvoli da na tren,

dotaknem ti snove,

da u njih unesem,

radost i toplinu,

dozvoli da zauvek,

ostanem u njima

i da se utopim,

ko boja u vinu.

 

Dozvoli da za mnom,

zaključaju vrata,

da ključeve bace,

niz neku strminu,

dozvoli da zauvek,

ostanem u tebi,

a ti za to vreme,

uživaj u vinu.

 

Milovan Petrović