Аутор: Milovan Petrović

Zaplakale sve su muze,

zaplakale sve gitare,

ostale su sirotice,

sve najlepše pesme stare.

 

Zaplakala violina

tiho struna suzu briše,

zaplakala pesma jedna

što joj oca nema više.

 

Tiho suze reke pune

sad u njima mesta nema,

izliće se, poplaviti,

jer u nebo ode Kema.

 

Anđeli ga gore vode,

da sad njima pesme piše,

ostale su stare nama,

ali njega nema više.

 

Sad se s neba pesme čuju,

to naš Kema gore peva,

Anđelima, Bogovima,

i svim što ih ovde nema.

 

Milovan Petrović

–

Utihnuše stare violine

odleprša dobra pesma stara,

akordi se slediše na žici,

umorna je svirčeva gitara.

 

Kroz prozor se zora promolila

tužan čovek napušta kafanu,

natečene oči mu od dima,

dok proklinje zoru nasmejanu.

 

“Rujna zoro zašto žuriš tako

pa me teraš rano iz kafane,

zašto noćas kad mi tako teško,

kad mi nisu zalečile rane.

 

Violino zašto si prestala

zar zbog toga da ti kunem strune,

ti, gitara i vino u čaši,

mene samo može da razume.

 

Kafedžijo reci mi iskreno

da ti nije vina ponestalo,

ovo nije uredu od tebe,

mogao si se potruditi malo.

 

Muzičari i vi ste mi čudni.

Cele noći lečiste mi tugu,

iznenađen i uvređen sad sam,

zar se tako radi starom drugu.

 

Doći neću u kafanu ovu

nikad više,… čvrsto obećavam,

zoro bela ni tebe ne volim,

sad odlazim sa tugom da spavam.”

 

Milovan Petrović

–

Tražio sam pomoć od lekara

od travara, vidovnjaka raznih,

niko bolest moju nije znao,

rekoše mi;… Možda je po kazni!?

 

Teška bolest maha uzimala,

mučiše me noćne nesanice,

kud god bih se nesrećnik okren’o

video bi samo tvoje lice.

 

Leka nema bolest napreduje,

podočnjaci “ukrasiše” lice,

poznanici samo bi zastali

zbog čuđenja i zbog neverice.

 

Lutah tako ulicama grada

lek i dalje ja za sebe tražih,

da je bolest svima nepoznata,

ja ne mogoh lako da uvažim.

 

Jednog dana ja izgubih nadu

pa se reših bolesti predati,

tad mi život postade besmislen

i poželeh sa njim se rastati.

 

Ti zakuca tad na vrata moja

otvori ih, ugledah ti lice,

odmah shvatih da je bolest prošla,

izlečen sam moja “doktorice”.

 

Sad bolesti mene obilaze

ni virusi više me ne cene,

ko bi smeo, kod toliko drugih,

zbog “doktorke” da napadne mene.

 

Milovan Petrović

–

Gitara me sad na tebe seća

na nas dvoje jedna pesma stara,

ja muzičar dobar na gitari,

a ti moja čarobna gitara.

 

Letnje noći mesec i gitara,

moji prsti na žicama njenim,

reka nežno obale miluje,

a ti mene sa očima snenim.

 

Našu pesmu reka tiho nosi

i ona je zapevala s’ nama,

blago svetlo mesec nam daruje

i zvezde su namignule nama.

 

Svi slušaše gitaru u noći,

diviše se tom skladu u seni,

šumu reke, tvom sjaju u oku,

i gitari,… naravno i meni.

 

Sad gitara više se ne čuje

ne bar moja, zvuci pesme stare,

neke nove sad se pesme čuju,

novi svirci i nove gitare.

 

Nek’ gitare i dalje sviraju

neka svirci svoju mladost slave,

nek’ talasi reke pesme nose,

dobre pesme uz gitare prave.

 

Milovan Petrović

 

–

Lepe reke po Srbiji celoj

lepa Sava, lepa i Morava

a najdraža reka srcu mome,

moja reka, malena Tamnava.

 

Svaka od njih svoje čari ima

Lepenica, hirovita Drina

stari Dunav i Tisa što spava,

al za mene čar ima Tamnava.

 

Volim njene vire i vrbake

senovite šume i proplanke

cvetna polja brežuljke i sela,

gde je moja mladost započela.

 

Volim pesmu čobanice mlade

i ratara što na njivi rade,

Veru jednu kraj obale njene,

oživeše stare uspomene.

 

Uspavano selo Ćukovine

sve brežuljke, njegove utrine,

žitna polja ko talase mora,

kraj Tamnave najlepša je zora.

 

Sad ta reka u mom srcu spava,

sve su lepe, posebno Tamnava

tu sam rođen, tu me samo ima,

jer sam dete sela Ćukovina.

 

Tamnava mi u mislima osta,

lepa Vera, uspomena dosta,

kraj nje vrba, hladovina njena

iz mladosti more uspomena.

 

Milovan Petrović

–

 

Ustala je majka stara
pa kroz prozor na put gleda,
drhtale su ruke stare
a tresla se kosa seda.

Sin joj davno negde ode.
Ode na put nepoznati,
čekala je dane mnoge
da joj dođe, da se vrati.

Kroz prozor se uvek prvo,
zagledala svakog jutra,
zatim tužno uzdahnula;
“Još ga nema… doće sutra.”

U čekanju eto tako
prolaze joj zadnji dani,
poslednja se nada gasi
sati su joj odbrojani.

Jednog dana na vratima
zakucala ruka jedna,
odgovora nije bilo
a vrata su otvorena.

Uđe putnik preko praga
i ugleda ženu staru,
na stolici kraj prozora
u daljinu zagledanu.

Pogleda je stranac bolje,
u stolici staro lice,
srce mu se naglo steže
od prizora, neverice.

Oči mutne otvorene
zagledane u daljinu,
kraj stolice papir neki,
to je pismo njenom sinu.

Podiže ga stranac s poda,
pa pokuša pročitati;
“Dođi kući ja te molim,
umorna je stara mati.”

Ne izdrža putnik više
niz lice mu skliznu slano,
a iz ruke ispa pismo,
delimično napisano.

Kleče stranac pred staricom
uze pismo, prekri lice,
dodirnu joj hladne ruke
i zarida, “Eh starice.”

Ridao je dugo tako,
šaputao u suzama
čini mi se da se čule,
samo reči, DRAGA MAMA.

Pismo do sad nečitano,
a poruka svima znana,
sva je ljubav majke sinu,
na papiru napisana.

Milovan Petrović

–

Padao sam bezbroj puta

ustajao odmah lako

borio se s nedaćama

divio se borcu svako.

 

Nevolja je mnogo bilo

al’ pobednik ja sam bio

nikad nisam poklekao

uz njih sam se čeličio.

 

Dizao se iz prašine

otresao znoj sa čela

nastavljao svoj put dalje

kao Feniks iz pepela.

 

Nadao se boljem jutru

verov’o u bolje dane

grabio sam samo napred

i čekao da mi svane.

 

Svanulo je… možda kasno

već se veče spušta name

zašto Bože tako brzo?

tek izađoh ja iz tame.

 

Zašto sad kad sve je prošlo?!

kad padanja više nema

zašto posle svega teškog,

crna noć se uvek sprema.

 

Milovan Petrović

–

Ostali su tragovi u snegu

jedan čovek u daljinu ode

šta ga na put daleki natera

gde ga staze u nevreme vode.

 

Krenuo je negde prema jugu

negde tamo gde mu mladost osta

gde ostavi to što naći neće,

lutao je, sad mu svega dosta.

 

Obišao kuglu je zemaljsku,

sve tražeći mesto svoje sreće,

ne znajući da ga tamo nema,

u daljini pronaći ga neće.

 

Sad kada je mladost prohujala

kad sve prođe i vratit se neće,

shvatio je ali jako kasno,

da je stalno bežao od sreće.

 

Sada hrli dole prema jugu

ne smeta mu ni ledena zima,

želi samo mestu sreće doći,

dok još snage u telu mu ima.

 

Milovan Petrović

–

Napolju vučje vreme

hladnoća ujeda lice

hladni severac duva

put sija od poledice.

 

U kući starica setna

vatra u peći tinja

napolju drveće belo

od mraza i belog inja.

 

Nekad joj ta zimska idila

beše lepa i draga

kad Božićni dani dođu

a sad je izdala snaga.

 

Kuća ko košnica puna

vesele igre i smeha

beše to dom iz snova

kad Božić u njoj se čeka.

 

Da li će u šumu po badnjak

večeras moći ići,

pomoći niko joj nema

daleko njeni su ptići.

 

Ikone stare na zidu

gleda dok suza ide,

skrušeno Boga moli

da dođu bar da je vide.

 

A tamo negde daleko

u zemlji polarnih noći,

i ptići pate za majkom

ne mogu skoro joj doći.

 

I tako u kući staroj

za Božić starica sama,

ikone stare na zidu

a oči u suzama.

 

Milovan Petrović

–

Molim te za ples u ovoj noći

dok poslednji trenuci godine idu,

skrećeš mi pažnju na sat na zidu;

“Dvanaest nije, imaj u vidu.”

 

Pogledam u sat,…  stvarno nije.

Satovi ko da su stali,

da li je vreme zaista stalo

ili se sat sa mnom šali?

 

Toliko želim ples sa tobom,

da igrom nam počne Godina nova,

ova je bila godina mašte,

godina nade, godina snova.

 

U Novoj želim da nam se snovi

u stvarnost pretvore našu,

nalivam piće i u to ime,

dižem visoko čašu.

 

Pogledam u sat i dalje stoji,

to mora da greška je neka,

zašto se mora ples ljubavi

toliko dugo da čeka?

 

Milovan Petrović

–