Аутор: Milovan Petrović

Zaustavite vreme na tren
nek ovaj vremenski voz stane,
lokomotiva nek odmori malo
nek prestane da vuče dane.

Zaustavite vremensku mašinu
želim ostati u ovom trenu,
ne želim ništa novo
dok slušam pesmu njenu.

Zaustavite reke silne,
što nose brodove ka jugu,
meni je lepo ovoga trena
možda mi sutra donosi tugu.

Zaustavite sve nepoznato
što nam se sprema doći,
ovo je moj trenutak,
ovo su naše noći.

Zaustavite trenutak sreće
pa nek nam večno traje,
ja više kockar nisam,
i ne znam šta sutra daje.

Milovan Petrović

–

Na dar sam ti poklonio srce
ti ga vraćaš nisi ga ni takla,
kažeš da je poklon neugledan,
da je srce od običnog stakla.

Na dar sam ti poklanjao snove,
i u njima za kraljicu presto,
rekla si mi, svoje snove imaš,
da u njima nema za me mesto.

Na dar sam ti ponudio sebe,
odbila si tu ponudu moju,
nastavila sama si da živiš,
i da hraniš zlu taštinu svoju.

Davno sam ti srce poklanjao
ti ga tada nisi ni dotakla,
tog trenutka od bola i tuge
prepuklo je srce mi od stakla.

Sad kada su godine za tobom
nisi više ni gorda ni tašta,
pitaš mene za “stakleno srce”,
kasno ti je proradila mašta.

Zašto pitaš sad za snove moje,
dal’ u njima još uvek je presto,
i da li možeš na prestolu tome,
zauzeti obećano mesto.

Htedoh reći da ideš što dalje,
da me nisi slučajno ni takla,
al se sa mnom tad složilo nije,
to ludo moje srce od stakla.

Milovan Petrović

–

Izbledeće sećanje na mene

požuteće stare uspomene.

Sve će jednom nestati bez traga,

u zaborav moja mila draga.

Progutaće sve beskrajne noći,

pa ti više nikad neću doći.

Iz neba će kiša prokapati,

i sve moje tragove isprati.

Tad odneće sve lepo do vraga,

u nepovrat moja mila draga.

Čak i slike s’ zida će nestati,

vreme će ih memlom izbrisati.

Zasviraće petsto violina,

da isprate svoga grešnog sina.

Sve gitare tad će zaplakati,

od tuge će žice popucati.

Svi svirači podignuće čaše,

za nas dvoje za sve dane naše.

Zapevaće moju pesmu staru:

“Bila jedna dunja na ormaru.”

Tek u zoru kada sve se smiri,

kada sunce s’ istoka proviri,

ispariću s’ prvom kapi rose,

anđeli će gore da me nose.

Nek me nose kad već tako mora,

to će biti zadnja moja zora.

Sve nestaće, otići bez traga,

u nepovrat moja mila draga.

Naši snovi i trenuci sreće,

ništa više postojati neće,

samo trag će ostati na mene,

negde će ga zapisati vreme

u beskraju nebeskoga svoda

još će moje ime da se doda.

 

Milovan Petrović

 

–

Na meni je vreme ostavilo traga
ožiljke na srcu ti si moja draga.
Rane su u duši vešto prikrivene,
bore su vidljive što ostavi vreme.

Što godine sad mi sve na licu stoje
ne smeta mi zaista, nek ih drugi broje.
Ono što mi smeta i što je skriveno,
to je u mom srcu davno pohranjeno.

Ostavljena ljubav iz mladosti rane,
nestali poljupci što krasiše dane,
obećanja tvoja lako izrečena
što u tvome srcu za me mesta nema.

Sad k’o oblak lutam bez cilja i traga
ulicama mračnim moja mila draga
i u vinu tražim lek za moje rane
provodeći tužno, svoje zadnje dane.

I kad tako jednom, onog zadnjeg trena,
ode moja duša iz mene ranjena
kad nestane negde, ko magla bez traga,
to je sve zbog tebe moja mila draga.
Jer starost me nije ubila ko druge
umro sam od bola, umro sam od tuge.

Milovan Petrović

–

Živeo je jedan dan
kao treptaj, ili san.
K’o iz bajke, lepi cvet,
kao laste vešti let.

Trajao je samo tren
ružičasto obojen.
Krasio k’o reku most,
kao cvetak, bumbar gost.

Visoko bi poleteo
i radio šta bi hteo.
Njegov bio čitav svet,
igrom svojom zauzet.

Nad izvorom, nad potokom
svoju senku gled’o okom.
Divio se svom “odelu”,
i boji po celom telu.

Prekidao na tren let,
da poseti lepi cvet.
Krasio ga na tren samo,
da je još tu tek da znamo.

Lepi leptir nije skot,
voleo je svoj život.
Tako kratak kao tren,
ružičasto obojen.

Mali leptir, cveta svat,
nije znao šta je rat.
Živeo je samo tren,
svim bojama obojen.

U životu bio gost,
krasio je reke most.
Već uveče dole pao,
i prašina već postao.

 

Zato slušaj savet moj,

takav je i život tvoj

pa poseti svaki cvet,

da ti život bude lep.

 

Milovan Petrović

–

Ne čekaj me majko moja
na vratima svakog dana
da se vratim kući našoj,
sada mi je dom kafana.

Ne čekaj me i ne tuguj
srce mi je puno rana
pomoći mi neće moći
rujno vino nit’ kafana.

Ne čekaj me otišao sam
da potražim svoju sreću
našao je nigde nisam,
k’o gubitnik doći neću.

Ne čekaj me stara moja
već se za me Bogu moli,
da prebolim ovu tugu,
ti znaš da te tvoj sin voli.

Ne čekaj me majko mila
sad kad me je ostavila
zbog nje slušam pesme tužne,
gudalo mi tugu svira.

Ne čekaj me, ja ću doći
kada ova tuga prođe
kad zalečim srcu rane,
kad proleće opet dođe.

Milovan Petrović

–

Samo ti me još izdala nisi
jer ljubav se prava ne izdaje
ona živi duboko u nama
dok smo živi s nama će da traje.

Samo ti me povredila nisi
svi su drugi mislili na sebe
o dobroti i ljubavi pravoj,
svi su mogli učiti od tebe.

Samo ti me ostavila nisi
svi me drugi ostavljaše često
pa mi srce pijedestal gradi
na kome je samo tvoje mesto.

Samo ti si volela me ludo,
opraštala i kad grehe činih,
vraćala me do pravoga puta
da ne lutam sam po pomrčini.

Samo ti si predala se meni
bez računa i zadnjih namera
pa nam srca dvore sagradiše,
materijal; LJUBAV, NADA, VERA.

Samo ti si ostala uz mene
sve godine, izdala me nisi,
voleću te do zadnjeg trenutka,
voleću te, moj anđeo ti si.

Milovan Petrović

–

Gledam nebo i oblake bele
vetrovi ih prema jugu sele,
nek sa njima presele i mene,
na jug, gde su moje uspomene.

Da s visina vidim kuću staru,
sestru, oca, majku na bunaru
i njihova nasmejana lica,
igru lepih višnji beračica.

Sve gradove i sva naša sela,
lepe reke i njihova vrela
cvetna polja, njive i šumarke
i sve živo iz Nojeve barke.

Mog psa Žuću, petla Kazanovu,
mladu srnu i šumu bukovu,
sve puteve i sve staze moje,
što odavno negažene stoje.

Nosite me vetrovi ka jugu,
nemam prtljag a ostavljam tugu,
ne pitajte ko će put da plati,
nepovratnu, sve ću za nju dati.

Milovan Petrović

–

Još me gleda tvoja slika
iz mog starog novčanika,
oči tužno plave boje,
behu nekad more moje.

Još mi lebdi svakog dana
tvoje ime na usnama,
i još vidim kosu tvoju,
i glasa ti čujem boju.

Još me budi zora rana
sa mislima da si sama,
i da tvoje oči snene,
i sad žele samo mene.

Još potražim sliku staru,
nešto veću u ormaru,
to je ista mala slika,
iz mog starog novčanika.

Moram reći slabo vidim,
zbog starosti se ne stidim,
pa pomislim koja sreća,
da postoji slika veća.

Sad je gledam, slika mala,
prohujala mladost rana
pa se pitam svakog dana,
zar smo samo na slikama?!

Milovan Petrović

–

Koliko si samo poželela puta
da gitaru čuješ u noćima dugim,
koliko si puta prozor otvorila
poželela da te kao nekad ljubim.

Koliko si puta noću me sanjala
da pod prozor tvoj sam ponovo došao
sa gitarom svojom, kao nekad davno
i ponovo našu pesmu zasvirao.

Koliko te puta u snu milovala
ta muzika nežna sa moje gitare,
koliko si puta proklinjala zore
i mrzela njene, prebogate dare.

Koliko si puta poželela samo,
da gitara moja nikad ne prestane,
da te usne moje kao nekad ljube
i da zora bela nikada ne svane.

Koliko si puta poželela samo…
gitara je davno o klin okačena.
Pod prozorom tvojim ruže procvetale
samo mene, pesme i gitare nema.

Koliko si puta poželela samo
al godine mnoge učiniše svoje,
ostadoše snovi u noćima dugim,
pa te tako i sad, uz gitaru ljubim.

Milovan Petrović

–