Аутор: Milovan Petrović

Probudi me miris tvoje kose
na jastuku rasute kraj mene,
gledao sam niz jastuk dok pada
ko slapovi niz padine, stene.

Gledao sam usnule ti oči,
dva dragulja sa tajnom u sebi
sakrivenom u zvezdanom svodu
ni čarobnjak otkrio je ne bi.

Pratio sam tvoje uzdisaje,
šta li sada tvoje srce sanja
da li mene, našu ljubav večnu
il je samo tvoj način disanja.

Gledao sam tvoje ruke bele
što tražiše nešto po krevetu
dodirnu ih i osmeh ti videh,
nežni osmeh najlepši na svetu.

Ti se sneno tad nadamnom izvi
svoju glavu na grudi mi stavi
to prelepo buđenje u zoru,
kako može da se zaboravi?

Milovan Petrović

–

Pijane su moje zore
opile ih noći duge
lutao sam noći cele
bežao sam ja od tuge.

Pijani su dani moji
ispir’o sam tugu vinom
tražio sam ja utehu
i jecao nad sudbinom.

Pijana je sudba moja
kud me ona kleta vodi
zašto uvek loša sreća
mora mene da pogodi.

Pobeći ću ja od tuge
pobeći ću jednog dana,
čekaće me sreća negde
samo zame nasmejana.

Pobeći ću od zle sudbe
ostaće i ona sama,
zarašće mi, isceliti,
i poslednja bolna rana.

Pobeći ću i od sebe
jer čekati više neću,
pronaći me tuga neće
kada sretnem svoju sreću.

Milovan Petrović

–

Neko mi se u daljini nada

neko me je jako poželeo

deca moja, moja stara majka

dve godine nisam ih video.

 

Sliku moju ko ikonu ljube

suzama je često zalivaju,

da se vratim iz dalekog sveta

svakog dana oni se nadaju.

 

I ja ovde u tuđini patim

gledam slike porodice svoje

i tako bi rado da se vratim

izdržati neće srce moje.

 

Svakog dana u kofere gledam

tako bi ih rado spakovao,

da će ova daljina da boli

verujte mi do sad nisam znao.

 

Evo sada obećavam čvrsto

vratiću se ja uskoro vama,

moja deco, suzna stara majko,

ne čekajte mene u suzama.

 

Vratiću se da ponovo vidim

svoju decu što davno ostavi,

moju majku što me dugo čeka,

i što naglo zbog mene ostari.

 

Doćiću vam da ponovo vratim

svima nama osmehe na lica,

da nas sunce ponovo ogreje,

da nestane kleta nesanica.

 

Milovan Petrović

–

Ne traži u meni anđela sa neba

ja anđeo nisam na zemlji sam rođen,

šiban vetrovima, kišom, snegovima

ja srcem čoveka običnim sam vođen.

 

Ne traži u meni savršenstvo neko,

u meni ćeš naći od svega po malo

suviše je toga i lepog i lošeg,

a ipak je sve to baš u mene stalo.

 

Ne traži u meni svog princa iz bajke,

i na laži sada ti ne teraj mene,

rođen sam običan bez titule neke,

i crvena krv mi znaj teče kroz vene.

 

Ne traži u meni ni lošeg čoveka,

mada svega ima u meni po malo,

ti pokupi dobro što nađeš u meni,

dovoljno je toga u meni ostalo.

 

Kad u meni tako sva dobra pokupiš,

ti od mene gradi boljega čoveka,

buniti se neću, još ću ti pomoći,

predaću se tebi ko koritu reka.

 

Možda tako jednom kada se probudiš,

kraj sebe ugledaš svog princa iz bajke,

a ipak sam rođen, bez dvorova, krune,

rođen od običnih i oca i majke.

 

Milovan Petrović

–

Još se moje utrkuju zore

koja će mi tebe pokazati,

k’o da znaju koliko te volim

i da ću se ja tebi predati.

 

Još se dani ponose sa tobom

na poklon mi samo tebe nude,

ja te volim kao prvog dana,

volim tebe, naše igre lude.

 

Još vetrovi moju maštu pale,

dižući ti haljinu visoko,

i još strasti divljaju u meni,

od pogleda moje plavo oko.

 

Još mi oči lutaju po tebi

ne zasite te tvoje lepote,

još se igram spretnog detektiva,

… pa volim te, volim te živote.

 

Još bi jedan život proživeo

kad bi Bog te opet meni dao,

živeo bi baš isto ovako,

i tu ništa ja nebi menjao.

 

Milovan Petrović

–

Nije mi se dalo da na miru živim,

da uživam mirno u nekom zapećku,

tražio sam više, jurio za nečim

ulagao mnogo na pogrešnu srećku.

 

Ni jedno me mesto baš držalo nije,

tražio sam biser, al pogrešna školjka,

vrlo bih se brzo zasitio svega

ništa novo nije, stara moja boljka.

 

Rekao sam sebi ko zna kol’ko puta

prestani da jurcaš, smiri se, ohladi

i kuče se teško na lanac navikne

a ja neću nikad, pa šta da se radi.

 

Ma ne mogu više terati po svome,

godine me više ne trpe ovako

kad bi mogo barem malo da se smirim

dom sebi da nađem, ostalo bi lako.

 

Pa ipak na kraju ja ukrotih sebe,

biser školjku nađoh u plavoj laguni,

još ponekad samo, ali tako retko

stari pustolov se u meni pobuni.

 

Neka, nek se buni nasmešim se samo,

stara navika me prevariti neće,

sad se divim školjci i plavoj laguni

pustolov me neće rastavit’ od sreće.

 

Milovan Petrović

–

Još me jednom zavedoše oči,

tvoje oči i vatra u njima,

još mi jednom probudiše strasti

pa ne mogu spavati noćima.

 

Još me jednom,… prosto ne verujem,

zavedoše oči crne tvoje,

još me jednom,… a znam raniće me,

… bole rane iz mladosti moje.

 

Još ćeš jednom poigrat’ se sa mnom,

zavesti me, baciti pod noge,

još ćeš svoje čari isprobati,

na taj način ranila si mnoge.

 

Još ćeš jednom,… ja ću se predati,

s’ tobom bitke il’ revanša nema,

umetnik si ti u ovoj igri,

najbolja si,… bitka izgubljena.

 

Još ćeš jednom uzeti mi srce

još ću jednom sebe tebi dati,

još ću jednom uživati kratko

a posle će samo bol ostati.

 

Pa nek boli na bol sam navik’o

neka boli taj trenutak jedan,

tog trenutka sećaću se uvek,

neka boli, svog bola je vredan.

 

Milovan Petrović

–

Jesen kad prođe i zima dođe

kad snegom sve zabeli,

kad pahulje bele tragove skriju

a mi bi toplo leto hteli.

 

Kad noći postanu duge i hladne

severac hladni dok duva,

ljubav ti moja srce greje

telo od vetra čuva.

 

Tvoje mi oči u mračnoj noći

svetlost čarobnu daju,

a tvoji prsti dugi i nežni

po meni nežno traju.

 

Te noći takve, duge i hladne

postati mrske mi neće,

poželeću tad da zima potraje,

eh da je samo sreće.

 

Zato vas molim volite zimu

bele snegove njene,

njenu hladnoću i duge noći,

dobra je za zaljubljene.

 

Milovan Petrović

–

Vreme proguta dane

prođoše godine mnoge,

koliko li još toga osta,

da bacim pod svoje noge?

 

Korak mi postaje težak

put ispod nogu mi beži,

noć se polako spušta

dok dan u prošlost teži.

 

Sećanja takođe blede

skriva ih magla neka,

tvoja se slika bori,

mislim da mene čeka.

 

Tragove stopala mojih

u vremenu prekri prašina,

tvoji se negde gube,

za mnom ih još malo ima.

 

Sada mi i nije važno

dal’ imam još korak il’ dva,

samo sa sobom želim,

poneti na tebe sećanja.

 

Još želim kad tamo krenem,

što kraj se za mene zove,

poneti sliku tvoju,

sliku i naše snove.

 

Milovan Petrović

–

Poželeh i ja k’o ribari drugi

stari ribarski san

uloviti zlatnu ribicu

da mi ulepša dan.

 

Jednog se lepog dana

zaista desi to,

ulovih želju svoju,

sad dalje idemo:

 

“Ribice zlatna draga

ja imam želje tri

i jedva čekam da ih,

ispuniš sada ti”.

 

Riba me samo pogleda

očima svojim onako:

“Ja da ti želje ispunim!?

Da nisi bunike tako”.

 

Ni zlatne ribice nisu

ko što su bile pre,

šta ću sad nemam kud,

kad eto dođoh do nje.

 

Sad ja ribici svojoj

ispunih želje sve,

pravilo od tri želje,

kaže, ne važi za mene.

 

Eh,… šta ću kad nisam znao

još živim u svetu svom,

da svaku želju ispuni,

poneki brkati som.

 

Milovan Petrović

–