Аутор: Milovan Petrović

Sagradiću kućerak na bregu
s’ prozorima okrenutim jugu,
ja ne želim dvore sagraditi
jer dvorovi često kriju tugu.

Zasadiću borove i jele
breze bele oko kuće male,
kad u zimu snegovi zabele
kako bi nas na bajku sećale.

Uzgajaću i cveće u bašti,
bele ruže i crvene lale,
sve će biti ko u našoj mašti
što smo nekad mlađani sanjali.

Tad pozvaću tebe da mi dođeš
u maleno gnezdo sagrađeno,
bosonogu i vesela lica,
nek zablista od sreće kućica.

Nek’ blistaju sve sobice njene
jer su naše želje ostvarene,
nek trepere breze nam iz bašte
dok živimo život ko iz mašte.

Sagradiću kućerak na bregu,
da nas srećne od nevolja štiti,
sagradiću kućicu malenu
u kojoj ćeš sa mnom srećna biti.

Milovan Petrović

–

Traže me drugovi stari
ulice, vino, kafane,
ponovo da vratim se njima
uzalud da ne trošim dane.

Traže me staze kraj Save
svetiljke u tamnoj noći,
čekaju samo trenutak
kada ću ponovo doći.

Traže me muzikanti
štimuju gitare svoje,
kada ću u Šabac doći
već dugo dane broje.

Ja nisam od nekih tamo
što reč im od igle manja,
ja sam od onih ljudi
što drže obećanja.

Doći ću opet vama
kad dođu topli dani,
Da s’ pesmom čekamo jutra;
“o… zoro bela svani”.

Doći ću drugovi moji
zbog naših starih dana,
zbog rujnog vina u čaši,
muzike, društva, kafana.

Milovan Petrović

–

Sat na tornju ponoć otkucava
grad zaspao, Jovana ne spava
nesanica danima je muči
sve od briga glava će joj pući.

Jovan dugo javljao se nije
a često je pisao ranije,
da mu nije nestalo papira,
il’ mu druga srce zarobila.

Bolne misli motaju se same
kod Jovane usred noći tamne,
sve od bola srce joj se steže
noć preduga, a njoj je sve teže.

Jova leži zaspati ne može,
od muke bi ispao iz kože.
Bolan leži na belom krevetu,
sam u noći u dalekom svetu.

Bolna duša sad mu ne da mira,
da mu doći samo do papira,
Pa da pismo Jovani napiše,
da je voli na svetu naj više.

Sakrio bi da bolestan leži,
da mu život neumitno beži.
Da je gore svakog novog dana,
da mu ne bi plakala Jovana.

Jovanine muke kad bi znao,
bolan bi se Jova nasmejao,
boja bi se vratila na lice,
zbog ljubavi svoje devojčice.

Milovan Petrović

–

Slabo se svetlo po sobi širi

sveća je već pri kraju,

plamičak trepti razbija tamu

a psi u hladnoj noći laju.

 

Trepere zvezde, severac duva

snegom je sve zavejano,

lisica noćas svoj plen ne traži

ledom je sve okovano.

 

Po drumu snežnom jedna se senka

umorno, tromo vuče;

“Samo još malo, još koji korak

i eto već sam kod kuće.

 

Mnogo je zima i leta prošlo,

prošli su mnogi dani,

meseci, godine, mladost sa njima

još prozor svetli u tami.

 

Poslednjom snagom senka se kreće,

pred pragom kuće pade,

ispruži ruku, suza se sledi

umreše  zadnje nade.

 

Sveća se ugasi u maloj kući,

sat kraj slike stade,

starac sliku dodirnu rukom;

“Tuđino eh ko te dade”.

 

U mračnoj sobi starica tužno,

čisto za sebe reče;

“Nešto mi govori… možda i tebi?

da on nam doći neće”.

 

Petrović Milovan

–

Teče brza reka Drina
i korita svoja menja,
priča priču vrbacima
o junaštvu pokolenja.

O Milošu div junaku
što Lazara on osveti,
na Kosovu bojnom polju
boreći se za krst sveti.

Teče Drina plahovita
priča priču kroz vekove
za junake Srpskog roda,
uzdanice Lazarove.

O Mišiću, kaplarima
i planini slavnom Ceru,
gde vojvoda s’ Srpskom vojskom
ugarima uze meru.

Teče Drina kao nekad,
priseća se tih vremena,
kad je njena hladna voda,
bila krvlju obojena.

Teče Drina i moli se
da ratova nema više,
da korito njeno pune,
mesto krvi samo kiše.

Milovan Petrović

–

Sa istoka uranila zora
novi dan je ustati se mora,
iz šumarka slavuj zapevao
zrak ga sunca zdušno podržao.

Ja ustajem i umivam lice
i gledam te moja spavalice,
protežeš se s osmehom na licu,
ljubim nežno svoju sanjalicu.

Rado bih se kraj tebe vratio
san najlepši ponovo usnio,
usnio bih nek oprosti zora
jer kraj tebe lep san biti mora.

Usnio bih sva naša buđenja
i sva tvoja protezanja snena,
plavu kosu ko talase mora
prelepa je s’ tobom svaka zora.

Lepa zora i svi dani naši,
ni starost me uz tebe ne plaši,
ostariću pa zar drugi nisu,
samo ja ću s’ osmehom na licu.

Ostariću tako biti mora,
al’ uz tebe ja još imam zora.

Milovan Petrović

–

Nestala si u mračnoj ulici
dok pod ruku držala si njega,
tog srećnika, pobednika noći,
što u tebe kao u plen gleda.

Nestala si a da znala nisi
za dva oka što te ispratiše,
što u tebi princezu gledaše
i iz kojih potekoše kiše.

Nestala si s’ tim sumnjivim likom
kome nije baš do tebe stalo,
iza sebe nisi čula reči,
tihe reči, “Volim te budalo”.

Nestala si, postala još jedna
od trofeja lažnog Kazanove,
u jutro će za sve kasno biti
kad ti lažni gordo sruši snove;

“Ne volim te i ne želim više
ti mi nisi ni žena ni cura,
možeš ići sada svojoj kući,
za mene si samo avantura”.

Kad ranjena ti od njega kreneš
desiće se opet ista slika,
potražićeš rame za plakanje
kod sinoćnjeg tužnog gubitnika.

Kad se tako na ramenu tuge,
oporaviš i povratiš malo.
nećeš čuti opet reči srca;
” Još te volim… volim te budalo”.

Milovan Petović

–

Još ponekad zastanem na uglu
a pogled mi odluta daleko,
pa se trgnem i produžim dalje,
sramota je videće me neko.

Još ponekad zatreperi srce
istim onim mladalačkim žarom
kad kraj mene zavodljiva prođeš,
još te pratim pesmom i gitarom.

Još ti pogled istu vatru pali
baš se ništa promenilo nije
još magija tvoja snagu ima,
začaran sam kao i ranije.

Još ponekad zastanem na uglu,
na trenutak da te vidim samo,
pa mi pogled zaluta na tebi,
kako mi je ja i srce znamo.

Još ponekad mladosti se setim,
letnjih noći, vina i gitare,
još mi srce zakuca ko nekad
kada navru uspomene stare.

Još te čekam na uglu ulice,
s’ novom pesmom i starom gitarom,
mada znam da više proći nećeš,
ja te čekam s’ onim istim žarom.

Milovan Petrović

–

Žedan vode kraj izvora
gladan pored punog stola.
Zar ćeš uvek alav biti,
lažnom sjaju se diviti.

Zašto uvek iste muke
slađi hleb iz tuđe ruke.
Zar bi sve?…ma stani malo,
da bi drugim preostalo.

Sa svog stola jedi, pij
i od drugih ne traži.
Zašto ti uvek do tuđeg stalo,
vreme je… razmisli… trgni se malo.

Milovan Petrović

–

Plovila je barka mala
lomilo je sinje more,
sve vetrove izdržala
dočekala mirne zore.

Preplovila sva je mora
i duboke okeane,
borila se s’ olujama
došlo vreme da joj svane.

Sad u luci ukotvljena,
miluju je nežno vali,
i sad lepa kao nekad,
opevaše je mornari.

Odmara se barka mala
međ’ velikim brodovima,
Zagledani u nju svi su,
zagonetka ona svima.

Nedaleko s’ leve strane
jedrenjak se na nju smeši,
zadrhtaše jedra bela,
zaljubljen je, možda grešim?

Zaćarlija povetarac,
napuni joj jedra bela,
primače se jedrenjaku,
pravdala se, nije htela.

Zauvek je sad jedrenjak
svoja jedra bela svio
a telom je od vetrova,
malu barku zaštitio.

Milovan Petrović

–