Аутор: Milovan Petrović

Svi putevi vodiše me k’ tebi

bez oznaka i bez putokaza,

ni u mraku pogrešio ne bi

sudbinska je to za mene staza.

 

Sva su mesta za mene stanice

i u njima ništa lepo nema,

samo tvoje mesto me mamilo

i devojka što u njemu sneva.

 

Sve su zore budile me suncem

davale mi snagu za kretanje,

ptice su mi pevale kraj puta

da sam srećnik davale na znanje.

 

Mahaše mi kraj puta neznanci

smeškaše se vesela im lica,

neki bi mi samo dobacili:

“Idi dalje nije stranputica”.

 

I na kraju ja ugledah tebe

prepoznah te međ’ stotinu lica,

pitaš “Kako?” a ja pojma nemam,

dovede me do tebe ulica.

 

Milovan Petrović

–

Sivi oblaci nebom plove

ko lađe bez kormilara,

u staroj peći pucketa vatra

loži je majka stara.

 

Otac naramak suvih drva

upravo u kuću unese,

kraj peći složi, istrlja ruke,

pa se od zime strese.

 

To samo sećanja na stare dane

u meni još uvek žive,

na oca starog, na majku staru

na dane lepe a sive.

 

To samo moja umorna duša

odmora traži malo,

uz oca majku u staroj kući,

snage mi ponestalo.

 

Ja samo želim topline malo

majčinog nežnog pogleda,

očeve ruke na svom ramenu

dok majku sa smeškom gleda.

 

Ja želim samo u svoju mladost

na jedan trenutak mali,

ali ne mogu stvarnost je takva

mladost nam uvek fali.

 

Milovan Petrović

–

I poslednja nada ratnika se gasi

izgubljena bitka na bojnome polju,

dok telo krvari od previše rana

u rukama drži staru sliku tvoju.

 

Ruka mu se grči od bola i tuge

dok životna tečnost napušta mu telo,

napreže se gleda u sliku u ruci,

al ne vidi ništa vidi samo belo.

 

Zamagljene oči, baš ništa ne vide,

dok sa slike gleda, najdraže mu biće,

i poslednja zora odavno je prošla,

a njegovo telo sad zemlja prekriće.

 

Slika mu ispade iz nemoćne ruke,

pogled mu se sledi, na putu za njome,

nestadoše želje i nadanja mnoga,

sve posta praznina u trenutku tome.

 

Sad iz crne zemlje beli krim izraste

rascveta se bujan u svojoj lepoti,

uplakana žena belom cvetu priđe,

dok kraj sebe sina za ručicu vodi.

 

Latice se krima naglo otvoriše,

pa niz list mu skliznu suza ili rosa,

mali dečak nežno prstom ga dodirnu,

a zatim i ženska ruka a i  kosa.

 

Milovan  Petrović

–

Jedna zvezda na nebu zaspala,

zora došla a ona ostala.

Sad je sunce prvim zrakom budi;

“U noć idi šta će reći ljudi!?”.

 

Zvezda sunce molila je jarko:

” Ne žuri se već idi polako,.

ja ne spavam već noć produžavam,

za sve one što se strasno vole”.

 

“Što zaspaše kasno po ponoći,

ne misleći da ćeš rano doći.

Ne diraj ih nek se sad odmore,

neka misle da još nema zore”.

 

Sunce reši da zvezdu posluša:

“Ova zvezda zaista je duša”.

Pa mu nešto u grlu zastalo,

da se nije zaljubilo malo.

 

Danica je najlepša od zvezda,

voleće je a da mesec ne zna.

A kad sazna, moraće da shvati,

da ne može ljubav da uskrati.

 

Mesecu se zacrveni lice

kad primeti da nema Danice.

Ona mu je najdraža od zvezda,

gde je sada a da on to ne zna.

 

Tad mu šapnu zvezda repatica,

“Danica je suncu ljubavnica”

Pa se mesec u brige zadao,

bez najlepše zvezde je ostao.

 

Ona mu se već danima gubi,

nije čudo kada Sunce ljubi.

Sve od tada do današnjeg dana,

jutrom svetli jedna zvezda sama.

 

Svetli zorom dok dragoga čeka,

dok se budi maglovita reka.

Pa uz sunce još jednom zablista,

i nestane kao rosa s lista.

 

Milovan Petrović

–

Opet mi se pomrsili konci

život mi se k’o lavirint čini,

pa ne mogu iz njega izaći

već se vrtim u toj pomrčini.

 

Zalutao u belome svetu

nebo mrklo nadvilo se name,

čekam zoru ona doći neće,

ovde neće nikada da svane.

 

Srećem ljude poput santi leda

zaleđenih osmeha na licu,

kad te prođu pogled im se smrkne,

čestitam im, glumci za peticu.

 

Meni malo iskrenosti fali,

oko mene sve plastika neka,

ja bih hteo nešto opipljivo,

a ne loše kopije čoveka.

 

Lažni osmeh meni baš ne treba,

kiseo je i grimasu pravi,

ko me želi pozdraviti tako

više volim da mi se ne javi.

 

Izaćiću ja iz ovog svega

naći leka za tu ljutu ranu,

ja znam gde je iskrenost kod ljudi

tamo negde na “lošem” Balkanu.

 

Milovan Petrović

–

Sreo sam te posle mnogo leta

na ulici u dugom kaputu,

nosila si buket belih ruža

i u njemu jednu ružu žutu.

 

Ti u mene nisi pogledala

pri susretu kad kraj mene prođe,

ceo svet sam zbog tebe prevrn’o

a ti eto iznenada dođe.

 

Zar da opet nesanicu vratiš

u moj život ko nekad ranije,

kad sam budan snevao o tebi

a da niko za to znao nije.

 

Naj lepša si ti u gradu bila

i drugi su maštali na javi,

pratili te kao senke tvoje

a ime ti pravo nisu znali.

 

Šetala si ulicama grada

i mamila osmehe sa lica,

tvoje ime znao niko nije,

zvali smo te kratko,” NESANICA”.

 

Sad po gradu ti ponovo šetaš

baš se ništa promenilo nije,

lepa, vitka, ko košuta gipka

ti zavodiš kao i ranije.

 

Vest se brzo po gradu proširi

osmesi se vratiše na lica,

da si došla i da su te sreli,

“Vratila se naša nesanica”.

 

Milovan Petrović

–

Godine su prolazile mnoge

lutao sam od grada do grada,

sad bi hteo negde da se smirim

ali gde bi ne znam ni sam sada.

 

Koreni su moji počupani

stara mesta kroz sećanja zovu,

a ja samo želim da se skrasim

i ne želim avanturu novu.

 

Prijatelje ostavlj’o sam lako

iz mladosti što su pravi bili,

one nove što sam uz put stek’o

prijateljstvo samo su glumili.

 

Kud bi sada, gde bi se vratio

Kad sam post’o uspomena samo,

prijatelji rekli bi mi možda

da se samo iz mladosti znamo.

 

Šta ću sada kad mi mladost prođe

kad ostarih svetom lutajući,

napred ne smem, a nazad ne mogu

probisvet bi da se vrati kući.

 

Kol’ko vidim, kako stvari stoje

da li ići ili se vratiti!?,

Možda bolje da ostanem ovde

pa možda ću korene pustiti.

 

Milovan Petrović

–

Doleteše u proleće rano

vratiše nam osmehe na lica,

poleteše u nebo visoko

to maleno jato brbljivica.

 

U večeri svakog novog dana

igraše se sve do noći same

k’o leptiri nad bistrim potokom

u igranju provodiše dane.

 

Pod strehama u gnezdima malim

jednog dana kad se nešto desi,

proviriše kljunčići maleni

neko nov je na staroj adresi.

 

Odmah zatim smiriše se laste

ti maleni majstori letenja,

dobili su jednu malu brigu

eto njima novog zaduženja.

 

Sada lete ne tako visoko

mogu reći odmah iznad glave,

da prehrane to gladno potomstvo

traže mrave , glistice i larve.

 

U jesen se ptići razigraše

poleteše od štale ka senu,

naučiše majčinu zadaću

savladaše tu lekciju njenu.

 

Brzo uče

nužda zakon menja,

postadoše pravi virtuozi

roditeljske tehnike letenja.

 

Već pred zimu poleteše laste

odleteše negde prema jugu,

vratiće se kad proleće dođe

kad prezime ovu zimu dugu.

 

Milovan Petović

–

Na putu starom bez putokaza

gde mnogi svoje kompase gube,

mogu se sresti razne spodobe

one što lažne bogove ljube.

 

Na putu starom što cilja nema

čiji se putnici besciljno vuku,

gde kralj prosjaka za pomoć moli

i rado prima njegovu ruku.

 

Na takvom putu gde sve je beznađe

gde svaka logika pada u vodu,

gde svako dobro čim se pojavi

putnici smatraju za nepogodu.

 

Na takvom putu povratka nema

na njemu umiru i zadnje nade,

pogrešan izbor učini putnik

a Bog mu toliko puteva dade.

 

Milovan Petrović

–

Moje se zastave viju visoko

ja još poražen nisam,

mnogi bi želeli da ne postojim

da sam sa zemlje zbrisan.

 

Još moja jedra vetrovi dobri

snagom pokreta pune,

još mi se smeše bogovi mora

nedaju jedra da trune.

 

Još moje dane od mrkle noći

trgaju svetla jutra,

još se točkovi sreće vrte

nose me u bolja sutra.

 

Još mnogo, mnogo, za mene ima

puteva i novih staza,

tunela, vrata, svetla u njima

još mnogo novih izlaza.

 

Još ću jedriti ovim morima

spustiti jedra neću,

zašto se čuditi, ja samo imam

za saveznika sreću.

 

Milovan Petrović

–