Аутор: Milovan Petrović

Noćas ću da volim,

k’o što nikad nisam,

njene plave oči,

snene tajanstvene,

noćas ću da ljubim,

k’o što nekad nisam,

njene bele ruke,

meni ispružene.

Noćas ću da mrsim,

njene duge kose,

da milujem telo,

a i grudi njene,

noćas ću da volim,

u snu nade ima,

želim da je ljubim,

makar u snovima.

Zato molim,

ne budite mene,

nek u snove utonem duboko,

da je ljubim cele noći ove,

u snovima, moje plavo oko.

 

Milovan Petrović
–

Sumoran je ovaj grad

postao bez tebe,

nade izgubljene ,

a sećanja blede.

 

Sumorne su ulice

prolaznika pune,

niko me iz ovog,

izvući ne ume.

 

Sumorne su kiše

što padaju često,

napustiću ovaj grad,

naći bolje mesto.

 

Sumorni su poštari

što pakete vuku,

sumorna su zvona,

što na crkvi tuku.

 

Sumoran kad odem,

neću doći često,

svako drugo za mene,

biće bolje mesto.

 

Milovan Petrović

–

Častio sam starog muzičara,

da nam svira one stare naše,

začula se magična gitara,

od bolera grudi zaigraše.

 

Zvuci veštih španskih muzičara,

vratiše me u minule dane,

kad nas mesec čuvao noćima,

uz bolero, mlade razigrane.

 

Sad bolero ponovo se čuje,

mi igramo u mojim mislima,

na stolu se prazna čaša ljulja,

ostariću sa svojim snovima.

 

Nek gitara zasvira još jače,

neka slomi srce u grudima,

nek bolero isprati me noćas,

usamljenog u svojim mislima.

 

Kog da kunem, tebe il Ravela,

marijače, špansku mesečinu,

što mi mladost zarobljena osta,

i što dane utapam u vinu.

 

A kad srce zauvek prestane,

kad se zame’ zauvek zamrači,

nek kraj odra bolero zasvira,

ja vas molim stari marijači.

 

Milovan Petrović

–

Ljubim te kišom,

što po tebi pada,

dok ti kapi liju,

niz lice i telo,

ljubim te vetrom,

što se telom vije,

što te hladi mladu ,

vrelu i veselu.

Ljubim te zorom,

što te jutrom budi,

što ti snagu daje,

rano u svitanje.

Ljubim te za prošle

za buduće dane,

ljubim te zauvek,

ni više ni manje.

 

Milovan Petrović

–

Da sam soko, pa da imam krila,
da preletim brda i doline,
da pobegnem iz ovog sivila
i da vidim lica meni mila.

Da sam soko leteo bih jugu,
preleteo mora i planine,
ostavio sivilo za sobom,
da i meni malo sunce sine.

Video bi oca staru majku,
pozdravio sve svoje drugare,
obišao crkvicu u selu,
poljubio prag kuće nam stare.

Da sam soko leteo bih dole,
tek toliko da me želja mine,
dočekao nekolike zore ,
i gledao kada sunce sine.

Zatim bi se sasvim iznenada,
ne znam zašto, nešto dogodilo,
rekao bih zagledan u nebo;
“Ja bih nazad u svoje sivilo”.

Milovan Petrović

–

Lutao sam ulicama grada,

zagledao strane prolaznice,

nadao se ponovnom susretu

i dodiru tvome lažljivice.

 

Rekla si mi da ćeš brzo doći.

Da sam zate jedan i jedini,

da sam svetlo što na nebu sija,

i razbija snagu pomrčini.

 

Rekla si mi da moraš da ideš,

i da ćeš se uskoro vrartiti,

da ćeš doći što pre budeš mogla,

pa da ćeš mi dane pozlatiti.

 

Mlad, naivan, verovah ti ludo,

u čekanju moja mladost prođe,

lutao sam ulicama grada,

tražio te al’ ti mi ne dođe.

 

Sad kad mladost iza mene osta,

kad znam da si jedna lažljivica,

ja i dalje tražim te po gradu,

bez tebe sam samo lutalica.

 

Milovan Petrović

–

Na staroj klupi

dvoje se vole,

a nekad ti i ja.

Dole u luci

talasa more,

a nekad ti i ja.

U našoj sobi

svetiljke gore,

a nekad ti i ja.

Posle noći

pevaju zore,

a nekad ti i ja.

Na licu sad mi

staračke bore,

a gde smo ti i ja?

…

a nekad ti i ja.

…

a nekad ti i ja.

…

a nekad …

 

Milovan Petrović

–

Sanjao sam livade i polja,

zrela žita iz detinjstva moga.

Sanjao sam bagrem procvetali,

belu trešnju, a i orah stari.

Sanjao sam sve puteve naše,

što nam bose noge pretrčaše.

Oca, majku, familiju celu,

pa i tebe najlepšu u selu.

Sanjao sam tvoje pletenice,

duge noge i pegavo lice.

Sanjao sam da smo deca samo,

da smo srećni i da se igramo.

Sanjao sam prelepog leptira,

i čobana kako frulu svira.

Sanjao sam, sad ne sanjam više,

i snovi se moji umoriše.

 

Milovan Petrović

–

U tamnoj noći, ulicama grada,
tiho se lopov kreće,
bez kalauza i drugih sprava,
pitaš se nesrećnik gde će.

Ogrnut tamom i plaštom noći,
prilazi prozoru tvome,
prozor otvoren, soba u mraku,
pomažeš lopovu svome.

Sad lopov bez muke, svoj plen uzima ,
poljupce tvoje krade,
nežne dodire, srce iz grudi,
šta ćeš kad sve mu dade.

Lopov se vešto uz tebe privi,
njegov ti dodir prija,
tiho šapućeš, dok telo ti slavi,
” Lopov si pravi”.

Kad rana zora kroz prozor uđe,
naruši mrklu tminu,
umorni lopov skoči kroz prozor,
i nesta u daljinu.

Milovan Petrović

U svitanje novog dana
ti ne želiš biti sama.
Želiš samo moju ruku,
i moj dodir na jastuku.

Želja ti je ispunjena,
a molitva uslišena.
Sad si srećna svakog dana,
nećeš više biti sama.

Još se pita duša tvoja,
šta je onda želja moja.
Želja nam se podudara,
podudarnost sreću stvara.

Želim tvoje noge bose,
da skidaju moje rose.
Da me bude kose plave,
tu odmah kraj moje glave.

Želim da si vila moja,
a ja stalna želja tvoja.
Da mi dodir tvoje ruke
briše tugu, dnevne muke.

Zato voli naše želje,
pa nek su nam na veselje.

Milovan Petrović