Аутор: Milovan Petrović

Svake noći lutam ulicama grada

oko mene svud su nasmejana lica

ja tumaram dalje oborene glave

ja i moj prijatelj žuća lutalica.

 

Svako veče kad se iz kuće izvučem

i u njoj ostavim tamu i prazninu

žuća me dočeka na uglu ulice

a pogled mi njegov donese toplinu.

 

Kad mu priđem, odmah on zavrti repom

pa pogleda dole niz ulicu dugu

“Kud ćemo večeras”? on me verno čeka,

odluku je opet prepustio drugu.

 

Ja krenem na sumce, pošto cilja nemam

žuća mi se vešto uz noge pribije,

neka, ne smeta mi, samo mi je teško,

on k’o i ja nikad, nikog im’o nije.

 

Sad prijatelj žuća svoga druga ima

iz oka mu tuga kučeća nestaje,

pa se bogme malo k’o da osilio,

nije više ćutljiv , počeo da laje.

 

I ja sam se kanda malo promenio

veseo se često sada kući vraćam,

jer znam da sam stek’o prijatelja pravog

čije prijateljstvo ne moram da plaćam.

 

Ne potraja dugo naše prijateljstvo

jedno veče mene ne sačeka žuća,

od žalosti ja se odmah kući vratih

od ulice sad mi draža posta kuća.

 

Lutao sam zatim nebrojene dane

zagledao mnoge šupe i avlije,

nadao se da ću negde ga videti,

“Da ga možda samo neko vezo nije”.

 

Jednog dana tako u malome parku

poznanik me jedan na klupi zateče,

“Ne tugujte više, k’o boga vas molim,

vašeg žuću davno šinteri odneše.”

 

Sad sedim u kući i nigde ne idem

prijatelja pravog ja sam ostavio,

Kažete da tražim novog međ ljudima!?

Odavno sam u njih veru izgubio.

 

Milovan Petrović

–

Još jedna se vrata zatvoriše za mnom,

konobar se na me na vratima duri,

rujna zora davno pute osvetlila,

ja lelujam kući k’o čamac u buri.

 

Šta mi ovo treba uvek sebi kažem,

dok mi jutrom zemlja beži ispod nogu,

kompas mi se kanda malo pobrkao

pa ni kuću svoju pronaći ne mogu.

 

Često mi se desi da tako zalutam,

al’ verujte meni nije greška moja,

samo mi je neko kuću premestio,

pa se više ne sećam ulice ni broja.

 

I tako vam stalno sam sebe proklinjem,

rujnom zorom kad se pijan kući vraćam,

cenu uživanja u noćima dugim,

mora se priznati, previsoko plaćam.

 

Al kad veče dođe ja opet po starom,

u “Tri lipe” krenem s’ šalom oko vrata,

sa vrata se čuje tek što ih otvorim,

“Nije nas izdao, evo našeg brata”.

 

Ja znam da ću sutra s’ prvim zrakom sunca,

proklinjati sebe, staru svoju manu,

a da više ni sam ja siguran nisam,

da li tražim kuću il’ samo kafanu.

 

Milovan Petrović

–

Ja nisam rođen u gradu

kroz mene teku planinske reke,

ja nisam rođen na asfaltu

moje su detinjstvo krasile jele i smreke.

 

Ja nisam zaklon od kiše

tražio u tami dragstora,

mene su od kiše štitile

jele i grane od bora.

 

Moji koreni nisu

sa gradskih betonskih ploča,

moji su koreni duboki

iz bašta punih voća.

 

Ja nisam željan kafića

zgrada i gradske vreve,

željan sam cvetnih polja

dana kad grožđe se bere.

 

Ja nisam, al’ ipak jesam

u gradu živim sad,

kako bih rado se vratio

tamo gde uživah mlad.

 

Milovan Petrović

–

Poezija je jutro sa tobom

tvoj nežni dodir i sjaj u oku,

poezija je tvoj odraz lica

u bistroj vodi u šumskom potoku.

 

Poezija je tvoj nežni glas

jutarnja kafa dok se pije,

poezija je tvoja kosa

na vetru što se vije.

 

Poezija to moja je ruka

svijena oko tvog struka,

poezija je kada talasaš

kao nemirna luka.

 

Poezija, to su tvoje obline

kada sa sebe haljinu skineš.

Poezija to nisam ja, to nismo svi mi.

Poezija!? POEZIJA SI SAMO TI.

 

Milovan Petrović

–

U meni umire ljubav jedna,

gasi se priča o nama,

brišem te lagano zauvek,

a tečeš mi u venama.

 

U meni nestaju poslednji obrisi

sećanja na naše dane,

samo mi vene napusti,

da lakše prebolim rane.

 

U meni praznina neka

ja dalje puta ne vidim,

sada te zaista molim,

iz mojih vena idi.

 

Idi što dalje idi.

Kraj priče je o nama,

lažeš da si otišla,

a tečeš mi u venama.

 

Idi sa sobom nosi,

ostatke svoje krvi,

ja nisam poslednji ostavljen čovek,

a znam da nisam ni prvi.

 

Milovan Petrović

–

Uvela je ruža jedna

na stolu kraj čaše vina,

uvela je ostavljena

u kafani punoj dima.

 

Tu sam ružu jutros ubro

u bašti kraj kuće moje,

tražio te celog dana,

al’ ne videh oči tvoje.

 

Rekoše mi da si davno

spakovala stvari svoje,

da si s’ drugim u voz sela,

prepući će srce moje.

 

Sad vozove ja ne volim,

a i ruže brati neću,

odnela je duga pruga ,

moju ljubav, moju sreću.

 

procvetaće opet ruže,

do godine u proleće,

nek cvetaju, uzalud im,

kad ih niko brati neće.

 

Milovan Petrović

–

Sve sam dane obojio vinom

pa mi život ružičast postao,

tamne noći ukrasio pesmom,

s’ muzikom sam zore dočekao.

 

Moje zore pesmom opevao

duge noći ljubavlju kratio,

voleo sam, plavuše i crnke,

voleo sam i voljen sam bio.

 

Sve ljubavi pesmom opevane,

al’ u meni još pesama ima,

opevaću ja još mnoge lako,

dok je pesme kafana i vina

 

I sad volim i sad vino pijem,

istim žarom ja ljubim i sada,

još sa pesmom zore dočekujem,

stari zanos još u meni vlada.

 

Uživaću u životu ovom,

i u vinu sve dok ima para,

kad nestane i dalje ću piti,

ja poznajem starog konobara.

 

Milovan petrović

–

Na kafanskom stolu poezija blista

ispisani stolnjaci i bele salvete,

pesnici nestaju izbledelih lica,

iza njih ostaju na stolu posvete.

 

Sad poslednji pesnik boem starog kova,

zanesenjak stari izgužvanog lica,

za stolnjakom pati odavno je skinut

gde će da završi njegova pesmica?

 

Vrti se i gleda po novom lokalu,

stolovi su svuda hladni, ogoljeni,

pesnik se zanese pa glasno uzviknu:

“Šta da radim s’ pesmom, sada jao meni!?”

 

Čas u ruci vrti čašicu sa vinom,

zatim pero spremno za poemu novu,

šta sada da radi ni salvete nema,

na šta da napiše svoju pesmu novu.

 

Zato restorani, kafane , mehane,

obucite stolove u košulje bele,

obradujte boeme, pesnike sanjare,

pa neka se srećni do zore vesele.

 

Milovan Petrović

–

Konobaru donesi još jednu

noćas tuga moje srce dira

i zamoli starog muzičara,

da rastanak još jednom zasvira.

 

Kafedžijo ti znaš moju tugu

ove noći ti ne štedi piće,

moja tuga suviše je žedna,

podrum vina do zore popiće.

 

A ti stari dobri muzičaru

setne pesme večeras mi sviraj,

ti si doktor sad za dušu moju,

pa sam pesme ti za mene biraj.

 

U kafani još se neko javi,

pa kod svirca on podrža mene,

“Sviraj svirče ne bilo ti teško,

sviraj noćas za nas ostavljene”.

 

Treći glas se iz kafane začu,

“Pevaj svirče za njih i za mene,

nek gitara svira nam do zore,

Nesanicu i Krivo je more”.

 

Milovan Petrović

–